0
U svom novom dokumentarnom serijalu “Zabranjena Amerika”, Luj Teru se susreće sa belim nacionalistima, reperima lakim na okidaču i drugim provokativnim ličnostima. Ovde, on tvrdi da, umesto da sprečavamo njihove javne nastupe, moramo da čujemo šta oni govore.
Tokom 25 godina kao tvorac dokumentarnih filmova, napravio sam neku vrstu svoje specijalnosti –da odem na mesta i slušam ljude čiji stavovi predstavljaju nešto zabrinjavajuće, čak i opasno. Prvi segment koji sam ikada napravio na TV-u, za “TV Nation” Majkla Mura, bio je o milenijumskim kultovima i uključivao je putovanje u zapadnu Montanu, gde sam u trejleru razgovarao sa dvojicom neonacista. Nekoliko sati su objašnjavali kako će u neko vreme, u ne tako dalekoj budućnosti, doći do globalnog rasnog sukoba, koji će dovesti do toga da se Isus Hrist vrati i protera različite rase na odvojene planete u nekoj kosmičkoj verziji južnjačke segregacione politike stare škole. Kasno uveče, kada se napolju smračilo, skuvali su mi šolju čaja, što sam cenio. Činili su mi se malo topliji prema meni i pitao sam da li ću, posle neizbežnog rasnog rata, možda moći da povremeno posećujem planete crnaca, ali taj pokušaj je i opet bio neuspešan, piše u svom tekstu za „Gardijan“ poznati tvorac bizarnih i uspešnih dokumentaraca Luj Teru.
U godinama nakon toga, snimio sam mnogo sati dokumentarnih filmova o raznim temama, od kojih su neki bili fokusirani na nevinije vrste kulturnih neobičnosti, kao što su gurui reklama ili svingerske zabave; drugi su bili o ozbiljnijim društvenim temama kriminala i mentalnog zdravlja. Ali oduvek je u mom radu postojao deo radoznalosti u vezi sa stranom života koja se smatra – u toj prilično pežorativnoj reči – „problematičnom“.
Sad mi izlazi nova serija na BBC 2. “Zabranjena Amerika – Luja Terua” je direktno u glavnoj tački problematičnog sadržaja. Beli nacionalisti, reperi laki na okidaču i ličnosti u svetu pornografije optužene za seksualno nedolično ponašanje – svi se pojavljuju. Na neki način, u kontekstu mog rada, to je posao kao i obično – moja poslednja stanica na putovanju koje je započelo pre svih tih godina sa neonacistima u Montani. Ali u drugom smislu, kada sada puštam ovu seriju, svestan sam da je to ipak neobičan posao. Vremena su se promenila. Svet je drugačiji: pandemija, društveni mediji, ubistvo Džordža Flojda i razgovori koji su usledili o institucionalnim predrasudama, i činjenica da su životi crnaca važni. U kontekstu svega što se dogodilo u poslednjih nekoliko godina, odluka da se objavi serijal prepun pojedinaca koji izražavaju uznemirujuća i ekstremna mišljenja mogla bi izgledati čudno.
Koristimo termin „platformisanje“: ideja je da je neodgovorno pojačavati glasove mržnje i da se baš na taj način doprinosi njihovoj moći i njihovoj šteti. Umesto toga, trebalo bi da ignorišemo otrovne i opasno dezinformisane. Najjednostavnije rečeno, ovo je gledište toliko nekontroverzno da je gotovo banalno. Sasvim jasno, ne želimo da neonacisti budu domaćini dnevnih formata kvizova ili predavanja deci u našim lokalnim školama. Nemamo obavezu da slušamo apologete pedofila ili simpatizere Isis-a. Niti davati medijsko vreme ravnozemljašima ili onima koji poriču klimatsku krizu u emisijama o aktuelnim dešavanjima. Svet koji nam je isporučio Mark Zakerberg, umesto obećanog, u kome bismo se povezali sa prijateljima preko Fejsbuka i delili slike hleba od banane, pretvorio se u zabrinjavajuće mesto gde trolovi, anti-vakseri, etnonacionalisti i ludaci zavere mogu da puštaju svoje gluposti direktno na naše laptopove i telefone.
Ovo nije uvek lako shvatiti i o svakoj od ntih sizuacija treba pažljivo razmisliti. Veća stvar je, međutim, da razumem kako, gledano u ovom kontekstu, moja odluka da stavim neke potencijalno opasne i provokativne ličnosti na BBC 2 može izgledati potpuno čudna i neodgovorna. Prva epizoda “Zabranjene Amerike”, govori o zajednici internet “trolova“ i belih nacionalista čija maskota i vođa, omanji strimer i emiter Nik Fuentes, mi u jednom trenutku kaže da bi bilo bolje da žene nemaju pravo glasa . Kaže da na homoseksualnost gleda kao na nešto „odvratno“. Takođe je u svojim onlajn emisijama iznosio opaske koje negiraju holokaust. Bio je ispred Kapitola 6. januara i zabeleženo je da je hvalio događaje tog dana, posmatrajući ih kao udarac za slobodu i pravdu.
Ostali sagovornici u emisiji su skrojeni od sličnog platna. Hipster-influenser krajnje desnice koji sebe naziva Beardson Beardli, a pojavio se na internetu na slikama kako radi ono što mnogi veruju da je nacistički pozdrav (iako on to poriče), dobija malo pažnje u programu – pre nego što me izbaci iz kuće jer sam ga pitao o tome. Druga osoba sa kojom razgovaram je Baked Alaska (njegovo pravo ime je Anthime Gionet), koji je objavio zapaljivi rasistički sadržaj na mreži – zbog čega je bio izbačen sa Tvitera – i bio je u zgradi američkog Kapitola 6. januara, prenosio je uživo svoj čin navodnog ometanja i tražio donacije u vrednosti od nekoliko hiljada dolara dok je to činio. Dakle, ne – oni ne bi bili vaš prvi izbor za gledanje.
A ipak verujem da sam bio u pravu što sam napravio program o njima. Postoji nekoliko razloga zašto. Najočiglednija je priroda projekta. Pravim impresivne dokumentarne filmove, istražujući, snimam i montiram tokom meseci ili čak godina. To je veoma je daleko od konvencionalne debate ili TV nastupa. Tokom godina radio sam programe u zatvorima, među priznatim ubicama i pedofilima, i u bolnicama maksimalnog obezbeđenja za pedofile.
Ovi problematični, ponekad opasni ljudi, su legitimni subjekti novinarske istrage. Ne biste želeli da oni sede kao eksperti na Moralnom lavirintu, ali u pravom kontekstu, sa pravim pristupom, razgovor sa ljudima koji su uradili užasne stvari može biti potpuno valjana vežba: otkrivanje i, na kraju životno-potvrđujuće, osvetljavanje aspekata ljudske psihologije i društva na način koji promoviše razumevanje i neguje empatiju.
Mogli biste tvrditi da je zatvorenik ili osuđeni predator drugačiji slučaj od nekoga ko aktivno promoviše političku poziciju koja izaziva podele. I ima nešto u tome.
„Ali zašto moramo da slušamo ove ljude?“ možete se pitati. Pa, možda nećete morati. Ali razlog zbog kojeg biste se mogli odlučiti je ono što njihovo postojanje govori o svetu u kome živimo, i zbog veoma stvarne moći koju oni predstavljaju. Istina je, u smislu njegovog praćenja na mreži, Nik Fuentes i njemu slični već imaju platforme sa kojih mogu i zaista dopiru do milionske publike, u spavaćim i dnevnim sobama širom sveta. Inače, do sada sam pisao samo o prvoj epizodi, Extreme and Online. U drugim epizodama srećemo repere na Floridi koji izgleda da uživaju u dinstanju govedine koja je koštala života i tetoviranju na kapcima na kojima piše „Jebi se“; takođe intervjuišemo porno agenta Dereka Heja, koga su neki bivši modeli optužili za seksualno uznemiravanje, ali koji je to negirao.
Deo posla u pričanju ovih priča je naporan rad na otkrivanju slojeva koji leže ispod. Tokom više od dve godine koje smo proveli u stvaranju, uložen je ogroman trud da se programu da potreban oblik i kontekst kako bi se osiguralo da se upitni stavovi ispitaju, prenoseći gledaocima celu priču, a ne samo one delove koje ispitanici žele da vide.
Počeli smo da istražujemo 2019. i trebalo je da počnemo da snimamo u martu 2020. kada je kovid udario. Evo nas, dve godine kasnije u kulturi čija sve veća virtuelnost i viralnost ne pokazuju znake kraja. Ali uprkos svim izazovima sa kojima smo se suočili, i teškoćama suočavanja sa sadržajem koji je ponekad uznemirujući, takođe bih želeo da mislim da je ovaj posao važan i vredan truda. To su moćni i zabrinjavajući programi. Ali sam ponosan na to kako su ispali.
Bonus video – Aleksandar Miladinović: Situacija u Ukrajini kao kod nas 1999. godine