0
Hanif Kurejši je trenutno paralizovan, ne može da pomera ni ruke ni noge. U tvitovima koje iz bolnice diktira članovima porodice, on priča o svojoj ličnoj dramu i razmišlja o pisanju i umetnosti, ljubavi i strpljenju…
Neposredno posle katoličkog Božića, pisac Hanif Kurejši bio je u dugoj šetnji Rimom, gde su on i njegova supruga Izabela D’Amiko, provodili praznike, kada se iznenada srušio na trotoar. Nejasno je zašto, možda se onesvestio, rekao je njegov sin Karlo Kurejši, ili je možda doživeo epileptični napad, ali je nezgodno pao, iskrivio vrat i teško povredio vrh kičme, piše „Njujork tajms“.
Kada je Kurejši došao k sebi, ležao je u lokvi krvi, nesposoban da pomeri ruke i noge. „Palo mi je na pamet da ne postoji koordinacija između onoga što je ostalo od mog uma i onoga što je ostalo od mog tela“, napisao je, diktirajući, nekoliko dana kasnije na Tviteru. „Razveo sam se od sebe. Verovao sam da umirem. Verovao sam da su mi preostala tri daha.”
Odveden u rimsku bolnicu Gemeli, Kurejši je proveo narednih nekoliko dana „duboko traumatizovan, izmenjen i sebi neprepoznatljiv“, napisao je on na Tviteru, uz pomoć članova svoje porodice. „Trenutno je nejasno da li ću ikada ponovo moći da hodam ili ću ikada moći da držim olovku.”
Od tada, Kurejši (68), romanopisac, scenarista, dramaturg i reditelj, najpoznatiji po „Mojoj lepoj perionici” i „Budi iz predgrađa”, „diktira“ svakodnevne priče iz svog bolničkog kreveta.
U živopisnoj, dirljivoj prozi, on pripoveda svoju trenutnu životnu dramu, ali i dočarava sećanja iz prošlosti, razmišlja o pisanju i umetnosti i opisuje zastrašujuću, ponekad transcendentnu dubinu zavisnosti od ljubavi i strpljenja drugih.
Postovi su predstavljeni kao serija tvitova i takođe sastavljeni kao dnevnik ili bilten “Substack”. Kurejšijeve pričice su dirnule čitaoce, koji su odgovorili praktičnim savetima, kao i porukama ljubavi, podrške i zahvalnosti za ono što kažu da je bio izuzetan model milosti i mašte usred nesreće.
„Svi smo sa vama u ovoj prostoriji, ležimo pored vas na vašim kolicima i gledamo u plafonske ploče“, napisao je korisnik Tvitera po imenu Afi Parvizi-Vejn. „Vaše prelepo pisanje nas svakodnevno prenosi u vaš svet.”
Kurejši je prvi rekao da želi da objavi nešto na društvenim mrežama nekoliko dana nakon nesreće, rekao je njegov sin Karlo u intervjuu. „On nije neko ko se sakriva u tom pogledu“, rekao je Karlo. „Uvek je koristio autobiografsko u svom pisanju.“
Počeo je da diktira, skoro starinski, kao reporter pre interneta koji telefonira u kancelariju (Dok govori, primećuje prelome pasusa, na primer, govoreći „novi pasus.“) „Došlo je. veoma prirodno, veoma fluidno“, rekao je Karlo. „Mislio sam da je to to.“ Ali prvi postovi su izazvali veliko interesovanje, delom zato što je Kurejši kanalisao strahove tolikog broja čitalaca.
„Ono što se dogodilo mom tati je u velikoj meri događaj koji je najvažniji u glavama ljudi o tome šta ne žele da im se desi“, rekao je Karlo.
Tvitovi su hrabri, duboki, razigrani, lirski, očajni i povremeno veoma smešni. Pominjući predstojeći rektalni pregled, Kurejši se prisetio poslednjeg koji je imao, zahvaljujući javnoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi u Engleskoj. Medicinska sestra ga je zamenila sa Salmanom Ruždijem.
„Dok me je medicinska sestra prevrtala, pitala me je: „Koliko ti je trebalo da napišeš „Decu ponoći“, napisao je Kurejši. „Odgovorio sam joj: ’Da sam zaista napisao ’Deca ponoći‘, zar ne mislite da bih otišao u privatnu bolnicu?“
Kako to biva, dva pisca su stari prijatelji. „Moj prijatelj Salman Ruždi, jedan od najhrabrijih ljudi koje poznajem, čovek koji se suprotstavio najzlobnijem obliku islamofašizma, piše mi svaki dan, podstičući strpljenje“, napisao je Kurejši u jednoj objavi na Tviteru. „Trebalo bi da zna“, dodao je on, pozivajući se na žestoki napad nožem na Ruždija prošlog leta. „On mi daje hrabrost.“
Kurejši se sprema da se preseli u specijalnu bolnicu za rehabilitaciju, a njegov oporavak će verovatno biti težak i neizvestan. Posle operacije na vratu da bi se smanjio deo otoka oko kičmene moždine, vratila mu se naznaka pokreta u nogama i vrhovima prstiju, rekao je Karlo. Niko nije dao definitivnu prognozu, iako je fizioterapeut nedavno „obećao da ću ponovo podići olovku desnom rukom“, napisao je Kurejši u četvrtak.
Autor se svakodnevno bori sa svojim telom, zajedno sa svoja tri sina, suprugom i bivšom suprugom, producentkinjom Trejsi Skofild, sa kojom je i dalje blizak. „Ova bomba je takođe uništila živote onih oko mene“, napisao je on.
„Ljudi vole da budu ljubazni i pomažu jedni drugima“, dodao je on. „Oni takođe negoduju zbog zavisnosti jedni od drugih i činjenice da ne mogu sve sami za sebe. Moja nesreća je bila fizička tragedija, ali emocionalni ishodi za sve nas biće značajni, ali i veoma interesantni.”
Godine 1997, čitaoci su se divili hrabrosti i humanosti Žana-Dominika Bobija, urednika francuskog časopisa koji je napisao memoare „Zvono za ronjenje i leptir“ nakon što ga je moždani udar ostavio duboko paralizovanog, patio od sindroma zaključavanja i bio u stanju da komunicira samo treptanjem jednog kapka. Kurejšijeva situacija je, naravno, drugačija: on nije fizički nesposoban kao Bobi. Ali ono što je možda najupečatljivije u vezi sa tim što radi jeste to što se odvija u realnom vremenu, kao da piše iz srca oluje, umesto što čeka da jenjava.
Kao takve, njegove „depeše“ imaju uticaj skoro kao serijski roman koji se piše u delovima kako se radnja odvija i pre nego što autor sazna za kraj.
U jednom od svojih postova, Kurejši je govorio o svojoj ljubavi prema fizičkom činu stavljanja olovke na papir, kako voli da „napišem reč, rečenicu, pa još jednu rečenicu, dok ne osetim da se nešto probudi u meni“.
„Dok pravim ove skice, počinjem da čujem likove kako govore, a onda počinju da razgovaraju jedni s drugima ako imam sreće. Ako imam više sreće, mogu da počnu da se zabavljaju“, nastavio je. „Siguran sam da mnogi slikari, pisci, arhitekte, sportisti i baštovani vole svoje alate i vide njihov alat kao produžetak svog tela.”
„Nadam se da ću jednog dana moći da se vratim korišćenju svojih dragocenih i voljenih instrumenata.”
Bonus video: Da li će Frenzen doći u Srbiju?
