0
Trag Divljači je debitantski igrani film Nenada Pavlovića urađen po motivima proze njegovog oca, kultnog sineaste i pisca Žike Pavlovića. Na scenariju su pored njega radili i Dimitrije Vojnov i Đorđe Milosavljević. I iz tog “troglavog” pristupa ovoj priči, smeštenoj potkraj sedamdesetih prošlog veka u “vukojebinu” južne Srbije, može se iščitati njegov centralni problem - a to je tematska i stilska neujednačenost koja nakon “nekratkih” dva sata trajanja u velikoj meri srozava impresivan početak na utisak da ste gledali još jedan neubedljiv pilot neke srpske serije.
Iako deluje da će glavni junak priče biti novinar “Panorame”, Jugoslav Bucalo, on biva samo katalizator događaja koje je poslat da isprati. Upućen u jedno malo mesto da se pozabavi ubistvom lokalnog nastavnika, on usput saznaje da je u međuvremenu tamo ubijen i lokalni bos državne službe, i u pokušaju da razotkrije o čemu se radi biva uvučen u komplikovanu igru službe, policije i disidenata (koji slučajno ili namerno nosi prezime aktuelnog predsednika Odbora za KiM, ako je i meni dozvoljeno da “debeovski” nešto spekulišem), kao i porodične razmirice visokog činovnika službe Blagoja Jotića, čija odrasla deca su u fokusu istrage.
Milosavljević je već trejdmarkovao van-beogradsku Srbiju kao svoj omiljeni reon za postavljanje priča i to je neretko najzanimljiviji momenat njegovih ostvarenja. Vojnov na sto donosi svoje autorsko koketiranje sa službama koje su i konceptualno i praktično kreatori kako naše prošlosti, tako i naše današnjice. Dok sam Pavlović donosi ono najzanimljivije, a to je blago karikaturalno i skoro kemp komponovani lik novinara Bucala koji izgleda kao neki francuski novinarčić/detektivčić (u vrlo dobroj izvedbi Raše Bukvića) koji nas, u fantastično dočaranom Beogradu sedamdesetih, priprema za jedan ležerniji i komičniji ton istrage pre nego što ista potone u uobičajenu “srpsku brlju” na kakve nas je i njegov otac privikavao svojim opusom.
Međutim, problem nije u tom izneveravanju potencijalno zanimljivijeg tona, koliko u glumačkoj neujednačenosti u kojoj svaki akter duva u svoj instrument koliko jako može, i ume. Kao i u činjenici da priča scenaristički najvećim delom juri svoj rep, samo da bi se deus-ex-machinasto razrešila u poslednjoj sceni u kojoj nam Blagojev sin ili priznaje krivicu ili je servira ocu, a što je metaforično povezano sa dosta nebuloznim običajem po kome su lokalci svoje stare odvodili u neku pećinu i tamo ih ubijali kad ovi više nisu bili sposobni da služe porodici.
Insinuacija da bi i Srbija tako trebalo da uradi sa svojim “očinjskim figurama” posejanim u službi ostaje skrivena iza kukavičkog ponašanja “sinova” i činjenice da očevi do smrti gospodare igrom. A sam film biva stereotipno prozivanje službe kojim sa totalne margine pokušavaju da se najave mnogo krupniji procesi koji će zateći Jugoslaviju dekadu kasnije.
OCENA: 5/10
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
