0
Fali nam više filmova koji će se baviti trenutkom u kome živimo, i koji će ga sagledati kritički. Film mora da bude izvor razbibrige, ali istovremeno i da se hvata ukoštac sa aktuelnim problemima, kažu za Nova.rs autori knjige o novijoj srpskoj produkciji.
U izdanju Filmskog centra Srbije, izašla je knjiga „Kritički vodič kroz srpski film 2018-2022”, Đorđa Bajića i Zorana Jankovića. U pitanju su već poznata i afirmisana imena domaće filmske kritike, čije tekstove možete čitati u brojnim srpskim štampanim i elektronskim medijima. Njihovo najnovije izdanje je nastavak „Kritičkog vodiča kroz srpski film 2000-2017“, objavljenog pre pet godina. U knjizi se se nalaze kritički tekstovi o 85 srpskih dugometražnih igranih filmova prikazanih u redovnoj bioskopskoj distribuciji ili na festivalima tokom proteklih pet godina.
Urednik „Kritičkog vodiča kroz srpski film 2018-2022“ je Miroljub Stojanović, urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije, dok se za dizajn i prelom knjige pobrinuo Borut Vild, jedan od vodećih regionalnih i evropskih grafičkih dizajnera. Predgovor je napisao Ivan Velisavljević, filmski pregalac i kritičar sa kojim su Bajić i Janković sarađivali na prethodnom „Vodiču“.
Za početak, šta je to što karakteriše novije srpske filmove?
Đorđe Bajić: Naš film je, što je čest slučaj i u drugim kinematografijama, razepet između komercijalnog i umetničkog. Sa jedne strane imamo filmove namenjene za prikazivanje na festivalima, sa druge komercijalna ostvarenja čiji je cilj da privuku što više gledalaca u bioskope. Ponekad te dve struje mogu da se ukrste i pomire, što je dobitna kombinacija, kao što se, na primer desilo sa „Letom kada sam naučila da letim“ Raše Andića. Ranije su Dragojević i Kusturica umeli da veoma lepo spoje komercijalno sa snažnim autorskim pečatom, treba nam više takvih autora.
Kakve teme fale našoj kinematografiji?
Đorđe: Ako ćemo pošteno, dosta toga je već obrađeno, i zaista moram pohvaliti srpske autore zbog njihove raznovrsnosti. Tokom proteklih pet godina obuhvaćen je zaista širok dijapazon tema, od Jasenovca do Kosova i Metohije, od krađe beba do izazova sa kojim se sreću manjine. Zahvaljujući našim filmskim autorima, „putovali smo“ u daleku i još dalju prošlost, vinuli se u svemir i „dotakli“ budućnost… Voleo bih da bude što više filmova koji će se baviti trenutkom u kome živimo, i koji će ga sagledati kritički. Film mora da bude izvor razbibrige, ali istovremeno i da se hvata u koštac sa aktuelnim problemima, da ih ogoli i približi što širem auditorijumu.
Često se priča u poslednje vreme da je domaći film opterećen temama vezanim za kriminalce, i da nikako ne možemo da pobegnemo od toga. Kako vi na to gledate?
Zoran Janković: Istorija svetskog filma je dobrim delom istorija filmova koji su se u većoj meri bavili i doticali i temama iz sfere kriminala i kriminalaca. Verovatno je to zbog spoja vizuelno i narativnog na kome počiva film kao medij, a to onda nužno iziskuje uzbudljive i priče sa puno pokreta u sebi. Pratimo li trag takvih zamerki, dosta toga bismo onda mogli da spočitamo i Skorsezeu i Tarantinu, koji su od prvih filmova u tim motivsko-tematskim vodama, i nanovo im se vraćaju. A i numerički gledano teza o dominaciji tih tema naprosto ne pije vodu. Eto, ubedljivo najgledaniji film u ovom periodu, „Toma“, ni najmanje ne pripada tom soju filmskih priča.
Koji su domaći filmovi po vama bili najbolji u proteklih pet godina? Šta bi ste izdvojili?
Zoran: Uz mogućnost greške koja nužno prati sve ad-hok izbore, recimo: „Moj jutarnji smeh“ Marka Đorđevića, „Kelti“ Milice Tomović, „Ederlezi Rising“ Lazara Bodrože, „Ivana Grozna“ Ivane Mladenović, „Sumrak u bečkom haustoru“ Mladena Đorđevića, „Lihvar“ Nemanje Ćeranića, „Usekovanje“ Siniše Cvetića… i svakako „Ovuda će proći put“ Nine Ognjanović.
Đorđe: Sve što je Zoran naveo, a uz to i festivalski favoriti „Šavovi“ Miše Terzića, „Otac“ Srdana Golubovića, „Teret“ Ognjena Glavonića, „Mrak“ Dušana Milića, „Oaza“ Ivana Ikića… Volim i „male“ filmove, koji su nažalost po pravilu prolaze nedovoljno zapaženo, neke je Zoran već promenio, a ja bih dodao „Bandite u potrazi za mamom“ Koste Ristića, „Reži!“ Koste Đorđevića, „Who the Fuck Are You“ Marine Radmilac, „Kristinu“ Nikole Spasića… Od glavnog toka: „Južni vetar“ Miloša Avramovića, „Nečista krv – Greh predaka“ Milutina Petrovića, „Ajvar“ Ane Marije Rossi, „Vera“ Nedeljka Kovačića, kao i moj aposolutni favorit iz ovog perioda – već pomenuto Andrićevo „Leto kada sam naučila da letim“.
Gde se nalazi srpski film u regionalnim okvirima?
Zoran: Ako fokus stavimo na postjugoslovenski okvir, srpski film je u svim, i kvantitaivnim i kvalitativnim vidovima, dominantan na pomenutom prostoru. Ne samo da se više snima, ne samo da se debitantski film iznova i iznova potvrđuje kao zlatna žila-kucavica, nego je srpski film poseban po još jednoj važnoj stavki – po tom svom transgeneracijskom zamahu po pitanju aktivnih autora. I da ne smetnemo s uma – ovdašnja publika, a neretko i publika iz narečenog regiona, iskreno i odano voli srpski film.
Koliko ste iskreni u svojim tekstovima? Da li ponekad spuštate kriterijume da se neko od članova filmske ekipe ne bi uvredio? Vi privatno poznajete sve te ljude…
Zoran: Na stranu što lično ili na konto naših drugih angažmana poznajemo značajan deo ljudi iz filmske branše, mislim da nismo spuštali kriterijume pri proceni filmova da neko ne bi bio uvređen. Čak ni na podsvesnom nivou. Nasuprot tome – a to jeste krupna moguća zamka – nastojali smo da što sveobuhvatnije razumemo kontekst u kom je nastao i u kom se smeru autorskih ambicija i namera kreće određeni film.
Kakva je filmska kritika u Srbiji danas? Ima li dovoljno prostora u medijima i koliko je relevantna?
Đorđe: Sve je urađeno da kritika – kako filmska, tako i ona druge vrste – bude skrajnuta. Da li se to prosto tek tako dogodilo, ili je u pitanju neki plan – ne znam, ali simptomatično je da filmske kritike više nema u glavnotokovskim medijima, ili je ima samo na kašičicu. Zoran i ja se već dve decenije trudimo da filmsku kritiku ponovo učinimo relevantnom, ali to nije laka borba iz koje ćemo teško izaći kao pobednici ako ne budemo imali podršku medija. Kvalitet i vidljivost su ključ, i ne mogu jedno bez drugog.
Ko su vam bili uzori kada je filmska kritika u pitanju? Ima li tu mesta za Bogdana Tirnanića, na primer?
Zoran: Tirnanić je bio najreferentnije kritičarsko ime na ovim prostorima, te vrlo je verovatno da smo se barem delimično u kritičarskom smislu formirali i pod njegovim uticajem, pa bilo to i samo u ravni podsvesnog. Na mene je dosta uticala čitava plejada koja je pisala filmske kritike u „Ritmu“, dakle, u mojim ranim formativnim godinama, kao i oni i ostali koji su bili okupljeni u i dalje izvrsnom filmskom zborniku „Svetlo u tami“ sa samog početka devedestih godina prošlog veka.
Bonus video: Vodič kroz srpski film
