0
Izložba “Iskustvo pejzaža” umetnika Roberta Jankuloskog i Monike Motevske stiže danas u Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) nakon uspešne prezentacije u Paviljonu Severne Makedonije na 59. Bijenalu umetnosti u Veneciji.
Piše: Nikola Marković
Postavka predstavlja multimedijalni projekat u čijem fokusu je istraživanje arheologije prostora, slojevitosti napuštenih i zapuštenih predela unutar kolektivne kulture sećanja/memorije i oživljavanje „prisustva neprisutnog“, te njihovog pozicioniranja u novi kontekst.
O izložbi smo razgovarali sa umetničkim parom čija ćemo dela moći da vidimo na izložbi u Novom Sadu.
Koja je bila polazna tačka za promišljanje vaše izložbe?
Robert J: Izložbu „Landscape Experience“ u ovom obliku smo napravili kao projekat za 59. Venecijanski bijenale, 2022. godine. Ali sama ideja i delovi izložbe su starijeg datuma. Na neki način smo napravili sintezu nekih naših prošlih radova. Mali deo je i ranije, u drugom obliku bio izlagan, a neke stvari smo imali samo kao ideju. Kad smo saznali temu za 59. Bijenala (“Mleko snova”, The Milk of Dreams) pomislili smo da puno naših radova, izvedenih ili neizvedenih, odgovara ovoj temi. I tako smo došli na ideju da uradimo jedan zajednički video rad, koji u stvari povezuje sve segmente na ovoj izložbi.
Monika M: Kod nas se sve odvija spontano, dela se nadovezuju jedno na drugo. Deo jedne od instalacija bio je začet u mojoj prethodnoj izložbi „Vezenje u kamenu“ gde sam započela ciklus radova sa vojničkim šlemovima iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i šlemovima iz JNA. Šlemove sam uzela kao redimejd objekte koje sam prekrila ljudskom kosom (biološki materijal čoveka) i tako su oni postali sinonim ljudskih glava. Na istoj izložbi sam izložila video radove „Hor šlemova“ i „Zamršena igra“ (video sa pelivanima) koji su kasnije postali delovi video instalacija na izložbi „Landscape Experience“. A, sa druge strane, Robert dugi niz godina radi na ciklusu fotografija pod nazivom „Ranjeni pejzaži“ i naporedno u nekim instalacijama koristi fotografije snimljene za vreme Prvog svetskog rata, kao na primer u instalaciji „Ostaci memorije“ iz 2014. On sve vreme beleži čovekovo nasilje nad pejzažom.
Kako vidite korelaciju između Sartra i filozofije egzistencije sa jedne, odnosno povezanosti ekologije sa brojim problemima savremene civilizacije koje je inicirao čovek, a o kojima čitamo u kustoskoj eksplikaciji izložbe?
Monika M: Kada pričamo o „banalnosti zla“ i o ideji da obični ljudi mogu učiniti zločine i katastrofe bez ikakve svesnosti i odgovornosti, dolazimo do suštine egzistencijalizma. Da bismo živeli u potpunoj slobodi, čovek treba da preuzme totalnu odgovornost za sve svoje postupke, delovanja i svesnost o posledicama koje one iniciraju. U ovo vreme antropocena gde se čovek ponaša superiorno u odnosu prema prirodi, potrebno je da se ponaša jako odgovorno i savesno, ne samo u odnosu prema prirodi, već i u odnosu prema društvu uopšte. Projekat „Iskustvo pejzaža“ je izložba o našem ličnom iskustvu kao delu pejzaža i obrnuto šta sve pejzaž iskusi od nas, ljudi. Na ovoj izložbi govorimo o kontaminaciji čovekove psihe, čoveku koji kao štetočina koja prouzrokuje ratove, zagađenja, govorimo o zemlji zagađenoj arsenom, antimonom, ali i o pejzažu natopljenom krvlju.
Na koji način ste razmišljali o tehnikama/metodama rada, odnosno samim vizualnim aspektima onoga što predstavljate na izložbi?
Robert J: S obzirom na to da ja i Monika dolazimo iz „klasičnih“ medija (fotografija, slikarstvo) one su nam uvek polazna tačka. Ali već dugo ih ne tretiramo odvojeno od drugih disciplina i medija. Svaku fotografiju, sliku, video i sl. mi koristimo kao element neke instalacije, element nekog koncepta. U stvari, pri stvaranju jednog rada, najvažnija je ideja koja se zatim razvija u narativ, što se na kraju polako vizualizuje. Na ovoj izložbi izlažemo: fotografije, videoprojekcije i podnu instalaciju sastavljenu od 223 vojnička šlema. Najnoviji video rad „Izoštravanja bola“ sadrži dve sinhronizovane projekcije i prvi put ga izlažemo na ovoj izložbi u MSUV u Novom Sadu. Nismo želeli da preslikamo Venecijsku izložbu, nego da iskoristimo potencijal muzejskog prostora, a i da se zahvalimo novosadskoj publici omogućivši joj da prva pogleda naš najnoviji rad.
Kako je tekao zajednički rad i na koji način je u ovom slučaju funkcionisala “podela posla”?
Monika M: Sa Robertom sam zajedno dugi niz godina, pored toga šta smo partneri na ovoj izložbi, mi smo partneri i u životu. Godinama smo zajedno sazrevali i stvarali zajedničke kriterijume i stavove o umetnosti. Ipak, uvek postoje neka mala nesaglašavanja koje se u toku rada razrešavaju. Izlagali smo zajedno više puta, u Beogradu, Njujorku, Novom Sadu, ali svako je izlagao svoj rad. Kao koautori smo radili dva puta do sada, 2014. u Skoplju i 2022. u Veneciji. Prvi zajednički projekat nam je bio dokumentarni film „Preživljene uspomene“ koji smo izlagali u vidu instalacije. Film sadrži osam intervjua, odnosno osam životnih priča sa ljudima koji su direktno preživeli Skopski zemljotres. Fotografija, kao i montaža filma nisu klasično rešeni za bioskopsku projekciju, mada se film prikazivao i u Kinoteci u Skoplju. Oni su rađeni da budu deo instalacije. Zajedno smo se potpisali i na dva najnovija video rada: „Landscape Experience“ (2022, 8 min.) i „Izoštravanje bola“ (2024, 7 min, 44 sek). Šta se tile „podela posla“ radimo sve zajedno, osim što je Robert zadužen za filmsku fotografiju i sve oko tehnike, a ja se više angažujem oko postavke. Uvek radimo sa istom ekipom, montaža – Blaže Dulev i dizajn zvuka – Darko Spasovski.
Kakve utiske nosite sa 59. Bijenala u Veneciji, na kome ste imali izložbu – bilo da se radi o vašoj postavci i reakcijama koje ste tamo čuli i dobili od drugih ljudi?
Robert J: Venecijanski bijenale kao jedna od najvećih umetničkih manifestacija u svetu je značajan događaj za svakog umetnika. Sama poseta ovoj manifestaciji je bogato iskustvo za umetnike. A učešće na njenu je veliki izazov za svakog od nas. Uspeli smo realizovati našu ideju u celosti. Ono što smo zamislili i predali kao projekat prikazali smo i u Veneciji. Imali smo odličnu ekipu i najvažnije od svega je to što smo kao autori zadovoljni sopstvenim radom, kako izgleda vizuelno, i tehnički kako smo rešili prostor. Reakcije stručne javnosti, pre svega mislim na umetnike i kritičare u najvećem broju su pozitivne. Takođe i broj posetioca je bio iznad naših očekivanja obzirom da Makedonija nema paviljon u Đardinima ili Arsenalu.
Monika M: Za jednog umetnika Venecija je ostvarenje umetničkog sna. To je neki vid satisfakcije prethodnog rada. Bar ja tako to vidim. U Veneciji, neka dela vas ostavljaju ravnodušnim, a neka vam oduzimaju dah. Po reakcijama publike mislim da je naše delo izazvalo emocije kod posetilaca i nikoga nije ostavilo ravnodušnim. A, šta nam je donelo? Donelo nam je veliko zadovoljstvo.
Bonus video: Mikelanđelo Pistoleto u Beogradu: Izložba preventivni mir
