0
O "jedinstvenosti, talentu, skromnosti, nepotkupljivosti i mudrosti" Davida Albaharija govori za Nova.rs spisateljica Mirjana Ognjanović, dugogodišnja piščeva prijateljica i neko ko je imao tu čast da sa njim u četiri ruke napiše knjigu "Lažne bajke".
– Svaki istinski bol, uklesan je na ploči od tajanstvene tvari. U odnosu na tu ploču, i mermer je kao puter. I nije dovoljna večnost da bi taj bol mogao da bude precrtan ili obrisan – ove reči italijanskog pisca Dina Bucatija, jednog od omiljenih autora Davida Albaharija, čini mi se da sada verodostojno dočaravaju jačinu bola koji ja kao Davidov prijatelj, ali i čitava ovdašnja, pa i svetska književna i čitalačka zajednica osećamo. Mi ovde, opraštamo se od najvećeg. A najskromnijeg. I najotmenijeg – piše Ognjanovićeva.
Opraštamo se od, kako kaže, „velikog majstora reči. Ali ne reči koji su tek onomatopeja, kao što je isticao Albahari, već onog govora koji se ne čuje, budući da se izriče iznutra.“
– Sa nama više nije onaj koga smo mogli nazvati svetskim piscem. Albaharijeva dela prevedena su na više od dvadeset jezika. I tako će srećom ostati – navodi ona.
Sećajući se Albaharijevih početaka, istakla je da je već samo njegovo stupanje na književnu scenu, bilo osobeno „kao neki istočnjački princ, ili zen majstor, blago i opušteno, najpre sa svojim kratkim pričama u fascikli, pa prevodima dela savremenika, romanima, esejima, antologijama što su nam nudile najnoviju svetsku književnost na dlanu.“
– Koliko smo samo novih pisaca upoznali i u kakvom genijalnom prevodu. I tako do kraja. Od Džona Apdajka, do Davida Grosmana! Činio je to kao da sav taj talenat, sav taj napor dolaze kao neki lahor što duboko prodire u nas i zbog toga se osećamo fantastično. Razmislimo samo, kolika je skromnost i kolika je mudrost potrebna za takvu vrstu držanja. Jasno, do kraja je uspevao da ne bude sujetan. To nije česta odlika pisaca. Stvorio je osobeni stil, imao ogromnu čitalačku publiku, ne samo u Srbiji, već u celoj Jugoslaviji. I u svetu. „Gec i Majer“ smatra svetska književna kritika za jedan od nekoliko najboljih romana o Holokaustu.
Mirjana Ognjanović pak, navodi da se domaći kulturni zvaničnici nisu prema Albahariju uvek odnosili baš onako kako je zaslužio.
– Posebno kada se posle višegodišnjeg boravka u Kanadi, u senci Stenovitih planina vratio u svoj voljeni Zemun. Možda je ta nemarnost kulturnih i naučnih poslenika bila cena Albaharijeve skromnosti. Ne, to nije bio gubitak za njega. Dobitak je bio višestruko veći. Ostao je svoj, nepotkupljiv i nezainteresovan za čaršijska književna čašćavanja – smatra Ognjanovićeva.
Podseća da su Albaharijevo obimno delo, romani, zbirke priča, antologije i prevodi činili samo jedan deo njegovog angažovanja: uređivao je i pokretao časopise, od kojih su neki jedinstveni u našoj sredini, kao što su „Kulture Istoka“ i „Pismo“:
– Iznad svega, njegovoj uredničkoj ruci treba zahvaliti za bar nekoliko generacija mladih pisaca, pesnika i prevodioca. Ne, nije bio ni ljubomoran na njih, ni tašt. Bio je njihov zaštitnik i promoter.
Mirjana Ognjanović poznaje Albaharija od kad zna za sebe, i bila je s njim do poslednjeg momenta.
– Bio je bez sumnje osoba koja je na mene presudno uticala. U tom pogledu, smatram se povlašćenom i srećnom. Kada je izbila pandemija, u četiri ruke, posle toliko godina poznastva i saradnje, napisali smo knjigu „Lažne bajke“ koje je objavila „Booka“. Zbirka je izašla u nesrećno vreme opšteg zatvaranja, ali mi smo bili presrećni. Osim toga, naše priče upotpunjavale su ilustracije zajednikog dobrog prijatelja, slikara Slavka Krunića. U bajci „Tajni život Čarobne Strele i Sokolovog Oka“ (iz „Lažnih bajki“) čija se radnja zbiva upravo u Stenovitim planinama. između ostalog piše:
„Za razliku od većine ljudi, Čarobna Strela je pamtio sve svoje pređašnje živote. Kao pravi Indijanac, znao je da se ništa ne završava. Kada biće završi svoj krug, vraća se u prošlost i ponovo sve započinje.“
– Mi ćemo zato ponovo i ponovo čitati Albaharija – zaključuje Mirjana Ognjanović.
Bonus video: Hristina Popović – govor sa komemoracije Dejanu Tiagu Stankoviću
