2
Četiri decenije prošlo je od kada je naš proslavljeni violinista Stefan Milenković prvi put uzeo violinu u ruke. Od tada do danas poštovaoci klasične muzike uživaju u njegovim maestralnim izvedbama, izuzetnoj veštini i retkom daru.
Put od „vunderkinda“ do svetske zvezde na violini koju sa magičnom lakoćom i virtuoznošću svira, popločan je mukotrpnim radom satima, danima, mesecima i godinama.
Stefan Milenković rođen je u porodici violiniste Zorana Milenkovića i Lidije Kajnaco, pijanistkinje italijanskog porekla. Prve časove violine davao mu je otac još kad je imao tri godine, a već sa šest imao je prvi nastup kao solista sa orkestrom.
„Ono što je bilo genijalno je to što uradili moji roditelji: puštali su me da imam svoje ventile. Pa čak i po cenu da oni budu možda i opasni ili nekompatibilani sa violinom, kao što je jurcanje na skejtu. Ali, to je bilo važno kako bih zadržao ravnotežu, normalnost, morao sam da imam segment gde sam ja dete, da radim ono što hoću, a violina je bila samo jedan deo mog života. Sećam se čim završim vežbanje, ili koncert, jedva čekam da se igram, da izađem napolje, da budem nindža. Meni su roditelji to dopuštali, ali video sam slučajeve nekih mojih vršnjaka kojima to nije bilo dozvoljeno, i posledice toga. Takođe, moj otac je usadio u mene upornost, postojanost i strukturu vežbanja. To zvuči suvoparno, ali bez toga sve ovo drugo ne može da dostigne maksimalni nivo kojem uvek težim“, govorio je o svom odrastanju Stefan Milenković u jednom intervjuu za Nova.rs.
Muzičku karijeru započinje 1984, a u petnaestoj godini se sa porodicom seli u Italiju. Kao veoma mlad violinista imao je prilike da svira za američkog predsednika Ronalda Regana na Božićnom koncertu u Vašingtonu 1987. i za sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova u Beogradu 1988. godine. Godine 1991. slušao ga je papa Jovan Pavle Drugi. Svoj hiljaditi nastup imao je 1993. godine u Montereju u Meksiku.
„Nisam imao nikakvu tugu, tragediju, ali su mi devedesete bile trauma. Išao sam na internacionalna takmičenja svaki put pod nekom drugom zastavom i drugim imenom države. Bio sam povređen, ali to me je i hranilo i motivisalo da pokažem da imamo nešto i te kako pozitivno i lepo, a ne samo rat i košmare“, ispričao je jednom prilikom Stefan Milenković.
Nakon što je 1994. kao najmlađi diplomac diplomirao na Univerzitetu umetnosti u Beogradu pozvan je da studira na Džulijardu u Njujorku, gde je radio sa Doroti Delej. Počeo je da predaje 2003. godine.
„Na Džulijardu je stvarno neverovatna atmosfera, kada prolazite pored soba za vežbanje svi sviraju, prosviravaju, to nije vežbanje nego koncert, jer svako misli da ih neko sluša, a i sluša ih jer tu prolaze profesori, roditelji, totalno ludilo. I tako sam počeo da primenjujem ono što sam usvojio od svog oca u najranijem detinjstvu. To su glavne stvari, strašna disciplina s jedne strane, a sa druge ventili, to je moj balans. Violinu sviram zato što hoću i zato što to volim, a ne zato što moram“, rekao je u pomenutom intervjuu za Nova.rs.
Nastavio je uporedo da se bavi i predavanjem i da održava redovne koncerte, te je bio i profesor na fakultetu muzike Univerziteta Ilinoisa u Urbani i Šampejnu.
Prvi nastup Stefana Milenkovića bio je u muzičkoj školi „Kosta Manojlović“ u Zemunu. Imao je svega četiri ili pet godina. Kako je jednom prilikom otkrio, „tog osećaja srama i odgovornosti seća se oseća i danas“.
Svirao je u učionici pred dvadesetak ljudi među kojima je bila i jedna devojčica koja mu se tada dopadala.
„Ušao sam u sobu, spreman da odsviram. Poklonio sam se i, kad sam digao pogled, video sam nju, koja sedi na tom stolu, sa strane. Noge su joj visile. I obuzeo me je neki strašan stid. Taj osećaj odgovornosti i srama i sad osećam. Obrazi su mi bili crveni. I to je prvi utisak s koncerta uživo – ne da sam izašao da sviram za ljude, nego za osobu do koje mi je stalo“, rekao je godinama kasnije Milenković.
Stefan Milenković svira violinu Đovani Baptista Gvadanjini iz 1783. godine. Gvadanjini se, inače, smatra poslednjim velikim majstorom, pored Stradivarija i Gvarnerija. Violina na kojoj svira Milenković je izrađena tri godine pre Đovanijeve smrti, u Torinu. Kako je jednom prilikom Milenković otkrio, ta violina nije samo Gvadanjinijev rad, već se smatra da je Stradivarijev jer je majstor dobio na korišćenje radionicu koja je pripadala Antoniju Stadivariju, njegov alat, instrumente, nacrte.
„To je utkao u svoj rad, a opet ostao je dosledan svom karakteru, a to je da su violine tamnije boje, duboko crvene, uz dubok rezonantan, režeći ton. Postojala je 234 godine pre nego što je došla u moje ruke i postojaće i posle mene. Velika je odgovornost svirati takav instrument“, kaže Milenković.
Tokom godina selio se iz Beograd u Italiju, zatim više puta u različite gradove u Americi, a sada nakon četiri decenije sviranja po inostranstvu odlučio je da mu baza bude u Novom Sadu, gradu, kako često govori, koji mu je omiljeni, pored rodnog Beograda “koji nosi u srcu”.
„Drago mi je da sam se vratio u Evropu, s bazom u Srbiji i Novom Sadu. Osećam da konačno živim tamo gde pripadam, gde imam jaku emotivnu bazu. Ušli smo moja porodica i ja u fazu gde bismo želeli da imamo stabilniju i geografsku i emotovnu bazu, a to je da smo bliži familiji u Srbiji. Priroda moje profesije je takva da mogu putovati bilo gde odavde“, ispričao je Milenković kada se pre dve godine vratio u Srbiju.
Od kada je došao u svoju zemlju angažovan je oko predavanja na Novosadskoj akademiji, a umetnički je direktor tamošnje koncertne dvorane.
„Prešao sam da ne bih opet putovao non-stop odnekle, iako, moram da priznam, non-stop dolazim u Beograd, zaključio sam da je otprilike pet minuta brže doći iz Novog Sada u Beograd zbog nečega, kada nema saobraćaja… Deluje mi da živim u jednom mirnom delu, koji je blizu Beograda. Iskreno, taj mir i malo manji haos, malo manji saobraćaj, malo manje vremena koje mi treba da uradim neke stvari, to mi odgovara, baš zbog toga što sam stalno u pokretu. Pogotovo sada sa bebom“, otkrio je.
Kada je reč o porodici, Stefan Milenković ima suprugu i sina Nikolu. Dete je dobio u 43. godini, 2020, sa suprugom Goricom s kojima se i preselio u Novi Sad. Prema ustaljenim standardima, moglo bi se reći da je kasno postao roditelj, ali on sam kaže da se roditeljstvo dogodilo u pravo vreme.
„Do pre nekoliko godina bio sam koncentisan na rad, koncerte, putovanja i predavanja. To je intenzivan životni stil koji nije kompatibilan sa porodičnim, koji podrazumeva da ste u jednom mestu i da imate vremena da se posvetite porodici. Očinstvo menja svakoga, menjaju se perspektive i prioriteti. Pokazuje vam kakav je bio vaš život dotad i onda lakše možete da odrediti šta biste od života pre rođenja deteta zadržali, a šta biste promenili ili odbacili. To je veliko ogledalo, kako za ličnost tako i za život u braku, odnosno za par, jer morate raditi kao tim“, rekao je.
Bonus video: Stefan Milenković – Pet koncerata u četiri dana