0
"Ne vidim zašto bi rokenrol morao da bude eksplicitno subverzivan po svaku cenu, zašto bi neminovno morao da bude zainteresovan za stvarne događaje. Nekad je ignorisanje i bežanje od stvarnosti subverzivnije od bilo čega drugog. Tako mi se čini. Ali, rokenrol je, pre svega, sloboda. Možda je to moje jedino mišljenje. Reci ono što hoćeš, reci ono što osećaš. Da li dobro zvuči to što radiš? Nekad je to najvažnije, nekad nije. Sve su to za mene pomalo neuhvatljive stvari".
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Oliver Nektarijević i Kanda, Kodža i Nebojša ovih dana imaju mnogo razloga da se osećaju zadovoljno. Kao potvrda važnosti ove po svemu izuzetne grupe, dolazi nam činjenica da uskoro zaokružuje trideset godina svog postojanja, i to specijalnim best of izdanjem sa novim verzijama svojih izabranih pesama, odsviranih ponovo na način koji mnogo više odgovara njihovom sadašnjem zvučnom izrazu unutar aktuelnog koncertnog repertoara. O unapređenim snimcima starih i manje starih pesama, zabeleženim na albumu „Popis“ (Mascom), poeziji i književnim uzorima, kao i dilemi da li je i danas rokenrolu neophodno da bude subverzivan – kao što je to bilo uobičajeno u prošlim vremenima, ali i još donedavno – razgovarali smo sa uvek inspirativnim frontmenom benda, Oliverom Nektarijevićem.
Album „Popis“ sasvim je aktuelna priča za bend Kanda, Kodža i Nebojša – dođe li tako, nakon dugih godina karijere, vreme da jedan bend poput vas poželi da svoje najčuvenije pesme odsvira na način kako to čini danas, godinama kasnije od onih originalnih verzija?
Izgleda. U našem slučaju potpuno neplanirano. Zapravo, preslušavanja nekih živih verzija prelomila su tu stvar. Često su nam žive verzije zvučale bolje od studijskih, i onda smo odjednom došli na ideju da ih tako i snimimo. Uživo u studiju. To nam je omogućilo da za dve i po večeri snimimo dvadeset i nešto stvari. Neke od njih ne spadaju u naše, kako ste rekli -„najčuvenije“, nego su se našle na albumu zato što smo želeli da ih „popravimo“, nezadovoljni njihovim prvobitnim zvukom, razočarani time kako su ispale na albumima.
Kako ste u stvari birali pesme za „Popis“? Da li si bio zapanjen time do koje mere su se neke od njih promenile od svojih prvobitnih albumskih zapisa?
Bio sam zapanjen zvukom do kog smo uspeli da dođemo, time koliko mi nove verzije zvuče bolje od originalnih – što me je s jedne strane obradovalo, a sa druge ozbiljno oneraspoložilo. Sve vreme imam taj krajnje podeljen, ekstremno ambivalentan osećaj, da je fenomenalno to što sad imamo album sa verzijama kojima smo mnogo zadovoljniji, a da je totalno bezveze što te pesme nismo uspeli da snimimo tako na njihovim pravim albumima.
„Popis“, spisak pesama:
Šafl, S.A.T., Mediteran, Kafane i rokenrol, Jamajka, Izlazim, Najsvetliji dan, Polako, Crveni konji, Nebo, Deveti život, Prekidi stvarnosti, Kad oživimo, Divni dani, Svetla, Sve je stalo (u r’n’r), Vera nada ljubav i stav, Tajne letenja, Deca tame, Prekidi ponovo, Tibet (na duplom albumu, plus Ahead There na CD-u)
Jesi li još zaprepašćeniji kada pomisliš da je sve ovo u vezi sa zaista velikim jubilejom – trideset godina benda KKN? Sećaš li se početaka? Jeste li tada mislili da će ovo trajati decenijama?
Povremeno sam veoma „zaprepašćen“ time koliko sve traje i time koliko je toga urađeno, kao i samom brzinom kojom je išao život (da malo uđem u kliše). Jer – da! -apsolutno niko od nas u vreme početaka benda, ni jednog jedinog trenutka nije pomislio da postoji trunka mogućnosti da sve traje duže od 4-5 godina. Dakle, zaprepašćen sam, malo češće nego kako sam rekao na početku odgovora, ali mi zato, podjednako često, sve izgleda potpuno normalno i nisam nimalo zaprepašćen. Možda sam frapiran. Šalim se, nisam ni frapiran. Ali znam ko uvek jeste. U svakom slučaju, ambivalentnost. Ponovo.
Za koje pesme konkretno misliš da ste ih poboljšali u novom čitanju? I zašto?
Za sve. I to bez izuzetka, rekao bih. Nisam 100 odsto siguran, jer sam ih vrlo malo preslušavao, ali mislim da sve stvari zvuče bolje. Možda grešim za jednu ili dve. Ali, mislim da ne grešim: u najmanju ruku zvuče drugačije, ali jednako dobro kao originali. A pokazalo se da je ključ u načinu snimanja. Dakle, snimanje jednog po jednog instrumenta nikako nije za nas. Snimanje celog benda odjednom je prava stvar.
U čemu je caka sa pesmom „Tajne letenja“? Zašto je baš to novi singl? Je li ona do ovog trenutka bila nešto kao skriveni dragulj benda?
Možda. Moj lični odnos prema toj stvari jeste takav. Moja ekipa iz benda je takođe bila u fazonu da bi to mogao da bude prvi singl, neko iz tog istog, neko verovatno iz drugog razloga. Ali, složili smo se oko toga da je ona nekako najadekvatnija za početak. A kraj se još uvek ne nazire. Mislim da ćemo većinu stvari sa ovog albuma da „izdvojimo“.
Uvek smo se pitali kako nastaje tvoja poezija, tako jedinstvena na našoj rok sceni – konkretno kad je i o pomenutoj pesmi reč. Kako si i kada počeo da pišeš? Ko su bili tvoji uzori tada, a koji danas?
Počeo sam u srednjoj školi. Poeziju, potpuno nevezano od muzike, i nekakve priče. Kratke i malo duže, razne. U jednom trenutku sam ih sve pobacao. Sad mi je žao, ali tada sam imao jak impuls da ih sve uništim i počnem da pišem samo tekstove za muziku. Naravno da sam mogao da pišem tekstove i bez toga, stvarno ne znam šta mi je bilo. Bilo je tu raznih priča, bilo je i nekih o Džabaletanu, liku koji je nastao u njima i postao kao moj alter ego. On se ponovo pojavio u pesmi „Siroti Ani i Bo“. Taj njegov povratak mi je značajan utoliko što mi je sa sobom doneo želju da se vratim pisanju. Nevezano od muzike.
Koje knjige iskreno voliš i možeš uvek da im se vratiš?
Verovatno kao i mnogi ljudi, uvek bih mogao da se vratim većini knjiga F. M. Dostojevskog, Selinovom „Putovanju nakraj noći“, Kišovoj „Enciklopediji mrtvih“ i „Grobnici za Borisa Davidoviča“. Tu su i Orvel – „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, Crnjanski – „Dnevnik o Čarnojeviću“, Rembo – „Iluminacije“, „Majstor i Margarita“ Bulgakova i još mnogo toga, stvarno nema smisla da nabrajam, potrajaće, a i nemam iskustva sa tim, ne znam tačno kako se to radi, isto kao što mi se čini da nikad nisam umeo da „raspravljam“ o književnosti.
Da li je politička angažovanost pesama KKN u sada već davnim revolucionarnim danima rušenja Miloševićevog režima došla svesno ili sama po sebi tj. igrom podudarnosti sa događajima?
Klinački impuls. Zdrava mladalačka reakcija na bolesne okolnosti. Sada mi to tako izgleda. Činjenica je da nije bilo nikakvih pretenzija. Samo smo bili protiv rata, diktature, spoljnopolitičkog autizma. Imali smo osećaj da živimo u užasnim, poremećenim uslovima u upropašćenoj zemlji. Izbegavali smo vojsku. I mislim da smo bili u pravu. Godinama smo živeli pod sankcijama. Bez budućnosti. Za nas je bilo potpuno normalno da izađemo na ulicu i pobijemo se sa policijom, ponekad tri puta dnevno. I da zbrišemo, svaki put. Mislim da smo i tu bili u pravu. Hoću da kažem, bili smo u pravu što smo se prozivali i šibali sa policijom i izbegavali vojsku. A mislim da je i jedan deo vojske i policije mislio da smo u pravu.
Da li rokenrol i danas treba da ima taj subverzivni potencijal ili je postao previše nezainteresovan za stvarne događaje?
Za tuče sa policijom? Šalim se. Pa, malo zazirem od razmišljanja na slične teme, najiskrenije – doziram teoriju, mislim da nisam neki teoretičar, meni je uvek osećaj bio neka vodilja u životu. Inspiracija. I zdrav razum. Ne kažem da sam uvek razumno postupao, ali zdrav razum ti na kraju ipak sačuva glavu. Moraš da ga imaš, bar malo. A i sreće. Za neke stvari se ti ne pitaš, definitivno, iako je u pitanju tvoj život, samo tvoj. E, sad, ne vidim zašto bi rokenrol morao da bude eksplicitno subverzivan po svaku cenu, zašto bi neminovno morao da bude zainteresovan za stvarne događaje. Nekad je ignorisanje i bežanje od stvarnosti subverzivnije od bilo čega drugog. Tako mi se čini. Ali, rokenrol je, pre svega, sloboda.
Možda je to moje jedino mišljenje. Reci ono što hoćeš, reci ono što osećaš. Da li dobro zvuči to što radiš? Nekad je to najvažnije, nekad nije. Sve su to za mene pomalo neuhvatljive stvari.
Do koje mere su aktuelni, stvarni događaji, nadmašili mogućnost umetnika da ih opiše? Ili upravo suprotno – umetnik tek sad ima dovoljno materijala od koga može da napravi vrhunsku umetnost?
Opet nemam konkretan odgovor. Možda je ovako, možda onako. Kod mene je uglavnom sve inspiracija, osećaj, kao i potreba da izbegnem banalnost, prizemnost, onaj užas koji se budi u meni kad čujem loš tekst, neki tekst za koji je vrlo jasno da je napisan bez osećaja, bez talenta, kad čujem lošu muziku, groznu muziku. Užasan osećaj. Da se naježiš. E, sad, nekom je dobro ovo, nekom ono. Ja znam šta je meni dobro i uglavnom uspevam da napravim nešto iza čega bez frke mogu da stojim. Sve dok bude tako, radimo… Loše se osećam samo kad duže potraje neki period kreativne krize, kad dugo nemam inspiraciju, kad dugo ne mogu da napravim stvar. Imam užasan strah od toga. Ali, to što znam da imam dobar bend me uvek uteši. I uvek mi mnogo znači.
Kako provodiš ove dane, šta radiš po stanu?
Kućica – slobodica. Ali, počinjem da ludim, sve više gledam kroz prozor i samo čekam da prođe vanredno stanje, da izađem u noć i prošetam kao čovek. Ali, pre svega želim da prođe pandemija, da što više ljudi ozdravi, da se što manje razboli. Naravno, tu ubrajam i sebe.
Koliko se Beograd promenio od vremena kad ste počinjali? Snalaziš li se još uvek u njemu? Žive li u njemu i dalje tvoji najbolji prijatelji?
Mnogo se promenio. Na gore i na bolje. Snalazim se. Neki meni vrlo bliski ljudi žive van Beograda ili u inostranstvu, ali da, i dalje mnogi moji najbolji prijatelji žive u Beogradu. Bend na prvom mestu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
