Olivera Miloš Todorović: Sramota me

Kao osnivaču Umetničke produkcijske grupe ShockART, u fokusu njenog interesovanja su osetljive i marginalizovane, diskriminisane grupe, posebno žene i deca, kao i njihov pristup pravdi. Za naš portal govori o svom novom dokumentarcu “Jedan sin i jedna Ć“ čija je prva klapa pala pre dve nedelje, o prioritetima u karijeri dugoj 35 godina, o filmu nastalom tokom vanrednog stanja zbog epidemije koronavirusa, o Radiju Studio B gde je pekla zanat…- Život je borba, neodustajanje, nepristajanje. To je i stvar karaktera. Verovatno me je i moja diploma Pravnog fakulteta naučila da se fokusiram na bitno - kaže naša sagovornica poznata po upornosti i istrajnosti.Šta je tema vašeg novog ostvarenja “Jedan sin i jedna Ć”?- Kod visoko pozicioniranih političara, verskih vođa i akademika, povećan je broj slučajeva govora protiv rodne ravnopravnosti i mizogenih izjava. Promovišu se i konzervativne ideje o tradicionanom položaju žene, u sklopu kojih je pomenuta i kampanja za povećanje nataliteta u kojoj se - iako je takva kampanja sama po sebi legitimna - žene svode samo na majke. Kroz odgovore na pitanja, učesnici i učesnice ovog dokumentarnog filma, donosioci odluka, predstavnici odgovarajućih institucija, tela i organizacije sa zadatkom da štite ljudska prava i rodnu ravnopravnost, doprinose njenom promovisanju, utiču na donosioce odluka o potrebi zaštite ljudskih prava kao preduslova za prevenciju nasilja prema ženama i devojčicama.

Na koja ključna pitanja tražite odgovor u ovom filmu?- Zanimalo me je da li su žene na visokim pozicijima u Srbiji iskoristile svoju moć da promene položaj žena na bolje ili su podržale mušku dominaciju zarad političkih interesa? Da li su feministkinje krive za pad nataliteta srpske nacije, kako izjavljuju poslanici u skupštini? Da li jačaju patrijarhalni stavovi u javnom diskursu i medijima, da se društvo retradicionalizira? Koja je uloga medija u održavanju rodnih stereotipa i minimiziranju rodno zasnovanog nasilja? Zašto se upotreba rodno osetljivog jezika često tumači emotivnom jezičkom preosetljivošću, a ne antidiskriminativnim mehanizmom? Može li se očekivati da će institucije i mediji zaista početi da ga koriste, s obzirom na snažan otpor koji postoji prema takvoj jezičkoj praksi? Biće zanimljivih i stručnih sagovornika u ovom filmu koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja, a trebalo bi da se emituje na nacionalnoj i lokalnim TV stanicama do kraja ove godine.Kako je vanredno stanje izazvano koronavirusom uticalo na vaš rad?- Vanredno stanje sam iskoristila na najbolji način, da putem internet aplikacije Vajber, snimim izjave starijih od 65 godina, "prisilno zatvorenih bez njihove krivice", za budući dokumentarac “65+”. Takođe, zadatak je bio i da oni sami sebe slikom prikažu kako prolaze kroz izolaciju. Povod je bio taj što je Srbija jedina zemlja koja je celu katergoriju stanovništva iznad 65 godina starosti, a njih je 1.800.000, stavila u samicu, dvadesetčetvoročasovni policijski sat koji je trajao mesec dana. Kako oni shvataju uskraćivanje mogućnosti da izađu napolje, da li misle da im je time osporena građanska, ljudska sloboda? Da li se osećaju poniženo, uvređeno, zbog neukazanog poverenja da mogu sami da se čuvaju, a s druge strane, računa se na njihovu samosvest kao najbrojnijeg glasačkog tela?Obeležili ste zimus 25 godina rada Umetničke produkcijske grupe ShockART u Jugoslovenskoj kinoteci. Šta vas povezuje?- Povezala nas je zajednička ideja - promovisanje vrednosti i rešavanje problema kroz potrebu za dokumentarizmom, potrebu da budemo “čuvari SMISLA”, da kroz dokumentarne emisije, debate, kampanje, multimedijalne izložbe, afirmišemo život ljudi iz osetljivih grupa, da senzitivišemo javnost, da pokažemo solidarnost, da osnažimo "slabe" da preduzmu potrebne korake u poboljšanju svog položaja. Grupa je usmerena na medijsku produkciju kroz koju želimo da osmislimo program koji podstiče na razmišljanje.https://www.youtube.com/watch?v=MJaYvr3hspoKoje teme ste aktuelizovali kroz svoj autorski rad?- Najviše me interesuje jednaka dostupnost životu posebno osetljive grupe dece i mladih koji su zbog socijalne deprivacije ili drugih razloga marginalizovani, diskriminisani ili izolovani i to smo predstavili u filmu “Drvo života” koji je dobio nagradu za istraživačko novinarstvo koju dodeljuje NUNS i ambasada SAD. Usledili su serijali “Izlazak iz...”, “Ispod površine”, “Svetionik” u cilju promene rodnih stereotipa i prevencije nasilja prema ženama . U dokumentarcu “Nedovršena simfonija” bavili smo se i uspostavljanjem novih odnosa između mladih ljudi u regionu bivše Jugoslavije, podsticanjem pomirenja i interkulturalnog učenja.Zanimaju me vrednosna opredeljenja predstavnika generacije 21. veka, kao i njihova želja da se angažuju. Zato često, kroz projekcije filmova “Igra istine”, “Opušteno”, “Konekšn” na fakultetima i kroz debate sa studentima i srednjoškolcima, proveravam njihove stavove o stereotipima, tradiciji, predrasudama, koji treba da su preporuka za one koji se bave njihovom budućnošću.Često radite pojedinačne priče, da li one mogu da utiču na javno mnjenje?- Umesto apatije i pasivnosti, verujem i da iskustvo pojedinca pretočeno u priču mogu da utiču na naše samopouzdanje i veru da možemo kao jedinka da donesemo promenu. Želim da teme dokumentarnih filmova i emisija približim i svrstam u red “svakodnevnih, važnih društvenih oblasti“, zaobilazeći medijske manipulacije koje forsiraju senzacije, da svako emitovanje olakša, bar malo, život ljudi i sve naše dece. Moj najlepši doživljaj prikazan u serijalu “Izlazak iz…” je iskustvo hraniteljke Branislave iz Leskovca, koja je u svoj život dovela Bojanu koja je 15 godina provela u Domu Kulina, a tada je prvi put osetila sneg. Nekada je i empatija, koja nam često nedostaje, dovoljna za promenu.

Da li ste posebno ponosni na neki svoj autorski rad?- Recimo da je to emisija “Sofa”. Prvi od četiri serijala ciklusa započeo je 2001. Sve emisije povezuju individualci, profesionalci, stručnjaci koji podižu standarde u oblastima kojima se bave. Prvi serijal je preispitivao odgovornost i ćutanje intelektualne elite za sve što nam se dešavalo u Miloševićevom režimu, drugi je razrešavao dilemu globalizacije i očuvanja srpskog identiteta, a emisije snimljene 2009. pretendovale su da utiču na promenu tradicionalnih zabluda duboko ukorenjenih u naš mentalitet. Ono što ne sme da se zaboravi, i posle ovoliko vremena, jeste da se serijal “Sofa” pojavio na TV stanicama u vreme kada je bila vrlo skromna medijska ponuda televizija i kablovskih operatera u Srbiji, što ovom serijalu daje posebnu važnost.Koji je vaš cilj, čemu težite?- Da dostignem zen svog druga, kreativca, grafičara Dragana Protića, člana umetničke grupe Škart, da treba komunicirati samo sa onima koje voliš, da se družim i radim sa ljudima kakvi su moji saradnici – autorske ličnosti, individualci, dosledni u mišljenju, posebnog senzibiliteta, koji osećaju duboko i ostaju verni suštini. Tako je sve drugačije od naviknutog i očekivanog. Neskromno, osvojila sam tu vrstu komfora. Nije uvek lako, a šta je pa lako? Naš glavni i odgovorni grad Beograd u kome sam rođena, navikao me je na “malo popare, pa malo kavijara”. Istina, odužio se period popare. Ali, i to je izbor, biti dosledan u konceptu života i rada. Svaka nova tema je nadogradnja postojećeg standarda, reciklirani koncept koji nosim sa sobom. Mislim da se to poštuje, ali nikome ne treba.Kakvim ljudima ste okruženi? Ko su vaši prijatelji?- Stručnjaci sa zavidnim biografijama, koji ne mogu da nađu posao, jer su mnogo lepo vaspitani, ne koriste reči "ispoštovati" i "svaka čast", koji ne žele da se ubace u stranački voz da bi dobili posao, nisu u ekipi. A i ne poznaju takve koji su “dođem ti - dođeš mi”. Kroz svoj rad želim da podržim one koji se ne daju, ali koje drugi ne žele, jer kome treba iskustvo, obrazovanje i mišljenje?!https://vimeo.com/403822692Pripadali ste ekipi zbog koje je radio Studio B imao kultni status. Šta je on za vas značio?- Radio je moj izvorni medij. Kao i sve velike ljubavi, tako je i moja, sasvim bezazleno, pre 35 godina, krenula do 23. sprata Beograđanke. Putovala je preko informativne emisije "Na beogradskim talasima", nastavila se sa "39 stepenika" koja je bila posvećena filmu, preko zagonetnih priča u noćnom programu "Utorak na sredu", pa “Frasa u šupi” i biografija koje su imale šta da kažu, prepodnevnih kolažnih emisija kulture "Četvrtak, četvrtak" u kojoj se, u nekoliko sati, predstavi, uvek novi, gradski život Beograda, preko nasleđenog “Diskomera”, “Marlboro liste”... Nedostaje mi "Fras se širi", emisija koju sam posle Studija B radila na radiju B92, u kojoj ličnosti sa intelektualnim, profesionalnim i moralnim integritetom, predstavljaju svoje viđenje naše stvarnosti i sveta. Nedostaje mi ta vrsta razgovora, ta nada koja je postojala u vreme trajanja emisije do 2000. godine. Nedostaje mi radio i ja u njemu. I nedostaje mi taj prostor u kome mogu da se razmahnem, kao i važnost radija, ozbiljnost sa kojom se shvatao Studio B. Nedostaje mi beogradska radio stanica, verovanje glasu bez konkurencije, smisao, emocija pripadnosti i nepristajanja sa pokrićem. Nedostaje mi lepota nesvesnosti značenja snage radija koja te tera na stalno učenje, pronalaženje novih značenja reči. Nedostaje mi pogled na SVET sa 23. sprata Beograđanke.

Šta za vas znači projekat “Nepristajanje”?- To je i dalje osnova moralnog koncepta života, kako kaže umetnik Nikola Šindik. “Nepristajanje” je dokument o našem kulturnom i političkom identitetu, razlog za ljude da se vrate u Beograd u budućnosti ili razlog da ostanu u Srbiji. Nastalo 1999. godine, u momentu fizičke zatvorenosti i najave duhovne čamotinje, u bilingvalnoj knjizi intervju "Nepristajanje", čuva razmišljanja o tome da li je patriotizam kolektivno ili individualno osećanje, da li će doći vreme u kojem će svako ko pije „koka-kolu” biti izdajnik, da li je moguća apsolutna diktatura, da li je u Srbiji moguća promena, da li je demokratija zloupotrebljen pojam? Nepristajanje je i odgovor na pitanje da li smo pristali da nam amputiraju duh, da li treba da odustanemo od ljudi i osećanja? Nepristajanje je haiku i za ovu godinu. Nastavkom ovog projekta podstičem dalje stvaranje sadržaja u čuvanju smisla.

Biografija

Olivera Miloš Todorović bila je urednica Prvog programa radija Studio B, emisije radija B92. Autorka TV serijala u video i filmskoj produkciji ovih medijskih kuća kao i na ART kanalu. Snimila je više od 2.000 intervjua, režirala 20 dokumentarnih filmova, učestvovala na 50 međunarodnih festivala i dobitnica je 10 inostranih i domaćih prvih nagrada. Bila je selektorka domaćeg takmičarskog programa Festivala kratkog i dokumentarnog filma (2006.) i članica Saveta i selektorka beogradskog letnjeg festivala (BELEF) 2001. Na poziciji eksperta za audio video produkciju u EUIC radila je na pripremi, koordinaciji, proizvodnji i postprodukciji audio vizuelnih proizvoda "IPA projekti Uspešne priče". Izdala bilingvalnu knjigu intervjua “Nepristajanje” i "Fras se širi". Pisala je za „Vreme“, „Prestup“,“ Кošava“, „XZabava“, „Bis“, „Reporter“. Članica je Udruženja samostalnih filmskih umetnika Srbije, NUNS-a i grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama.