0
Jorgos Lantimos u Kanu je ponovo doneo intrigantan filmski projekat sa novim ostvarenjem "Kinds of Kindness", u kojem glavnu ulogu tumači Ema Stoun.
Možda je to samo jedna vrsta neljubaznosti: ista vrsta sebičnosti, zablude i očaja koji se ponavljaju. Uznemirujući i zabavni novi film Jorgosa Lantimosa stigao je u Kan manje od godinu dana nakon izlaska njegovog Oskarom nagrađenog filma „Jadna stvorenja“. Ovo je mračni triptih apsurda: tri priče ili tri narativne varijacije na temu, smeštene u savremeni Nju Orleans, piše kritičar „Gardijana“ o filmu „Kinds of Kindness“ koji je imao premijeru na Kanskom festivalu uz petominutne ovacije publike.
Kancelarijski službenik se konačno pobuni protiv tiranije koju nad njim vrši njegov nadmoćni šef. Policajac je uznemiren kada se njegova žena, morski biolog, vrati kući nakon nekoliko meseci provedenih na pustom ostrvu i posumnja da je zamenjena dvojnicom. Dva člana kulta tragaju za mladom ženom za koju veruju da ima moć da vaskrsava mrtve.
Lantimos, poznat po filmovima kao što su „Očnjak“, „Lobster“ i „Miljenica“, ponovo sarađuje sa scenaristom Eftimisom Filipuom. Njihov zajednički rad je poznat po apstraktnim i često uznemirujućim narativima koji istražuju ljudsku prirodu i društvene norme.
Lantimos koristi svoju redovnu postavu – i deo jezivog efekta šale u filmu, efekta gledanja univerzuma kako misteriozno radi iste strašne stvari iznova i iznova, leži u tome što se isti glumci neprestano pojavljuju. Džesi Plemons, Ema Stoun, Vilijam Defo, Mamodu Ati, Margaret Kvoli, Hong Čau i Džo Alvin dobijaju po tri uloge, neke intrigantno slične jedna drugoj, a druge prilično različite. Plemons je često staložen i nesrećan. Stone je žestoka i sposobna, ali ponekad ranjiva i seksualna. Defe, naravno, ne može da izbegne da bude harizmatična autoritativna figura.
Još više uznemirujuće je videti iste slike i motive koji se ponavljaju: prejedanje, izgladnjivanje; biftek, čokolada, iste vrste hrane. Defoov lik – nadmoćni šef Rejmond – daje nesrećnom podređenom Robertu (Plemons) konkretne upute o tome šta da jede: „Jer nema ničeg smešnijeg od mršavosti kod muškarca.“ Tu su bolnice, ambulantna kola, policajci; mesta i ljudi koji znače nesrećnu pokornost autoritetu. Žene ostaju trudne i pate od spontanih pobačaja. Ljudi pokušavaju da dokažu ljubav pristajući na zlostavljanje i prisilnu kontrolu. Tu su i snovi koji se ponavljaju i čiji se sadržaj uznemirujuće ponavlja u budnom stanju. I možda najstrašnije, tu je seks, vođen jezivom estetikom droge. Ljudi stalno drogiraju jedni druge. Lantimos nam stalno prikazuje nesvesne nage žene. Ipak, muškarci su ti koji su prezriviji i manje privlačni.
Ovo je jeziv svet koji izgleda kao naš, ali zapravo nije, kao lik morskog biologa Eme Stoun, možda je zamenjen skoro savršenom kopijom od strane zlonamerne nevidljive ruke. Dvojnici i blizanci su još jedan motiv. Lantimos naglašava bizarne trenutke prepoznavanja s neskladnim zvukom klavira. Mozaik čudnih detalja nije baš kao „Kratki rezovi“ Roberta Altmana, koji nam je dao prepoznatljiviji ljudski niz situacija, niti je tačno kao ansambl u „Magnoliji“ Pola Tomasa Andersona, iako Plemonsov policajac ima istu mrzovoljnu osobinu kao policajac u tom filmu. Čudnovatost i strah su više poput horora Čarlija Kaufmana, viđenja nečega pogrešnog – nagoveštaja zavere ili više istine.
Efekat svega toga je elegantan i izuzetno stilizovan, ali možda bez previše suštine koja bi pratila stil. „Kinds of Kindness“ deluje teže i duže nego što se očekuje, kao da teži značajnom razrešenju koje možda nije tu. Ipak, odsustvo i gubitak su možda cela poenta.
Bonus video: Rod Stjuart u Beogradu