0
Čuveni komad Aleksandra Popovića "Razvojni put Bore Šnajdera" u režiji Egona Savina biće premijerno izveden 16. marta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Ovo delo je po izboru kritike, u konkurenciji od 710 drama na srpskom jeziku, proglašeno najboljom dramom u periodu od 1944. do 1993. godine, a prvi put je odigrano 1967.
godine. Popović je tada dobio Sterijinu nagradu za najbolju savremenu dramu (u to vreme Jugoslovenske pozorišne igre).
– Aca Popović je obično govorio da smo svi mi ljudi grešni i da se ne treba svetiti. To je nesreća. Treba naučiti da opraštamo ljudima i to je ono što je fundament njegovog dela. Bio je jedan od najplodnijih dramskih pisaca, paradoksalno jako malo igran. „Bora Šnajder“ je kapitalno delo Ace Popovića. Nažalost, imao je tu nesreću da ga napiše 1967. godine u vreme socijalizma, a on je bio pisac satiričnih farsi što nije nailazilo na dobrodošlicu u kulturnoj javnosti. Mnoga su mu dela zabranjivana, ali je ipak živeo i ostaće uz Steriju i Nušića najznačajniji dramski pisac – kazao je Egon Savin na današnjoj konferenciji za medije u JDP.
Reditelj je istakao da je neophodno da Popović dobije značajnije mesto u našoj kulturi koje zaslužuje.
– Mislim da smo dužni to i njemu i sebi jer niko nije sa toliko duše, emocije, znanja, veštine i nadahnuća pisao o srpskom mentalitetu. Popović je neko ko razume i ne mrzi. Doduše, fašiste je mrzeo, nacinaliste, desničare, ali rastao je u Jugoslaviji i to je bio njegov život. Ali je, pre svega, bio humanista. Kroz svoja dela pokazao je kako smo grešni jedni prema drugima da bismo opstali u turbulentnim vremenima. Opstajemo po ceni da nanesemo zlo svojim bližnjima. To je ta groteska. Reč je o narodu koji je kroz celu svoju istoriju u ratovima, revolucijama, ljudi su stradali masovno jedni od drugih, ali su bili žrtve okolnosti i da bi preživeli radili su svakojaka zla. To je ta bolna nužnost. Revolucije, zatvori, vešanja… sve je to deo istorije ovog naroda, a Aca Popović nije prezirao ovaj narod. Pokušavao je da ga načini bolji i jedini izlaz je nalazio u tome da se ne sveti – zaključio je Egon Savin.
Glavna uloga Bore Šnajdera poverena je Nenadu Jezdiću koji je istakao da je iza njega težak proces jer sa „Egonom nikada zapravo nisi na svom, nikad nisu u depoima svog emocionalnog, glumačkog pamćenja, već reditelj traži da se ogoliš potpuno, da pogrešne naslage zbaciš sa sebe i da primiš nešto novo.“
– To je najveće iskušavanje, ali i velika radost ako poverujem da sam na dobrom putu. Kada smo analizirali put Bore Šnajdera došli smo do rečenice: „To su ljudi koji celim svojim bićem veruju u ono što govore, ne razmišljajući da li je to istina“. Egon je rekao: „Energija zablude je dalekosežnija i veća od energije racija.“ Tako su i ovi ljudi u sudaru sa velikim idejama koje su u osnovi plemenite i humane, ali u sudaru sa svojim mentalitetom suštinski ne uspevaju da se nose sa tim – objasnio je Jezdić.
Podsetio je na rediteljeve reči da je ovo „predstava o onima koji grade i razgrađaju, a ne onima koji ruše“.
– Rušenje je kratak proces, efikasan i brz, a razgrađivati nešto je dugoročna tema koja se proteže. Bora Šnajder je zapravo naš rođak i predak i savremenik i postojao je, postoji i danas i ukoliko mi kao pojedinci ne skupimo snagu da oprostimo, ubeđen sam da ćemo imati šnajdere umesto profesionalce i znalce – smatra glumac dodajući:
– Tačno znam šta je mislio Aca kada je rekao da praštamo. On nije bio verujući, ali je izgovorio jednu iskonsku stvar – oni koji su verujući, kada dođu po oprost, kaže im se da idu i ne greše više. Tu je kvaka. Zato taj proces razgradnje, bez obzira koliko smo se puta suočili sa svojim greškama i tražili oprost, traje. Ukoliko budemo nastavili da grešimo i ne tražimo oprost mislim da će se Bora protezati. Tako je ovaj zemljotres u Turskoj sve devastirao jer je trajao dugo. A mi potrese našeg mentaliteta ovde trpimo i nosimo na grbači čitav prošli vek i preneli smo ga i u ovaj. I sam se suočavam sa tim da je deo našeg mentaliteta da ne uradimo pravu stvar već da je verbalizujemo. Cilj ljudima danas nije da urade pravu stvar, nego da smisle pravi izgovor! Aca Popović u svom drugom komadu „Mrešćenje šarana“ zavšava karakterizaciju lika rečenicom: „Svako treba da bude tamo gde mu je mesto“. Ovaj komad je prikaz našeg karaktera i mentaliteta gde dosta nas dobrano ne zna i ne prepoznaje gde mu je mesto!
Dramaturg Božo Koprivica ocenio je da je Aca Popović bio roker „koji je prepoznao paranoju 21. veka i te šizike koje sad vladaju“:
– Ova predstava će biti lek protiv prostakluka. Reditelj i glumci su spremni da razmišljaju o savremenom trenutku. Prepoznaće se mentalitet koji je primitivan i koji se nakupio poslednjih 30 godina u Beogradu. Smejaćete se tokom ove predstave, ali će vam ostati knedla u grlu. Gledajući je imaćete potrebu za otporom prema tom bahatom primitivizmu – kazao je Koprivica.
Lik Piklje Širgića tumači Branislav Lečić koji je istakao da je suština upravo u tom smehu samome sebi:
– Smejanje sebi je vitalno važno. Zato je ovaj komad važan za mentalitet i oslobađanje od raznih loših navika. Ako ništa, bar da se smejemo tome, jer onda imamo šanse to i da prevaziđemo.
U komadu igraju i Radovan Vujović, Tamara Dragičević, Nebojša Milovanović, Milica Gojković, Irfan Mensur, Branka Šelić, Lazar Đukić, Ognjen Nikola Radulović, Đorđe Pantović, Luka Lopičić, Katarina Rajković, Anđela Kuzmanović, te Dunja Antić, Jana Rokić, Lana Vukašinović i Rade Stojiljković.
Bonus video: Nataša Tapušković: Vatre u JDP