0
Ove godine se navršava 30 godina od debitantskog filma Kventina Tarantina "Ulični psi" (Resorvoir Dogs), koji je vrlo brzo postao kultni, zajedno sa svojim legendarnim autorom.
Najveći trik mladog Kventina Tarantina bio je da svoju publiku dovede do nivoa da bi rado uz kafu u restoranu “Pat and Lorraine” u Los Anđelesu analizirali Madonine pesme, pretražujući pop kulturu u potrazi za skrivenim dubinama, piše “Gardijan” povodom 30 godina ovog legendarnog filma.
Uz svu mitologizaciju “Uličnih pasa” koji je 1992. preko noći osvojio „Sandens“ festival, knjiga Pitera Biskinda „Down and Dirty Pictures: Miramax, Sundance, and the Rise of Independent Film“ otkriva pozadinsku priču o filmu i daje uvid o tome kako je sve izgledalo kada se pojavio.
U knjizi je citiran osnivač festivala, Robert Retford, koji iznosi gađenje koje je osećao tokom premijere filma “Ulični psi”:
„Otišao sam u bioskop jedne noći tokom festivala da vidim nekoliko filmova i jedva sam mogao da jedem sledeća 24 sata jer su bili tako opterećeni nasiljem.”
Ljubitelji Tarantinovog stila sa nasiljem i pucanjem su sada uobičajeni na „Sandensu“, ali njegov nihilizam je bio tada potpuna anatema za festival u to vreme, utočište za iskrene, osetljive projekte strasti o stvarnim borbama stvarnih ljudi.
Iznerviran zbog toga što su se prisutni hvatali za glavu zbog „Uličnih pasa“ naspram navodnih šest gej ljubavnih filmova, Tarantino je izazvao Retforda da preimenuje „Sandens“ u „Festival gej i lezbejskog filma“.
Tarantino je danas pobedio, neugledni žanrovi imaju tržišni udeo i poštovanje jednako onom koji imaju drame. Kulturni rat koji je vodio film “Ulični psi” je završen toliko davno da se film više ne percipira kao pobunjenički. Tarantino je krenuo sa tim da izazove svoje gledaoce, a danas živi u svetu u kome to nikada nije bilo lakše.
Kventin Tarantino je oduvek bio tip filmskog stvaraoca koji je želeo da se stvari odvijaju na njegov način, piše “Holivud riporter”. Zato nikada nije pohađao filmsku školu, a kamoli završio srednju. Pre nego što je napravio svoj eksplozivni debi, radio je u video klubu. Tokom svog boravka tamo, gledao je većinu video kaseta koje su bile izložene na policama i čak bi preporučivao filmove svojim mušterijama. Takođe bi pisao scenarije kad god je mogao. Jedan od njih će na kraju postati njegov prvi pokušaj da režira crno-beli kratki film pod nazivom „Rođendan mog najboljeg prijatelja“. Međutim, film nikada nije završen.
Međutim, crno-bela kratka priča je prerađena u dugometražni film pod nazivom “Prava romansa” (True Romance), koji je izašao 1993. Tarantino je prodao scenario da finansira svoj rediteljski debi “Ulični psi”. Planirao je da snimi film o pljački banke sa 30.000 dolara, što je bio deo novca koji mu je plaćen za pisanje i prodaju scenarija. Njegov prijatelj i ko-producent Lorens Bender je na kraju predao Tarantinov scenario velikom Harviju Kajtelu, koji će na kraju postati jedan od glavnih glumaca filma. Njemu se toliko dopao scenario, čak je postao i ko-producent. Na kraju su Tarantino i Kajtel otkrili Stiva Bušemija, Lorensa Tirnija, Krisa Pena, Tima Rota i Majkla Medsena. I sam reditelj je takođe imao malu ulogu igrajući jednog od kriminalaca. Tarantinov budžet za film na kraju je bio 1,5 miliona dolara. Najveći deo budžeta filma odlazi na plaćanje autorskih prava za muziku, koja je na kraju postala nezaboravna za fanove.
Reditelj je putovao po svetu godinu dana nakon što je njegov film izašao u bioskope i koristio je to za praćenje koliko ljudi nije moglo da izdrži čuvenu scenu mučenja gospodina Blonda.
„Počeo sam da brojim odlaske iz sale tokom scene mučenja policajca, a 33 izlaženja iz sale je bio rekord“, priseća se Tarantino na panelu koji se bavio ovim filmom prilikom obeležavanja godišnjice. Kada je prikazan na festivalu horor filmova u Španiji, mislio je da neće izaći niko. „Mislio sam da konačno imam publiku koja neće da izađe i čak sam se našalio o tome dok sam predstavljao film“, rekao je.
„Međutim, petoro ljudi izlazi iz publike, uključujući i reditelja Vesa Krejvena! Jebeni tip koji je snimio “Poslednju kuću sa leve strane” je izašao?! Moj film je bio suviše težak za njega.” Kajtel i Medsen su rekli da im nasilje u filmu nije smetalo. „Nasilje nije bilo cilj. Više se radilo o nasilju življenja“, rekao je Kajtel. Medsen je dodao: „Uopšte nisam mislio da je nasilje šokantno. U stvari, kada sam prvi put video film, mislio sam da je prilično pitom. Nisam znao zbog čega je velika gužva.“
Mnoga poznata imena bila su blizu preuzimanja jedne od glavnih uloga, a na tom spisku je i muzičar i glumac Tom Vejts.
„Mnogo žestokih ljudi je došlo i čitalo delove“, objasnio je Tarantino. „Naterao sam Toma Vejtsa da pročita uvodnu scenu kada se priča o Madoni, samo da bih mogao da ga čujem kako to govori. (Scena prikazuje glavne likove koji raspravljaju o značenju pesme „Like a Virgin“, a čak je i podstakla Madonu da kasnije kaže Tarantinu da je pesma o ljubavi, a ne o ku…, kao što je Tarantinov lik pretpostavljao.)
Vejts mu je dao najveći kompliment za scenario. „Scenario je sjajan, kao poezija je – kao da je pesnik pisao“, priseća se Tarantino. Ali Kajtel je naterao Tarantina da njujorškim glumcima pruži priliku da čitaju uloge, čak i da im plaćaju letove, „i tako smo dobili Stiva [Bušemija]“, rekao je Tarantino. „Gospodin. Pink mi je otvorio vrata“, rekao je Bušemi o kastingu. „Od tih uvodnih špica iz filma počelo je ogromno interesovanje za mene. Mogao sam da dobijem mnogo više posla zbog toga.”
Tarantino se prisetio lične priče o noći kada je Kajtelova glumačka ekipa došla na večeru nakon što su završili dvonedeljne probe i spremali se da krenu na pet nedelja snimanja.
„Živeo sam u Glendejlu u Kaliforniji sa svojom mamom u to vreme i odvezao sam se do Kajtelove kuće u Malibuu, to je duga vožnja, ali je kul“, objasnio je on. „Dok sam sedeo tamo kod Harvija, shvatio sam da je skoro sav pritisak pao s mojih ramena. Ovi momci su bili tako savršeni u svojim ulogama. Bili su tako uigrani jedni sa drugima i pomislio sam: ‘Bože, ako samo držim film u fokusu, imam film.’“
Nastavio je: „Sećam se te noći kada sam ušao u auto. Ta vožnja sve od Malibua do Glendejla, i to je bilo najsrećnije vreme u mom životu. To je bila stvar o kojoj sam toliko dugo razmišljao, o snimanju filmova generalno, i pomislio sam: „Ovo bi moglo da prođe.“
Kada je Rot dobio scenario, dobio je instrukcije da pročita delove Mr. Blonda i Mr. Pinka. Ali brzo je znao da želi gospodina Orandža. „Stiže ovaj jebeni scenario “Reservoir Dogs” – za koji sam mislio da je pravopisna greška“, priseća se on. „Na 20 stranici sam pomislio: ’Moram ovo da uradim.”
Kajtel kaže da je u početku želeo ulogu gospodina Blonda, ali je shvatio da ne može da je odigra kako treba. „Majkl i Kris Pen su zajedno radili jednu od mojih omiljenih scena u filmu“, priseća se on. Što se tiče Medsena, on je želeo ulogu gospodina Pinka i čak je bio na audiciji za nju. „Radio sam sve velike scene, a Kventin je samo stajao i gledao me“, rekao je. „Na kraju sam bio gotov i mislio sam da sam uradio zaista sjajan posao, a Kventin me pogleda i kaže: „Vi niste gospodin Pink. Vi ste gospodin Blond ili niste u filmu.’
„Napravio sam preko 100 filmova i obično jedini o kojem neko želi da priča su “Ulični psi” i/ili Kil Bil“, rekao je Medsen. Iako je zahvalan što je deo istorije kinematografije, kaže da je mislio da bi njegova uloga u “Telma i Luiz” pomogla da se uzdigne do statusa glavne uloge. „Nažalost, to me je označilo kao lošeg momka“, rekao je. „Voleo bih da sam glavni. U suštini, ja sam glavni u telu lošeg momka. I svi misle o meni kao o tipu sa pištoljem.“ Ipak, rekao je da je daleko od kraja. „’Psi’ su mi dali karijeru. Ne bih ni zamislio da bih to mogao da uradim kada sam počeo kao glumac, a čeka me mnogo toga.”
Bonus video: Snimanje filma „Munje 2“