0
Pobednici najvećih svetskih festivala, od onih u Berlinu, i Kanu, preko Karlovih Vari i Sarajeva, do Venecije od večeras su pred srpskom publikom na 19. izdanju Slobodne zone.
Nova ostvarenja Kristijana Pecolda, Pedra Almodovara, Rjsukea Hamagučija, ali i nagrađivani dokumentarci Nemanje Vojinovića i Maite Alberdi, filmovi novih nada sedme umetnosti moći će da se vide do 5. novembra. Više od 60 filmova u 14 bioskopskih sala, i u četiri grada – Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, uz omaž Luisu Bunjuelu u Kinoteci, govorni program Kompas samo su delić onoga što nudi 19. Slobodna zona.
– Naš prevashodni cij svih ovih godina jeste bila misao i briga o publici. Mi smo netipičan festival angažovanog filma, ne samo u regionu nego i u svetu. Uglavnom je takva vrsta festivala tematski određena, ali mi se trudimo da idemo iz kontre. Biramo najbolje filmove između dva festivala koji su angažovani – objašnjava direktor i selektor Slobodne zone Rajko Petrović za Nova.rs.
Uoči 19. izdanja, koje startuje večeras, Slobodna zona je, prema rečima direktora, dostigla ono što je cilj svakog festivala – a to je da publika ima poverenja u njihovu selekciju.
– Publika zna da, i ako nije čula za neki film ili autora, može da kupi kartu i neće biti razočarana. I dok je selekcija filmova na festivalima primarni cilj, mi se trudimo i da kroz filmske i govorne programe budemo aktuelni. Naša publika vrlo dobro zna da teme koje nudimo na festivalu jesu one s kojima može da se poistoveti. Danas živimo u globalnom svetu, tako da mnoge stvari koje se dešavaju globalno utiču i na nas ovde u Srbiji. I to su dva imperativa kojima se vodimo kada pravimo sve programe, i zahvaljujući tome smo „cutting edge“ festival, savremeni, odlikuje nas oštrina i britkost u promišljanju o tome šta se događa u Srbiji, regionu, svetu, naravno uz pomoć filmskih autora i zahvaljujući njihovim ostvarenjima.
Praveći selekciju, koja je od večeras do 5. novembra pred publikom, uspeli su da „dobiju“ maltene sve filmove koje su želeli. Većina ostvarenja laureati su priznanja na Berlinalu, u Kanu, Veneciji, Karlovim Varima…
– Mislim da nema većeg oduševljenja za ljude koji vole filmove da gledaju kvalitetne naslove na festivalima. Pratimo ovo produženo miholjsko leto, uživamo u tome, i u tom duhu donosimo puno svetla i radosti u Beograd, Niš, Kragujevac i Novi Sad.
Kuriozitet ovogodišnje selekcije, kako napominje naš sagovornik, jeste dominacija žena:
– Kad smo pre desetak godina uveli programsku celinu, koja se zove Ženska linija, cilj nam je bio da predstavimo mlade autorke, rediteljke i filmove koje su vezane za položaj i prava žena svuda u svetu. I u gotovo 70 odsto našeg ovogodišnjeg programa junakinje su žene. Da li su to devojčice od sedam ili osam godina, tinejdžerke, žene u tridesetim ili pedesetim – svejedno. I kuriozitet je da se to sasvim spontano dogodilo. Ali, možda to govori koliko se globalna produkcija promenila za ovih deset godina.
Ono što je jedna zanimljivost 19. izdanja jeste da su svih šezdesetak filmova, koji su od večeras pred publikom Slobodne zone, vrlo raznoliki.
– Filmovi u selekcijama su prilično disperzivni i teško je naći zajednički imenitelj. Ali, jedna od zajedničkih tačaka jesu dame. Drugo, kad se pogledaju kinematografije bivših socijalističkih zemalja, na različite načine prate ono što se događa u takozvanim tranzicionim procesima. Svaka zemlja donosi specifičan pogled na ono što se u istoj događa. Dobar reprezent toga jeste bugarski film „Blagine lekcije“ Stefana Komandareva (premijera 4. novembra u Domu omladine, prim.aut.), koji je pobednik ovogodišnjih Karlovih Vari. Snimljen je u malom provincijskom gradu a glavna junakinja je u penziji, u poznom životnom dobu. Počinje vrlo apsurdno, međutim, nama ovde to je sasvim blisko. Toj glavnoj junakinji je umro muž i ona pokušava da podigne spomenik za njega, ali i za nju. Međutim, kad god ode kod kamenoresca on svaki put podiže cenu, pa ona nikako ne može da skupi dovoljno novca da taj ceo plan, praktično, na kraju života i ostvari. I film se vrti oko toga šta sve ona radi, kako se snalazi, u kakve situacije upada da bi rešila problem i pronašla sredstva da ostvari cilj i porodični amanet. I kad pogledate kako izgleda glavna junakinja i s čime se suočava, ambijent u kojem živi, pa svako u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji može s tim da se poistoveti.
I dok Slobodna zona na meniju ima nove naslove oskarovaca kakvi su Rjsuke Hamaguči ili Pedro Almodovar, kad govori o ličnim favoritima ovogodišnje selekcije, Rajko Petrović ističe filmove koji nisu “u prvom planu”:
– Uvek se trudimo da na otvaranju imamo nekog festivalskog pobednika. Prošle godine bio je to kanski pobednik „Trougao tuge“, a večeras od 19 časova u Mts dvorani biće to „Zlo ne postoji“ japanskog sineaste Rjsukea Hamagučija, koji je dobio Srebrnog lava u Veneciji i nedavno trijumfovao na London film festivalu. A Slobodnu zonu zatvaramo s novim kratkometražnim Almodovarovim filmom „Čudna strana života (5. novembra u 20 časova u Sinepleks galeriji, prim.aut.) i to bi bila moja preporuka za gledaoce. A drugi film jeste „Draga Fiona“ rediteljke Fione Tan, koji je sastavljen od arhivskog materijala (biće prikazan u Dvorani kulturnog centra 3. novembra, prim.aut.). To su impresivni materijali iz Holandije s početka 20. veka, koji prikazuju svakodnevni život i naporan rad ljudi nastanjenih blizu okeana, i autorka je to kombinovala s korespodencijom sa ocem koji se selio širom sveta. Rezultat je fenomenalan. Taj film sam gledao na Berlinalu sasvim slučajno. U jednom trenu počinje da pada kiša u Berlinu i nisam imao gde da se sklonim. Ušao sam u prepunu salu i video čaroban, impresivan film – seća se Petrović.
Trude se svake godine da publici donesu i dobre muzičke filmove, međutim ove godine nije bilo velikog broja dokumentaraca, što naš sagovornik tumači dominacijom Netfliksa:
– Ova platforma preuzela je sve komercijalne dokumentarne naslove, a naročito filmove o velikim imenima u muzici. Producenti su bili privučeni finansijskom ponudom Netfliksa, međutim taj trend se sad menja, jer shvataju da njihovi filmovi nemaju nikakvu komunikaciju s publikom, nedostaju im festivali, bioskopske projekcije. A to je, ipak, vrednija od novca. Jedva čekamo da se klatno vrati tamo gde je nekada bilo, ali je zato film o Džoan Baez iz naše selekcije „Džoan Baez: Ja sam buka“ fenomenalan (3. novembar, Sinepleks Ušće). Velika kantautorka nam je poručila u video klipu kako pozdravlja Srbiju i publiku ovde, jer je veoma vezana za našu zemlju – priča Petrović, a nije zgoreg podsetiti da je muzička legenda poslednji put održala koncert 2014. godine u Domu sindikata.
Posle gotovo dve decenija Slobodna zona finansijski solidno stoji, no u ovoj zemlji je, prema rečima direktora, teško ostvariti kontinuitet.
– Ali, opstajemo zahvaljujući onom što bismo nazvali ljudskim resursima, timu. Ljudi su motor Slobodne zone. Da bi jedan festival mogao da hoda, komunicira, živi, važno je imati takav tim. Imamo sreću već godinama da je veliki broj zainteresovanih da volontiraju. Finansijski fondovi su s druge strane varljiva stvar i prisiljeni ste da pravite akrobatiku. Ali, svi ljudi koji rade festival, imaju veliku motivaciju, znaju da Slobodna zona ima uticaj i dobru komunikaciju s publikom i to nam omogućava da svake godine pred publiku izlazimo sve kvalitetniji – zaključuje Rajko Petrović.
Bonus video: Ovacije za „Čuvare formule“
