1
Promocija knjige "Pisci u bioskopu: književna istorija naših filmskih doživljaja: antologija" filmskog reditelja Slobodana Šijana održana je danas u Srpskoj akademiji nauke i umetnosti.
Osim autora, u okviru Tribine Biblioteke SANU, u Svečanoj Sali govorili su – dr Bojan Jović i Miroljub Stojanović, dok je prigodni pozdravni govor pod nazivom “Mali buket darova” imao urednik ove Tribine – književnik Miro Vuksanović. Izdanje knjige koju je priredio jedan od najznačajnijih režisera sa ovih prostora, potpisuju Filmski centar Srbije i Službeni glasnik (2020).
Urednik je naveo da je danas pažnja okrenuta dopisnom članu – Slobodanu Šijanu, prvom filmskom reditelju koji je izabran u SANU, te podsetio da on ima više talenata, „pravi mali buket darova“, jer je završio dve umetničke akademije, bio profesor, sa najviše uspeha ostvaren kao reditelj, čija je tragikomedija „Ko to tamo peva“ zvanično najbolji jugoslovenski film.
Vuksanović je napomenuo da je Šijan najviše ostvaren kao filmski režiser, a kao slikar je blizak „Medijali“, kasnije neoavangardnim pokretima, esejista i televizijski reditelj, pisac knjiga o filmu i kritičar… Ovoga puta pred publikom je kao autor antologije „Pisci u bioskopu“ gde je okupio pripovetke, odlomke romana i druge radove.
– Prvi put na našoj Tribini govorimo o reditelju, jer, kao što je poznato, pre Mijača i Šijana niko od pozorišnih i filmskih umetnika nije biran u SANU. Važilo je neobično pravilo da Odeljenje umetnosti nema vodeće umetnike iz svih oblasti. I dalje se ponekad, čuju prigovori, sa strahom da će filmski i pozorišni ljudi promeniti tradiciju i suštinu nacionalne akademije. Ali, jasno je da svaki čovek kada postane važan deo nacionalne institucije u celosti poštuje njena pravila i da neće odmah nametati sebe kao pravilo – istakao je Miro Vuksanović.
Dopisni član SANU Slobodan Šijan u svojoj besedi, veoma nadahnutom govoru o knjizi „Pisci u bioskppu“ (2020), primetio je da Srbija nije bogata zemlja tako da možda zato parola „tehnika narodu“ nikada ovde nije stvarno zaživela.
– Zato se kod nas uvek kasnilo sa sistematskom proizvodnjom filmova i širim razvojem kinematografske industrijske baze, pa je samim tim i filmska umetnost imala pomalo traumatičan i donekle nepravilan, skokovit razvoj – naglasio je Šijan i podsetio da je i pored svega, Beograd bio među prvim prestonicama u svetu gde su čuvena Braća Limijer prikazivali svoj čudesni bioskopski pronalazak u junu 1896. godine:
– Onda 15 godina kasnije, popularni glumac Čiča Ilija Stanojević režirao je celovečernji film “Život i dela besmrtnog vožda Karadjordja” (1911), koji je sa svojih 60 minuta trajanja ili 1800 metara dužine, bio jedan od prvih dugometražnih filmova u celom svetu, što je bilo “prilično dostignuće za jednu nerazvijenu kinematografiju”.
Šijan je otkrio podatak da je vestern „The Squaw Man“ iz 1914. godine smatran za jednog od prvih dugometražnih filmova snimljenih u Holivudu.
Reditelj se osvrnuo na Prvi svetski rat i austrougarsku okupaciju koja je zaustavila sve. Tako su u čitavoj Evropi posle 1914. Amerikanci preuzeli apsolutno vođstvo u proizvodnji i prikazivanju filmova u svetu, dok je u Srbiji, kako Šijan navodi, „i pored usamljenih uspeha, sa sistematskim razvojem filmske industrije, sve to išlo traljavo“.
– Drugi svetski rat je osakatio ili uništio i ono malo do tada snimljenih filmova, a nova socijalistička vlast je proglasila da film počinje od nje i mi smo potpuno zaboravili da smo se i pre komunizma družili sa filmom – rekao je Šijan i dodao da se prvi deo ove antologije „Pisci u bioskopu“ bavi upravo periodom pre stvaranja Federativne narodne republike Jugoslavije i rekonstrukcijom života sa filmom.
Ipak, on smatra da je nepobitna činjenica filmske kulture u Srbije, a naročito u njenom glavnom gradu, da se ovde nikada nije kasnilo u jednoj stvari – „u gledanju filmova i velikoj ljubavi prema filmu, jer je u Beogradu film uvek disao punim plućima, ali ne kroz proizvodnju, već kao važan deo života naših ljudi“.
Svoju knjigu podelio je na istoriju filma u dva dela: do kraja Drugog svetskog rata i na istoriju filma socijalističke Jugoslavije, „znači posle ovog rata, kada je kinematografija uspostavljena kao državno organizovana i finansirana delatnost.“
– Uspeo sam na kraju da podelim ovu „istoriju“ na odgovarajuća poglavlja i da za gotovo svaki tekst u antologiji napišem svoj komentar kako bih uvezao sve to u koherentiju celinu – zaključio je Slobodan Šijan i napomenuo da će biti uskoro objavljeno i drugo izdanje knjige, kojoj će dodati još pet ili šest novih priča naših znamenitih pisaca, te misli da će onda delo biti kompletnije.
Bonus video: Akademik Zoran Knežević