0
Program posvećen Ukrajini, započeo je u debatnoj zoni drugog dana festivala Krokodil. Kao što je i očekivano, ispraćen je budnim okom publike, koju je prikazivanje filma "Ukradena deca Ukrajine", uz jake emocije i adrenalin, spremne uvelo u otvoren i živ razgovor sa, slobodno možemo reći, domaćim Krokodilovim književnikom, prijateljem i saradnikom, Andrijom Ljubkom.
Piše: Nikolina Đorđević, Krokodilova novinarka na dan
Ukrajinski pesnik, prozni pisac, prevodilac i esejista, Andrij Ljubka, sa publikom je podelio svoja najdublja osećanja, dalje planove, ali je preneo i atmosferu koja vlada u ukrajinskom narodu, pričao o njihovoj nadi, težnjama, hrabrosti, teškim mislima i dozi humora neophodnoj za suprotstavljanje zlu.
Razgovor sa njim je vodio Vladimir Arsenijević, pisac i programski urednik Festivala Krokodil.
– U prvim danima rata i ruske agresije, grad u kojem živi Andrij, Užgorod, izgledao je kao Vavilon, sa preko 100.000 izbeglica. Sada izgleda sasvim mirno, ali to je iluzija. Sve ovo je u nama. Iako je to najzapadniji grad Ukrajine, u Zakarpatskoj oblasti svaka porodica imaja nekoga ko ratuje na istoku, i konstantno prati šta se dešava na obali i u okolini Hersona, narod drži geografiju u malom prstu, svaki pedalj – kaže Andrij.
– Živiš u gradu u kojem ne padaju rakete i bombe, osećaš krivicu zato što si živ. Deo gradskog groblja je pretvoren u vojničko groblje. Kada su se prva pogrebna kola kretala ulicama, ljudi su na trotoarima klečali. Sada je to svakodnevnica – dodaje.
Vladimir se prisetio saradnje sa udruženjem Krokodil, koji je pomogao u realizaciji odnošenja humanitarne pomoći u Harkov i Bliznjuki i atmosfere koju je zatekao kada je prvi put tamo došao, atmosfere zajedništva, zanosa, reklo bi se i patriotizma.
– Najveći deficit koji imamo je deficit nade. U ukrajinskom narodu je na početku rata postojala moćna nada, entuzijazam, delovalo je kao da idu ka boljitku, ka okončanju rata. Sada je loša situacija, narod je umoran, ima duboku crnu depresiju, ostao je bez vizije kako će se živeti u narednim godinama.
Ljubka je po prvi put govorio o svoje dve male ćerke, izrazio je zabrinutost uz poetičan izraz ako rat bude nastavio da živi u nama, ako rat bude trajao još dugo, način života će se promeniti, država će funkcionisati kao jedna tvrđava, kao Izrael i njegove ćerke će biti mobilisane u vojsku. Izrazio je strahove, koje nekada nije imao. Bio je srećan što ima žensku decu. Sada postoji svakodnevna strepnja za njihovu budućnost, svakoga dana se pita šta će biti.
– Svaki Ukrajinac bi želeo da se rat zaustavi ovog minuta. A ne postoji ni skica sporazuma. Ove noći je bombardovan univerzitet i sve elektrane u gradu na 200km od Užgoroda. Svi su uplašeni i pitaju se, kako će preživeti ovu zimu, ljudi u gradovima po stanovima bez struje, bez načina da se ugreju, bez osnovnih životnih uslova.
Andrij Ljubka se od početka rata bavi humanitarnim radom i aktivizmom, sada prikuplja novac prodajom knjiga i organizacijom književnih događaja. Do sada je sakupio oko 1,5 miliona evra kojima je otkupljivao džipove i pik-apove, zatim ih pripremao, maskirao i kao šofer isporučivao u različite jedinice ukrajinske armije na frontu
– Međutim, nema unutrašnje vere da je to što radiš bitno, da je dovoljno. Svi su izgledi da će taj humanitarni rad obustaviti početkom jeseni i biti mobilisan u vojsku. Publika je dublje zaćutala na ove reči, jer neka nelagoda i tragedija se oseća kada pisac ostavlja pero i uzima oružje u ruke – kaže ukrajinski pisac.
Na pitanje Vladimira Arsenijevića, da li će se sam prijaviti ili će biti mobilisan, njegov odgovor sa određenom dozom humora bio je da će se prijaviti dobrovoljno jer nema izbora.
– Civili koji su mobilisani bez ikakve pripreme, a imaju malu decu kao i ja, moraju se vratiti svojim porodicama. Deca rastu i menjaju se svake sedmice, a očevi su im već dve godine odsutni. Ne pitam se ja kada, ali bih želeo da već u novembru budem mobilisan. Puno pisaca je otišlo na front. Zanimljivo je da u Harkovu postoji specijalna Brigada koja se zove Hartija, sa štabom u lutkarskom pozorištu, čijim vojnicima na vojničkim košuljama piše Lutkarska odbrana Harkova. Iz više razloga, sada je momenat kada mi moramo da dajemo primer drugima. Ovi simbolični koraci su bitni.
Vladimir je primetio da su ukrajinske vlasti razumele značaj kulturne politike, mnogo književnika putuje i širi svest o tome šta se dešava u Ukrajini, time šireći empatiju i pozivajući na solidarnost, na šta je Andrij rekao da uloga svih umetnika sada i jeste da prevodi, zabeleži stanje jednog društva, stvarnost, emocije koje se inače pretaču u statistike i brojke, ali da je još bitnije ono što se dešava unutar države. U očima Andrija vidi se uzbuđenje jednog pisca koji prisustvuje čudu. Ljudi preživljavaju čitajući. Tiraž knjiga se udvostručio, svake sedmice se otvaraju nove biblioteke. Postoji puno ruskojezičnih Ukrajinaca koji žele da govore ukrajinskim, a knjiga je način da se obogati rečnik.
– Ruskojezični Ukrajinci kupuju svojoj deci knjige na ukrajinskom, kako bi sledeća generacija naučila jezik, to je još jedan vid bunta – dodaje.
Ispričao je o zajedničkom književnom nastupu na 35 km od linije fronta. Žene su se doterane i našminkane šetale Hersonom, kao da odlaze na operu, ljudi lepo obučeni, prisustvovali su književnoj večeri u podrumu, čak njih 700.
– Ljudi ne znaju šta će biti sutra i zato čitaju, žele da svaki dan koji imaju, prožive dostojanstveno u intenzitetu mišljenja, ljubavi, života.
Na pitanje kako mu je kada dođe u Beograd, prva iskrena reakcija je bila teskoba.
– Volim Srbiju i srpsku kulturu koja je mnogo veća od same Srbije. Ali ovde postoji neki hibridni odnos ljubavi prema Rusiji i ratu, teško je i grozno je. Na zidovima su nacrtani ‘’Z’’ simboli za ruska oklopna vozila, u suvenirnicama i kod uličnih prodavaca prodaju se čašice i zastave sa likom Putina.
Nije mu svejedno kada parkira auto sa ukrajinskim tablicama. Teško je i grozno je, kaže.
– Hvala što postojite vi. I mnogi drugi ljudi, nije čitava Srbija proruska. Postoji logika dostojanstva i velike nepravde, to je logika moralnog izbora svakog čoveka, znam mnogo ljudi ovde koji tako razmišljaju.
Za kraj, kao odgovor na jedno od mnogih pitanja iz uzavrele publike, ispričao je anegdotu.
– Kada je Putin rekao da će baciti atomsku bombu, među Ukrajincima se epidemijski raširila jedna šala. Svi će tog dana otići na jedno njihovo poznato brdo i napraviti dobru hedonističku orgiju, gde će piti, jesti, ljubiti se. Čak su se i štampale majice ,,Ja ću biti prvi na tom brdu’’. Kada neko želi da od tebe ništa ne ostane, možeš ili da poludiš i ubiješ se, ili da se vragu koji je moćan, snažan, smeješ u lice.
Bonus video: Pisac Vladan Matijević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare