1
Vlasto, šezdeset godina smo se i družili i radili, šezdeset godina si me zvao Baćo, a među nama ni jedne ružne reči.
Počeli smo u tek otvorenom studiju na Sajmu uživo izvodeći dramske tekstove.
Sećam se dalekih šezdesetih, kad smo par godina bili komšije na Čuburi. Nismo imali mobilne, pa bi mi došao pod prozor i na ono “O sole mio”, zapevao “O Šole mio”!
A došao bi da popričamo, ili da me povezeš na snimanje sa nekom od tvoji brojnih auto-moto varijanti – od motorcikla sa prikolicom, preko trabanta, do raznih oldtajmera, i savremenih vozila.
Sećam se kad si, posle sahrane Bate Stojkovića, pozvao nas nekolicinu da nas povezeš nazad. Ovoga puta naleteli smo na veliki džip, u kojem su nastupale američke invazione trupe. Dve tvrde klupe (za desetinu vojnika), jedna naspram druge, bilo je nešto našta smo posedali. U vožnji smo se tako tresli, da smo te sve do crkve Svetog Marka molili da staneš, da siđemo, mi nezahvalni slabići, koje si primio u svoje bozilo. Tebi auto nije bio nešto što će te prebaciti od mesta do mesta, nego više kao neko biće, kojim se veoma predano baviš.
Harmonični život sa tvojom Nadom, i pasija da se pozabaviš autom ili brodićem na Savi, to je tajna tvoje vitalnosti i dugovečnosti.
Ne mogu da zaboravim kad smo, sa Đuzom i Zoranom provodili leta (počev od onog kad Armstrong kroči na mesec), na obali Hvara, tamo prema Italiji. To behu lepi dani ispunjeni neodoljivom duhovitošću i smehom.
Pamtim kad nas naš kompozitor iz Nemačke Bobi Guteša, poveze svojim velikim gliserom, prvo na Korčulu, da popijemo lozu kod Cige Jerinića i Seve Bjelića. Pa se sa Korčule uputimo ka Visu, da u Komiži vidimo čuvenu Modru špilju.
Na otvorenom moru talasi, pramac glisera se propinje, lupi o talas, pa opet… A ti, Vlasto, Zoran i Đuza noćašnji, pa vam je to besomučno dizanje – padanje bilo užasno. Bobi i ja smo vam se sltko smejali, dok mi se on ne obrati
Fala Bogu da si ti trezven, da mi bar neko pomogne. Uzmi dvogled i pogledaj vidi li se punta od Visa.
Ja uzmam dvogled, pokušam da gledam, ali on se, kao i gliser, diže ka nebu i spušta ka moru.
Vidiš li šta? pita Bobi.
Ne vidim ništa, kažem.
A sad?
Ne vidim…
A vas trojica mi se smejete.
Šta se bre smejete?
Pitam, a ti ćeš:
Pa skini poklopce, Baćo…, bolje se vidi.
Skidam smušen poklopce, a vidim – dao sam vam veliku satisfakciju, da arlaučete od smeha.
Pa mi je u lepom sećanju kad ono jednom, u povratku, svratismo na konak kod Soje Jovanović, u Ston kod Dubrovnika.
Večeramo pred njenom kućom, pričamo, smejemo se do kasno u noć. Pravimo probleme domaćici.
Šta je u pitanju?, viknu Zoran
Ljudi bi da spavaju…
Odučiću ih ja od tog spavanja!
Viknu Radovan treći.
Da bi Ston ipak mogao da spava ja odvedem Zorana u Dubrovnik. Vratili smo se tek pred zoru. Uđemo kod tebe u sobu, ti Vlasto spavašo snom pravednika. A Zoran će:
Pst!, sad ćeš da vidiš kako će da ripi robijaš sa Golog Otoka.
Dođe do tebe drekne:
Druže! Diž se, pođi s nama!
A ti si se samo nasmešio, mirno si otvorio oči.
Ne vredi, oguglao je na ono tamo na Golome.
Mogao bih dugo da se prisećam naših lepih dana, kao što su bili dani snimanja „Više od igre“, kad se u tada mali i lep gradić Ivanjicu, sjati brojna ekipa sjajnih glumaca i osobenih ljudi, oko divnog teksata Slobe Stojanovića. Zavladala je neponovljiva atmosvera a ti si Vlasto i glumom i pevanjem i svojim duhom, bio dobar deo ljudkosti, koja je tu carovala. Ta ljudskost i tvoj nepatvoreni šarm, to je ono što od sebe ostavljaš u nama, sada kada nas napuštaš.
Poslednji put smo nimali pre par meseci u konaku kneginje Ljubice. Peo sam se na prvi sprat konaka pitajući se kako će to penjanje tebi pasti, kad začuh iza sebe: „Hajde, bre, deda! Može li to malo življe!“ Naravno da si to bio ti Vlasto i naravno da si se popeo gore pre mene. I da ćeš odigrati scenu bez zamuckivanja u tekstu.
Ne tako davno seo si u auto i vozio do Berlina i nazad, ti čudo jedno od čoveka.
Tvoja vozačka dozvola je bila još važeća, kao i dozvole da i dalje živiš i radiš sve što si voleo i što si tako dugo radio. Nažalost njih je mogla da poništi samo ova ova globalna nesreća naše civilizacije.
Počivaj u miru naš dobri Vlasto, i neka ti je večna slava.
(Tekst koji je Zdravko Šotra pročitao na komemoraciji povodom smrti Vlaste Velisavljevića)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare