1
U novoj kolekciji formaldehidnih radova Demijena Hirsta prikazan je umetnikov napredak od sirovog mladog pankera do pretencioznog ljubitelja novca.
Pre trideset godina, kada sam ušao u galeriju „Saatchi“ u Londonu, video sam nešto divlje, oslobađajuće i kompulzivno: ogromnu tigrastu ajkulu koja kao da pliva napred kroz bistru plavu tečnost, sa samo staklenim listom između vas i njenih čeljusti, piše Džonatan Džons iz „Gardijana“, ali, kako dodaje, ajkula koju sada vidite kada ulazite u pregled Demijena Hirsta o njegovim formaldehidnim kreacijama ne izaziva ni približno isti osećaj: to je Jaws 2, ili čak Jaws 3, ona gde majka ajkula napada akvarijum.
Zove se Death Denied i napravljen je 2008. godine, novija verzija ozloglašenog originala, pod nazivom „Fizička nemogućnost smrti u umu nekog živog“. Ali 14 godina je dug period za mrtvu ajkulu, a „ova se veoma skuplja oko usta“.
Svaki strah od tih zuba – i neizbežnog napredovanja smrti koje oni simbolizuju – brzo se raspršuje dok posmatrate napredak Hirsta od sirovog mladog pankera do pretencioznog ljubitelja novca. Još uvek je moguće postaviti snažnu izložbu njegovih ranih radova, sa njihovim iskrenim osećajem da se nešto uhvati iz ovog kratkog života, ali ono što vidimo ovde je kako je njegova prvobitna želja za šokom postala prazna i veštačka. Negde na putu stvaranja je prestao da to oseća.
Iza ajkule su tri visoka rezervoara sa raščlanjenom uspravnom ovcom u svakom, kao tri krsta na srednjovekovnoj oltarskoj slici. Naravno, on oponaša Fransisa Bejkona, koji je uzeo gotičku umetničku formu triptiha (ili trodelne oltarne slike) i ispunio ga obojenim mesom, ljubičastim i sivim. Da li Hirst želi da bude Bejkon? On to definitivno nije.
„Potera za zaboravom“ je visoki rezervoar, unutar kojeg kišobran lebdi preko praznog ogrtača na stolici, među delovima govedine i mesarskih alata koji vise u mirnoj, bistroj tečnosti. To je omaž Bejkonovim strašno stvarnim noćnim morama, posebno njegovom platnu iz 1946 – Slikarstvu. Sekači i noževi vas podsećaju na Bejkonovo divljenje mesarama. Kao što je elokventni egzistencijalista Sohoa jednom rekao između pića: „Šunka, svinje, jezici, bokovi, goveđe meso koje se vidi u izlogu mesara, sva ta smrt, smatram veoma lepim.“
Bejkon je pravio liriku o mesu, ali ono što je stavio na platno bila je boja. Njegove mrlje – ružičaste i sive, njegova bolesna narandžasta pozadina i cevasti nameštaj su akti mašte. Hirstova vitrina izgleda kao umetnički napor nekoga bez mašte. Zašto ne možete napraviti remek-delo slanine sa pravim mesom i pravim kišobranom? Zato što postaje banalno. To je kao da se pretvarate da ste izlažući svinju isečenu na dva dela kako biste otkrili njena creva, napravili moćnu modernu verziju anatomskih crteža Leonarda da Vinčija. Oh i da, Hirst i to pokušava ovde.
Što više istorije umetnosti citiraju njegove vitrine, one izgledaju gluplje. Odsecanje glave kravi da bi se stvorilo „Odsecanje glave Jovana Krstitelja“ (2006) čini se krvavim gubitkom. To jednostavno ne postiže isti patos i užas kakav bi Karavađo mogao da dobije slikajući čoveka sa poluodvaljenom glavom u zatvorskom dvorištu i dželatom koji nožem poseže da odseče poslednji remen kože.
To je zato što su Karavađo i Bejkon slikali ljudsku patnju. Mnogi će biti uvređeni što je svaki rad u ovoj izložbi napravljen sa mrtvim životinjama. Ali, paradoksalno, morali biste da verujete da svaka smrt životinje jednaka smrti čoveka bude pokrenuta na pravi način odsecanjem glave Jovana Krstitelja. Kao neko ko još jede meso, bilo bi licemerno da plačem. Dakle, verovatnije je da će jedini ljudi koji mogu da shvate Hirsta ozbiljno biti ispred galerije protestujući, smatra Džonatan Džons iz „Gardijana“.
Da budemo pošteni, on je bliži veganstvu nego što mislite. Njegov rani komad iz 1997. „Začepi i pojedi jebenu večeru“ groteskna je rekreacija mesarskog prozora. Izgleda kao sećanje da su ga mučili prozori puni mrtvih životinja kada je bio mali dečak u Lidsu. Ali ovaj duh osetljivosti bledi u hladnoj, industrijskoj proizvodnji lažnih remek-dela koja ga okružuju. Ovo je umetnost za penthause oligarha koji gledaju kroz prozore i pitaju kome je zaista stalo do svih tih komada mesa.
Bonus video: Pablo Pikaso