2
U Srbiji postoji kult glumaca, glumci su doživljavani kao glas naroda i oni zaista mogu da podstaknu promene u društvu, kaže hrvatski glumac koji već četiri godine glumi u Beogradskom dramskom pozorištu.
Nedavno je održana premijera “Švejka” Jaroslava Hašeka u modernoj adaptaciji i režiji Veljka Mićunovića, u Beogradskom dramskom pozorištu, u kojoj naslovnu ulogu tumači, Ozren Grabarić, jedan od najboljih i nagrađivanih hrvatskih glumaca.
Rastrzan između Beograda, Rijeke i Zagreba, Ozren Grabarić za „Nacional. hr“ progovara o tome kako je prihvaćen na beogradskoj pozorišnoj sceni, fenomenu glumačke profesije, srpskom i hrvatskom glumištu, nepoznavanju mladih umetničkih generacija u Hrvatskoj s onim što se događa u Srbiji.
Kako je došlo do vaših povremenih gostovanja u Beogradskom dramskom pozorištu, u glavnim rolama nekoliko komada poslednjih sezona? Tek što ste izbacili “Švejka”, čeka vas novi angažman i intrigantna glavna rola u “Čoveku slonu” Dimitrija Kokanova u režiji Kokana Mladenovića?
-Pre nekoliko godina na Brionima me zaustavio jedan čovek i rekao da uskoro postaje direktor Beogradskog dramskog pozorišta i da planira da okupi regionalnu ekipu, dovede najznačajnije reditelje iz regiona i iz Evrope, da poveća broj premijera, dovede mlade ljude, izgradi letnju scenu, itd. Mislio sam da je jedan od onih pozorišnih fantasta, kakve sam nemalo puta sretao u životu. Pozdravili smo se i otišao sam uveren da se ništa od toga neće dogoditi, jer da ovi naši prostori nisu spremni za takve nagle i velike promene. Međutim, nije prošlo ni godinu dana i prvi konkretan poziv je došao za predstavu “Ružni, prljavi, zli” u režiji Lenke Udovički. Od tada gledao sam izbliza kako se teatar na Crvenom krstu iz temelja transformira i kako postaje novo kreativno žarište. Stvari koje je Jug Radivojević implementirao u BDP-u bile su stvari za koje sam već dugo smatrao da su naša pozorišta trebala i mogla implementirati. Činilo mi se da je Jug razmišljao ambiciozno, ali i logično, bio je poput nekog dobrog fudbalskog menadžera koji gleda kako da okupi najbolji tim ljudi oko sebe.
Slažete li se da je BDP, otkako ga je preuzeo agilni Jug Radivojević, danas najpropulzivniji teatar ne samo u Beogradu i Srbiji, već regionu, u čiji su angažman ušle zvezde poput Mirjane Karanović, Branke Katić, Miloša Bikovića , a režiraju evropski etablirani reditelji, poput Miloša Lolića, ali i našeg Ivice Buljana?
-Apsolutno, ne treba zaboraviti i Franka Kastorfa, Ersada Montaga, Bon Parka, Aliu Luke, puno mladih reditelja i novih glasova. Toliko je zanimljivih i različitih reditelja i poetika prošlo u ovom kratkom vremenu kroz to pozorište. Naravno, ima tu mesta i za kritiku i može se tu govoriti i o stvarima koje još treba poboljšati i možemo debatovati o predstavama, koje nas nisu toliko uzbudile ili zadovoljile, ali poenta nije toliko u uspehu, nego o načinu kako promišljate teatar. Beogradsko dramsko pozorište je postalo ono što u samoj srži pozorište i treba da bude, a to je mesto susreta.
Jeste li razmišljali da angažman u Gavelli zamenite onim u BDP-u?
-Bilo je takvih razgovora, ali meni je pre svega bilo važno da ostanem i dalje da radim u Zagrebu na Akademiji dramskih umjetnosti, gde sam zaposlen na pola plate. Taj moj pedagoški rad mi mnogo znači i dalje mi puno toga korisnog donosi. Tako da sam odlučio u BDP-u da ostanem kao njihov stalni saradnik.
Iz vašeg iskustva, koliko se i po čemu srpsko glumište razlikuje od hrvatskoga?
-Kao prvo, u Srbiji još uvek postoji kult glumca, u gradu često naletite na grafite s likovima popularnih glumaca, glumci su konstantno prisutni u emisijama, ne samo kako bi promovisali svoj rad, nego i kako bi podelili svoje poglede na svet i na svakodnevna društveno politička zbivanja, često se ljudi u narodu prisećaju uloga i citiraju replike iz filmova i predstava. To je deo njihove kulture, tradicije i kolektivnog sećanja. Mnogo više nego kod nas. Drugo, primetio sam da su u Srbiji mnogo otvoreniji i znatiželjniji, barem što se tiče kultura koje ih okružuju, tako ćete na njihovim pozornicama videti i Krležu i Držića, Tenu Štivičić, Matu Matišića, u knjižarama ćete videti kako su ravnopravno izloženi novi romani Karakaša, Ferića, Kristijana Novaka, Dubravke Ugrešić, Vedrane Rudan… a na televiziji moći ćete da da pratite i hrvatske serije i filmove. Kod nas je međutim situacija malo drugačija. Kod nas, na primer, studenti na Akademiji nisu nikad čuli za jednog Nušića, Steriju, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Slobodana Selenića i tako dalje, ne prate srpske serije i filmove, tu i tamo dođu do nekog srpskog autora, poput Biljane Srbljanović ili Milene Marković, i to je uglavnom to. Ta naša zatvorenost, nažalost, reflektira se i na stanje u glumištu i generalno u kulturi, i u toj zatvorenosti kao da nalazimo i neki čudan ponos. Kao da ćemo ignorišući spoljne uticaje sačuvati našu posebnost umišljajući da je to pravi put u veličinu.
Kako ste prihvaćeni u Beogradu,s obzirom na to da ste im kao hrvatski glumac, „poput Modrića ušli na teren i preuzeli igru“? Da se malo našalimo.
-Osećam se zaista prihvaćeno i od tamošnje publike i od kritike, a i od svojih kolega. Stekao sam mnogo novih prijatelja, upoznao fantastične kolege i umetnike i doista su mi vratili i neki novi elan i eros za pozorište. Nakon četiri godine, koliko sam već u Beogradu, mogu reći da se i tamo osećam kao kod kuće.
Mnogi etablirani beogradski i regionalni umetnici poput Bjelogrlića, Svetlane Bojković i drugih otvoreno su opoziciono angažovani, izlaze na proteste, koriste svoju popularnost da u medijima iznose svoje otvorene političke stavove. Zašto hrvatski glumci i umetnici uglavnom ćute?
-Pa, kao što sam već rekao u Srbiji postoji kult glumaca, glumci su doživljavani kao glas naroda i oni zaista mogu da podstaknu promene u društvu. Kod nas nažalost, kad glumci izraze neko nezadovoljstvo onda ih prokazuju u stilu ‘vidi ove što dobro zarađuju, ništa ne rade i još se bune’. A osim toga, Hrvatska je ipak malo uređenija zemlja od Srbije, deo smo Evropske unije, monetarne unije, Šengena, NATO-a, postoji određena stabilnost kod nas i bolji standard nego u Srbiji, to je sigurno dobro. Ali nas je u isto vreme učinilo pasivnijima, pa smo odustali od aktivne borbe da nam bude još bolje.
Bonus video: Nova pozorišna sezona u SARTR-u: Premijera predstave „Othello“