1
Model „Sećaš li se kad“ možda jeste najniži oblik razgovora, ali tvorac najuticajnije TV serije Dejvid Čejs pristao je da se osvrne na svoj život i rad u ovom otkrivajućem dokumentarcu u dva dela.
„Stvarno žalim zbog količine jebene brbljanja od jutros”, kaže čovek u ordinaciji dr. Dženifer Melfi. „Koga briga za sva ova lična pitanja?“
Iako ovo lako može zvučati kao citat najzloglasnijeg pacijenta doktorke Melfi, njujorškog mafijaša Tonija Soprana, ove reči zapravo izgovara Dejvid Čejs, TV producent koji je stvorio Tonija, Melfi i sve druge likove u besmrtnoj seriji „Porodica Soprano“, piše magazin “Rolingstoun”. Čejs to govori dok sedi u “ordinaciji” dobrog doktora, tokom intervjua koji čini okosnicu dokumentarca „Wise Guy: David Chase and The Sopranos“, novog HBO-ovog filma reditelja Aleksa Gibnija.
Kroz dvodelni film, Gibni nastoji da razbije sve barijere između Čejsovog života i događaja iz revolucionarne serije koju je stvorio. Kada Čejs govori o tome kako je kao dete zapao u loše društvo, ne vidimo samo isečke iz filmova pedesetih i šezdesetih o maloletnim delinkventima, već i scene u kojima Toni i njegova ekipa u trenerkama preteći hodaju. U jednom trenutku, Gibni prati Čejsa na istom putu od Menhetna kroz tunel Linkoln ka Eseks Kauntiju u Nju Džersiju, kojim Toni prolazi u uvodnoj špici Sopranovih, smeštajući Čejsa na mesto suvozača kako bi izgledalo da sedi naspram Tonija.
Međutim, nakon nekog vremena, ovi efekti, iako zabavni, postaju suvišni. Kao što svako ko je proveo dovoljno vremena u društvu Dejvida Čejsa može potvrditi, mnogo toga što je on sam nalazi se u ovim kultnim likovima koje je stvorio. Fizički, ne postoji velika sličnost između skromno građenog Čejsa (posebno sada kada je u kasnim sedamdesetim) i kolosa kakav je bio pokojni, veliki glumac Džejms Gandolfini. Ali što više slušate pisca kako govori, priseća se prošlosti i pronalazi načine da izbegne Gibnijeva pitanja, sve je teže zanemariti emocionalnu sličnost.
Kao što podnaslov sugeriše, „Wise Guy“ je i biografija Dejvida Čejsa i film o nastanku serije „Sopranosi“, uz konačni zaključak da su te dve priče zapravo jedna te ista. Neki detalji koje Gibni otkriva biće poznati opsesivnim fanovima „Sopranosa“, a tu su i dovoljni trenuci otkrića, bilo da su to ranije privatne anegdote koje Gibni iznosi ili stari snimci koje su on i njegov tim pronašli.
Prva polovina dokumentarca bavi se pričama o poreklu: prvo o Čejsovom detinjstvu, njegovom odnosu sa zahtevnom majkom koja će jednog dana postati inspiracija za Tonijevu zlonamernu majku Liviju, kao i kako je otišao u Holivud da postane filmski reditelj, ali je umesto toga započeo karijeru kao scenarista epizodnih televizijskih serija, što ga je na kraju dovelo do stvaranja „Sopranosa“ kao scenarija koji će ga konačno uvesti u filmsku industriju.
Prikazani su snimci sa ranih projekata, neki od njih su užasni (Čejs je bio i prvi asistent reditelja i statista u, kako on kaže, „mekom porno filmu“ tokom Drugog svetskog rata o pustinjskoj tvrđavi u kojoj borave nemačke prostitutke), dok su neki mnogo obećavajući (njegov prvi značajan TV posao bilo je pisanje za hvaljenu seriju o privatnom detektivu „The Rockford Files“). Tokom čitavog dokumentarca, Čejs ostavlja utisak pametne, cinične osobe koja je podjednako frustrirana sobom koliko i profesijom u kojoj se počeo osećati zarobljeno, preuzimajući krivicu što nije bio revnosniji u potrazi za karijerom reditelja kakvu je želeo. („Možda sam bio previše stidljiv“, priznaje).
Na kraju, sve to vodi do razvoja serije “Sopranosi“, od odbijanja na tradicionalnim televizijskim mrežama do konačnog susreta sa HBO izvršnim direktorima Krisom Albrehtom i Kerolajn Štraus (oboje se pojavljuju u dokumentarcu), i na kraju do prilike da sastavi glumačku postavu serije. Ono što sledi je prvi veliki spektakl u dokumentarcu, gde Gibni seče i spaja brojne snimke sa audicije za mnoge glavne uloge u “Sopranosima” sa snimcima konačnih verzija tih scena iz same serije, odigranih od strane glumaca koji su dobili uloge. Takođe vidimo poznate glumce iz serije na audiciji za druge uloge, a ne one koje su na kraju dobili: Toni Siriko (poznatiji kao Poli) za Big Pussy-ja, i Stiven Van Zant (koji će kasnije igrati Silvija) i Džon Ventimilja (nesrećni kuvar Arti Buko) za Tonija.
Ne vidimo nijednu od Gandolfinijevih audicija, ni onu s koje je izjurio jer je smatrao da mu ne ide dobro, ni kasniju koju je imao u Čejsovom stanu i koja mu je donela ulogu. Ali poređenje svih drugih glumaca u verziji Tonijevog govora iz pilot epizode o Gariju Kuperu sa Gandolfinijevom verzijom je kao gledanje hrpe zarđalih starih automobila kako se vuku po rupama izbrazdanom putu, a zatim gledanje svemirskog broda kako odlazi u orbitu.
Gandolfinijeva priča je toliko bogata i kompleksna da bi mogla ispuniti ceo jedan dokumentarac sama po sebi. Čejs i razni intervjuisani glumci iz „Sopranosa“ trude se da prenesu kakvo je veliko srce imao njihov prijatelj, kao i da objasne mnoge demone koji su ga proganjali, uključujući borbe sa drogom i alkoholom; u jednom trenutku Kris Albreht opisuje intervenciju za Gandolfinija koja je bila nekako manje uspešna od one koju su Toni i ostali mafijaši priredili za Kristofera u seriji. Ali pošto je primarni fokus na Čejsu, pošto Gandolfini, nažalost, više nije sa nama da ispriča svoju priču (preminuo je od srčanog udara 2013. godine), i pošto je mrzeo da priča o sebi dok je bio živ, sigurno izlazite iz „Wise Guy“ s osećajem da nedostaju značajni delovi priče.
Sa toliko tema koje treba pokriti, Gibni takođe mora da preskoči druge aspekte serije i Čejsovog stila upravljanja. Ajda Torturo, Džo Pantolijano, Stiv Bušemi i ostali nezaboravni članovi glumačke postave koji su se pridružili posle prve sezone nisu intervjuisani, a većina prikaza tih sezona uključuje priče fokusirane na originalne likove. (Čejs, Van Zant i Drea de Mateo pružaju sjajan uvid u način na koji je snimljena Adrijanina scena smrti.) U međuvremenu, spisateljica Robin Grin, koja je poznavala Čejsa deceniju pre „Sopranosa“, priča o tome kako ju je Čejs otpustio pre kraja serije i priznaje da je kriva za sve greške koje joj je Čejs zamerao, ali jedina koju je voljna da spomene jeste da ga je često prekidala dok je govorio. Tu ima mnogo toga da se raščlani, ali nedovoljno vremena ili iskrenosti da se to u potpunosti uradi.
Ali Čejs je izuzetno otvoren u mnogim drugim aspektima, uključujući prebacivanje krivice na sebe za mnoge odluke. Priznaje da se ranije ljutio na tim za pisanje kada mu nisu davali ideje za priče, a tek kasnije je shvatio da su to verovatno radili jer je imao istoriju odbijanja svake ideje koju su mu doneli. I dok je svetu predstavio fiktivizovanu verziju svoje majke kao narcističkog čudovišta, na kraju je počeo da sumnja da je i ona bila zlostavljana kao dete.
Neizbežno, svaka diskusija o „Sopranosima“ mora doći do razgovora o poslednjoj sceni u restoranu, sa njenim kontroverznim prekidom i pitanjem da li to znači da Toni biva ubijen u tom poslednjem trenutku. Čejs mrzi da ga pitaju o ovome, ali nevoljno se uključuje u razgovor s Gibnijem do određenog stepena, i pristaje da govori o tematskoj nameri scene, ne objašnjavajući šta se, po njegovom mišljenju, konkretno dogodilo.
U ovoj godini obeležavanja 25. godišnjice, „Sopranosi“ ostaju delo koje izaziva divljenje, a Gibni je dovoljno pametan da često jednostavno pusti veličinu serije da govori sama za sebe, prikazujući nekoliko neverovatnih scena. Nijedan dokumentarac, čak ni onaj od skoro tri sata, ne može uhvatiti sve. Ali „Wise Guy“ je snažno slavljenje serije i fascinantna psihološka analiza čoveka koji ju je smislio, zaključuje kolumnista “Rolingstouna”.
Bonus video: Tarantino – Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji, šokirao i svađao publiku sa holivudskim kritičarima