1
Nakon što je završio autobiografsku sagu “Moja borba”, Karl Uve Knausgor se uplašio da će mu ponestati tema za pisanje, ali onda se okrenuo natprirodnom... Rezultat je novi roman "Jutarnja zvezda".
Karl Uve Knausgor je mislio da je završio sa pisanjem romana. Visoki i tihi Norvežanin koji je postigao globalni uspeh sa “Mojom borbom” bojao se da je potrošio svoje priče
i da mu nije preostalo mašte.
“Kada sam završio “Moju borbu”, moj plan je bio da ne pišem više fikciju”, objašnjava ovaj 52-godišnjak iz svoje kuće u Londonu u intervjuu preko Zuma za “Inews”.
“Stavio sam sve što sam imao u te knjige. Ne biste trebali da pišete o svojim glavnim konfliktima, ali to sam uradio pišući o svom ocu i tome da nigde ne pripadam”, kaže Knausgor.
Danas postoji negativna reakcija na autobiografsku prozu, ali dosta savremenih pisaca piše pod uticajem Knausgora. On je zamaglio granicu između fikcije i autofikcije, i potvrdio paradoks da što je specifičnije vaše pisanje, to će univerzijalnije odjeknuti.
“Nisam baš svestan svog uticaja… Kada sam počeo da pišem već je bilo dosta autobiografskih radova”, kaže Knausgor.
On kaže da su engleski fudbal i grupa Prefab Sprout zaslužni što sad sebe smatra anglofilom. Pre tri godine preselio se u London nakon što je napustio svoju drugu suprugu, književnicu Lindu Bostrom.
Za njegovu novu knjigu “Jutarnja zvezda” je verovao da je ne može napisati. Roman je smešten u Norvešku tokom dva dana krajem leta. Sa svojih devet pripovedača i natprirodnim elementima, zvuči kao odstupanje od autobiografske proze.
“Pisanje iz perspektive različitih ljudi je bilo oslobađanje koje sam tražio. “U “Mojoj borbi” je ceo svet u jednoj osobi, ali u ovoj knjizi to je devet različitih ljudi. Bila je to prilika da se istraže granice između različitih pogleda na svet.”, kaže popularni pisac.
Fenomen u knjizi je misteriozna zvezda koja očarava likove, onoliko koliko ih drugi događaji uznemiruju. Ptice vrište, rakovi masovno prelaze put, mrtvi se pojavljuju među živma.
“Uvek sam želeo da u svoje delo unesem natprirodno. Kao dete sam čitao toliko fantastike, a “Drakula” je i dalje jedna od mojih omiljenih knjiga. Kasnije su na mene uticali magični realisti: Borhes, Markez i Rušdi, ali nisam mogao da pišem kao oni. Posao za mene u “Jutarnjoj zvezdi” je bio da iskoristim fantastično, ali da priču zadržim na zemlji”, završava Knausgor.
Kritičarka “Njujork tajmsa” smatra da je “Jutarnja zvezda” za razliku od “Moje borbe” kombinacija romana Stivena Kinga i realistične drame iznete iz više perspektiva, triler o stvarnom zločinu, teološko – spiritualni traktat.
“Ni zvezda ni zlo biće nisu esencijalni za čitalačko iskustvo. Kada sam počela da je čitam predpostavila sam da moram da napravim obrasce i tražim tragove da povežem te delove. Da rešim suštinu i otkrijem kingovsku misteriju. Ali onda sam ugasila taj deo mog mozga. Verovatno je spojler čak i ako kažem: nema spojlera. Veza između pojavljivanja sjajne zvezde i, na primer, motiv mrtve osobe koja se vraća u život, zapravo ne postoji, ili postoji…”
Bonus video: Janko Popović Volarić: Sviđa mi se da glumim na srpskom