0
Povodom odlaska našeg uvaženog fotografa i filmskog stvaraoca Ljubomira Šimunića objavljujemo deo njegovog foto-portreta iz pera naše kolumnistkinje Milene Marjanović realizovan tokom jula i avgusta 2012. (za magazin "Status"), a maja 2020. godine dopunjen za monografiju "Lični pogled na beogradsku fotografiju u poslednjim decenijama XX i prvim decenijama XXI veka" koju naša autorka upravo privodi kraju.
Piše: Milena Marjanović
Ljubomir Šimunić: „Mene ne interesuje objektivna realnost, ona je dosadna – mada volim fotografije Anrija Kartije-Bresona ili Helmuta Njutna, mene zanima ne-realnost“.
Ljubomir Šimunić (Beograd, 1942 – 2021) je fotograf specifičnog ukusa i senzibiliteta, moglo bi se reći naklonjen subkulturi, ali na takav način da neprestano izoštrava svoj estetski obrazac izbora. Njegovi prizori su često „egzotični“, vizuelno oblikovani tako da i oni banalni poprimaju intrigantan naboj erotskih asocijacija. Ako bi se za nekog našeg fotografa moglo reći da stvara u duhu postmoderne onda bi to svakako bio Šimunić.
Na Fakultet za pozorište, film, radio i televiziju upisao se 1971. godine i vrlo brzo, pod uticajem reditelja Slobodana Šijana i Milorada Glušice, kupio je prvu filmsku kameru i počeo da se bavi alternativnimm filmom. Nižu se filmovi: Pression (Pritisak), Gerdy, zločasta veštica, Šta Slavicu očekuje u životu… Godine 1979. na Festivalu mladog filma u Jeru, gradu na francuskoj rivijeri, osvojio je Nagradu kritike za navedenu triologiju.
Kao potvrda njegovog angažmana u alternativnom filmu stiže poziv da učestvuje na prestižnom Filmskom festivalu u Solunu (2009) na kome je ceo segment „Experimentalog foruma“ bio posvećen njemu i njegovim filmovima.
Fotografijom je počeo da se bavi sredinom 70-ih, paraleno sa filmom, radeći sa foto-aparatom Polaroid SX-70 koji je prvi koristio u Beogradu. Odlažući ih u crne svilene albume, ovom svom prvom ciklusu polaroid-fotografija dao je naziv Svilena vremena.
Krajem 70-ih prešao je na crno-belu fotografiju i realizovao erotske cikluse Tajni život beogradske periferije, Beograd danju i noću, Foto-priče i Prljavi snovi. I ove fotografije je pohranjivao u svilene albume u čije džepove je stavljao komade donjeg veša, koji su pripadali modelu, bočice sa parfemom i kasete sa odgovarajućom muzikom. Ovi albumi nikad nisu javno izlagani – bili su dostupni samo uskom broju prijatelja. Sintagma „tajni život beogradske periferije“ nije bila samo aluzija na tzv. „zabranjena uživanja“ koja se svakodnevno odvijaju izvan „zvanične“ seksualnosti, već i objava krajnje ličnog, estetski rafiniranog, erotskog sveta koji poziva na oslobađanje potisnutog libida i seksualnu emancipaciju.
Godine 1980. kada se rodila njegova kćerka Mia, Šimunić je započeo veliki ciklus Family album. Ovaj serijal nije nikada u celosti izložen, a jedan njegov deo, rađen soft-filterom u duhu piktorijalizma, posvećen je Alfredu Štiglicu. Sledeći ciklus fotografija posvećen piktorijalizmu nazvao je U potrazi za izgubljenim slikama detinjstva a snimio ga je za vreme bombardovanja 1999. godine, kada je – kako mi je rekao – strahovao da će ceo grad biti uništen bombama.
Rad sa digitalnom tehnologijom promenio je karakter Šimunićevih fotografija i u tom periodu, počevši od 2000. godine, nastali su ciklusi Potraga za nogama frizerke Nade, Vue de la fenêtre (Pogled s prozora), posvećeni Anriju Matisu u čijim slikama motiv prozora i pogled s prozora zauzimaju važnu ulogu, Psychodelict Stairway (Psihodelične stepenice), posvećen Alfredu Hičkoku, kao i serijal The Night (Noć), The Adventure (Avantura) i The Eclipse (Eklipsa), posvećen istoimenim filmovima Mikelanđela Antonionija. Ciklusom fotografija Pogled s prozora, koji je u septembru 2010. izložio u Velikoj Galeriji Doma kulture Studentski grad, u Beogradu, Šimunić je spojio nekoliko svojih ljubavi: prema filmu, slikarstvu i fotografiji.
Izlagao je na mnogim kolektivnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu, između ostalog u Beogradu („Postmoderna u Beogradu“, Salon MSU), u Liverpulu i Londonu („Neki aspekti savremene jugoslovenske fotografije“) – 1982; zatim u Gracu (Galerija Forum) i Beogradu (Salon MSU) – 1983; pa ponovo u Beogradu („Nova umetnost“, MSU, „Mia“, SKC, „Primeri instant umetnosti“, KCB), u Ljubljani („Lov na mamuta“, ŠKUC) – 1983; u univerzitetskom gradiću Kornel, („Savremena jugoslovenska fotografija“, Galerija „Jon Hartell“) i u Beogradu („Fotografija kod Srba“, MSU) – 1989; „Prljavi snovi“, Hotel Hajat – 1991; „Umetnost, svetlost, energija“, MSU, „Politart“, Legat Zorić-Čolaković i „Introspekcija“, Salon MSU ̶ 1994 ); u Čačku (Foto-art ’96); u Beogradu („Nova fotografija“, MSU) i u Parizu („Svetlosti, refleksi, memorija“, Jugoslovenski kulturni centar) – 1996; opet u Beogradu („U potrazi za izgubljenim slikama detinjstva, KCB, 2005, „Beograd, pogledima desetorice fotografa“, KCB, 2007, „Vue de la fenêtre“, Galerija Doma kulture Studentski grad, 2010), „Psyhodelict Stairway“, Galerija „Artget” KCB, „Fotodokumenta 2“, Galerija „Remont“, i tematska retrospektiva „Tajni život beogradske periferije. Filmovi i fotografije 1973 ̶ 2012“, Salon MSU) – 2012; u Malmeu („Supersurrealism“, Moderni muzej, 2012 ̶ 2013); u Beogradu (MSU – Legat Čolaković-Zorić, „Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019“, 2020).
Laureat je niza nagrada i pohvala, među kojima su i Zlatna medalja FIAP-a 1996. godine, kao i Nagrada „Branko Vučićević” Festivala meta filma u Beogradu, 2018. godine. Njegova tematska retrospektiva „Tajni život beogradske periferije : 1973 – 2012“ pak predstavila je izabrane eksperimentalne osmomilimetarske filmove, polaroide i crno-bele fotografije koji su temom ili sadržajem orijentisani prema erotici.
Rečima kustosa Dejana Sretenovića povodom tematske retrospektive Ljubomira Šimunića, održane takođe u Salonu MSU od 1. decembra 2012. do kraja februara 2013. godine: „Deklarisani erotoman i voajer, sledbenik seksualne revolucije 1960-ih, Šimunić je kao nijedan drugi umetnik, kontinuirano, intrigantno i provokativno, stilski osobeno, razvijao erotski diskurs u umetnosti dovodeći ga na samu granicu legitimne erotske kulture“.
O polaroid-fotografiji: Bilo je to sredinom 70-tih. Moj brat Petar mi je iz Amerike doneo na poklon čarobni fotoaparat Polaroid SX-70. Škljocneš i za nekoliko minuta pojavi se fotografija. Istog trenutka sam se njime inficirao. (Kako istoričar umetnosti Slavko Timotijević beleži, bio sam prvi u Beogradu koji je radio s polaroidom.) Tema je bila erotika – kao i u mojim filmovima. Smeštao sam fotografije u „self made“ albume od crne svile. Slavko je pravio izložbe polaroid fotografije i moji snimci su s njima putovali po celoj Jugoslaviji, a završili u Kelnu. Nažalost, mnogi mi se nikad nisu vratili. Tako da ih danas imam vrlo malo sačuvanih.
O opremi: Prednost Polaroid aparata SK-70 s kojim sam najpre snimao, bila je što sam (s velikim zadovoljstvom) mogao da gledam dok se fotografija razvija. Nisam morao film nositi na razvijanje, nisam morao praviti printove u foto-radnjama. Pri svemu tome, intimnost fotografa i modela se nije narušavala, što je veoma važno u erotskoj fotografiji.
Međutim, taj polaroid aparat je imao i mana: davao je mali format fotografije, nije omogućavao intervenciju u procesu izrade fotografije, kao ni pravljenje povećanja i duplikata. Ponovo se umešao moj brat i poklonio mi izvanredni Canon A1 koji se tek pojavio na tržištu. Počeo sam da radim na crno-belom negativu, da sam povećavam fotografije u laboratoriji (kupatilu). Glavni savetnik mi je bio Milorad Glušica – Gluša koji je obučio mnoge beogradske fotografske zanesenjake. Njemu dugujem veliku zahvalnost za sve što sam uradio u oblasti filma i fotografije. Kasnije sam, na njegov nagovor, kupio aparat legendarnog proizvođača Leica, model CL, koji ljubomorno čuvam. Vreme analogne fotografije, nažalost, prošlo je. Trenutno radim s digitalnim kompaktnim malim Nikonom P 100 koji zadovoljava moje potrebe, jer je meni primaran prizor koji lovim, a ne veliki, skupi aparat…
O značaju SKC-a: Studentski kulturni centar u Beograd bio je 70-tih i 80-tih godina XX veka glavno mesto okupljanja umetnika, zaljubljenika u umetnost, istoričara umetnosti. Tu su se svakodnevno razmenjivale ideje. Tu je nastala nova fotografija, nova muzika, alternativni film, konceptualna umetnost i new wave. Kosta Bunuševac je u velikoj sali pravio potpuno nove predstave. O filmu su brinuli Slobodan Šijan, Nebojša Pajkić, Moma Rajin… Za fotografiju je bila presudna delatnost Srećne galerije koju je vodio Slavko Timotijević. U njoj sam 1983. imao prvu samostalnu izložbu pod nazivom „Mia“, iz ciklusa Family album. Moram da istaknem, kroz tu galeriju prošli su svi tadašnji, ne samo srpski autori koji su stvarali novu fotografiju. Istovremeno je Jerko Denegri, jedan od izuzetno važnih teoretičara umetnosti, uvodio fotografiju u muzeje pišući o njoj i praveći izložbe „Nova fotografija“ (1, 2, 3,4). Rečju, da nije bilo SKC-a pitanje je da li bi moj rad uopšte skrenuo od alterantivnog filma ka fotografiji.
O uticajima i izbegavanju klišea: Najveći uticaj na mene imao je Milorad Glušica kada je u pitanju film, a takođe i fotografija. Gluša je zaista sve znao o filmu i fotografiji, i ne čudi me što je kasnije postao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Iz istorije fotografije, inače, niko na moj rad nije posebno uticao. Mene je od ranih dana zanimala istorija vizuelnih umetnosti, kako slikarstva, tako i filma i fotografije. Na početku ozbiljnijeg bavljenja fotografijom rodila se Mia, glavni model. Tada sam već imao Leicu i Canon aparate. U žiži mog interesovanja bila je kćer, a i moja porodica. Neminovno sam se pitao kako da snimam porodične fotografije a da one ne budu kliše, odnosno kako da ih dignem na viši nivo, da čak postanu izlagačke. Poznavajući istoriju fotografije, shvatio sam da je najbolje da ih pravim u duhu piktorijalizma. Naime, na početku prošlog veka, grupa autora među kojima su bili Alfred Štiglic, Edvard Štajhen, Klarens Hudson Vajt, En Brigman, Gertrude Kazebir… objavljivali su fotografije u magazinu Camera work. Da bih im se približio, u karakteru fotografije, radio sam sa soft filterom. Taj deo mog opusa koji sam nazvao Family album posvećen je Štiglicu.
O skrivanju radova: Moj rad je oduvek skriven. U početku ni filmove nisam pokazivao, osim nekolicini prijatelja. Kasnije, na nagovor prvenstveno Šijana i Pajkića, postepeno su ugledali mrak malih sala i, opet, malo širih intimnih projekcija. Tek potom su počeli da se prikazuju po muzejima, mada ih ima još koji nisu izašli iz mraka kaseta u kojima ih čuvam. Onda su došli festivali. Istinu govoreći, meni festivali uopšte ne prijaju. Međutim, za moje filmove se saznalo i ja tu više ništa nisam mogao. Postali su istorija. S fotografijom je ista priča. Deo mog opusa je pohranjen u svilenim albumima i videlo ih je jako malo mojih prijatelja. Deo se pojavljuje tu i tamo na izložbama. Ne volim da budem u žiži javnosti i s toga se i ne trudim da izlažem. Ponekad popustim, na nagovor prijatelja, kao što je bilo s izložbom „Tajni život beogradske periferije“ u Salonu MSU.
O snoviđenju: Ne bavim se dokumentarnom fotografijom. Čak i kad je u pitanju Family album, u kome su fotografije formalno dokumentarne, pokušao sam da izbrišem dokumentarnost koristeći soft filter, tako da sam im dao zvuk snoviđenja i bezvremenosti. Taj postupak s filterom koristio sam i u erotskim fotografijama, i u slikama periferijskog Beograda. Pored njega, koristio sam i druge poznate postupke kao što su solarizacija i dupla ekspozicija, prikazivao crno-bele fotografije u negativu. U poslednje vreme, s digitalnim fotoaparatom pravim „pomerene“ fotografije. Odnosno pomeram fotoaparat u fazi ekspozicije, što se može videti u serijalima Vue de la fenêtre, Psichodelict stairway, The Night… U ovim radovima dovodim fotografiju do nivoa apstrakcije. Mene ne interesuje objektivna realnost – ona je dosadna – mada volim fotografije Anrija Kartije-Bresona ili Helmuta Njutna. Mene interesuje ne-realnost.
O pokretanju drugih nivoa svesti: Mi smo naviknuti na realnost, ali ne-realnost je mnogo zanimljivija. Setimo se Alise u zemlji čuda. Ne-realnost pokreće druge nivoe svesti. Naš mozak uglavnom upošljava mali deo svog kapaciteta. Treba mu ponuditi slike koje će da pokrenu njegove neaktivirane delove, treba mu dati nova viđenja, probuditi ga na razne načine. Fotografija tome ne teži tako često, film to čini češće (setimo se Kjubrikove Odiseje u svemiru), a najčešće – muzika. U doba hipi-pokreta, psihodelija je na tome radila, ali zahvaljujući drogi i psihostimulansima.
Voleo bih kada bi fotografija više učestvovala u buđenju ovih nivoa svesti. Ja sam to pokušavao u mojim filmovima. Koristio sam višestruku ekspoziciju, slike preko slika, uz psihodeličnu muziku. Mnogi kažu da je uspelo…
O Hičkoku: Što se tiče moje izložbe-omaža Hičkoku („Psyhodelict Stairway“, Galerija „Artget“ KCB, jul 2012), ovako je bilo: Šijan je trebalo da bude kurator galerije i pozvao me je da napravim rad koji bi obuhvatao film i fotografiju. Međutim, pošto je Šijan odustao, taj projekat je preuzela Vesna Danilović koja je najviše zaslužna za izlaganje baš tog ciklusa u Galeriji „Artget“. Odmah sam pomislio na Hičkoka kod koga je sve pomereno, a posebno na film Psiho u kome je glavni lik šizofreničar Norman. Poznato je da šizofreničari imaju aktivirane delove mozga koji ne operišu s realnošću, što mi je bilo jako zanimljivo. Tako sam napravio serijal Psichodelict stairway. A kad je reč o stepenicama, i kada se penjem u mraku ili se spuštam njima u podrum, uvek pomislim na nesrećnog detektiva Arbogasta i očekujem da Norman iskoči iz mraka. Ali sve je to samo mouvie, kako reče multimedijalni umetnik Tom Gotovac.
O prednostima i novim projektima: Mislim da ne mogu da dajem prednost pojedinim segmentima moga rada. Svi su oni podjednako važni delovi moje svesti. Možda je nekima interensantniji moji opus erotske fotografije, što je razumljivo, ali, iskreno, porodična fotografija je čista ljubav koja je meni najvažnija. No, to ne znači da joj dajem prednost. Što se tiče odnosa između crno-bele i kolor fotografije, ne pravim neku razliku. Neke fotografije su bolje kao crno-bele, a neke kao kolor. Samo treba svaku dobro promisliti.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare