0
Kuriramo novu realnost, bila je jedna od najznakovitijih poruka koja je osvanula na jednom belom zidu usred centra Čačka. I možda ona na najslikovitiji način svedoči o trenutku u kom živimo u ovoj zemlji, ali i o tome koliko je umetnost moćna u pružanju glasa svakom čoveku.
– Instalacija „If Walls Could Tell“ (Kad bi zidovi mogli da govore), sastavljena od tri bela zida, predstavlja privremenu platformu za slobodno izražavanje građana. Svaka vrsta intervencije na zidovima i u interakciji sa njima je dobrodošla i podsetiče se. Učesnici mogu koristiti markere, sprejeve i druge materijale i alate kako bi podelili svoje misli, utiske i ideje. Simbolično, instalacija evocira muzejske i galerijske zidove – prostore u kojima je ovakav vid interakcije najčešće onemogućen. U ovom slučaju, tragovi koje učesnici ostavljaju zajedno će formirati participativno umetničko delo. Umesto da ostanu pasivni posmatrači, pojedinci mogu aktivno da doprinesu stvaranju kolektivnog rada koji beleži otiske i dinamiku urbanog života.
Baš tu poruku na belom zidu ispred Čačanske gimnazije, nasred Trga Nadežde Petrović u centru ovog grada, ispisao je priznati nemački konceptualni umetnik Miša Kubal. I, uprkos nesnosnoj vrućini na tridesetak i nešto stepeni u gradu, centru Moravičkog okruga, prigrlili su je Čačani. Uglavnom, oni mladi.
Simbolično „zidovi su progovorili“ ispred Gimnazije, na kojoj je veliki transparent „Blokada“, a preko puta Opštine Čačak. Bilo je to u četvrtak u jutarnjim časovima. I pre nego što je zvanično dat znak da je zid svačiji, klinci su se dohvatili markera, sprejeva, boja i počeli da ispisuju poruke.
Naravno, višeznačne. I naravno, one koje se osvrću na trenutak u kom živimo. Zid je za tili čas ispunjen sloganima: „Pumpaj“, „Na mladima svet ostaje“, „Ne želim biti cvet bez glave da bih bila u skladu s travom“, „Što ne želiš sebi, ne čini ni drugima“, „Nema ruža bez trnja“, „Ko kontroliše“…
Nakon što je zid prepustio Čačanima Miša Kubal, koji se konceptualnom umetnošću bavi od 1977. s fokusom na problem svetla i u radovima preispituje društveno-kulturne strukture putem arhitektonskih intervencija i performativnih činova u javnom prostoru, profesor je na Akademiji za medijsku umetnost u Kelnu, i laureat Nemačke nagradu za umetnost svetla, podelio je svoje utiske za Nova.rs. U razgovoru za naš portal Miša Kubal se najpre prisetio kako je uopšte iniciran projekat „If Walls Could Tell“, čiji je kustos Zoran Erić, a pre Srbije predstavljen je publici u Sarajevu, Bukureštu, Skoplju, Kišinjevu, Ljubljani, i Kraljevici:
– Sve je počelo u Beogradu, dok je Zoran Erić još uvek radio u Muzeju savremene umetnosti. Rekonstrukcija zgrade se bližila kraju, i bilo je to uzbudljivo iščekivanje. Moj glavni utisak bio je da se u Beogradu stvari konačno kreću u nekom novom pravcu. Ali, primetili smo i Zoran i ja da, kad se muzej otvorio, mnogi od umetnika koji su doprineli tome da počne rekonstrukcija, bili su isključeni iz svega. I zato sam Zoranu predložio da uradimo nešto. Odmah mi se nametnuo naziv „If Walls Could Tell“ i smislio sam da iznesemo tri zida iz muzeja, postavimo ih na različita mesta na otvorenom, omogućimo svima da se putem tog projekta povežu i potom to umetničko delo vratimo u muzej. Na taj način preispitujemo ulogu institucije, kustosa, a nove, sveže glasove donosimo u muzej. I dok je Zoran bio oduševljen, tadašnji direktor MSU nije. Onda je nastupila pandemija, pa problem finansiranja, a Zoran je dao otkaz u muzeju. Na sreću, našli smo druge izvore pomoći, poput Gete instituta, Instituta za političku edukaciju, nemačkih NVO organizacija i filantropa – seća se Kubal.
Projekat je premijerno predstavljen prošlog avgusta u Sarajevu, koje je, za razliku od Beograda, prvo prepoznalo značaj instalacije. Čačak je šesta stanica, a sledeća, ujedno i završna jeste Dizeldorf. U tamošnjoj instituciji Weltkunstzimmer u oktobru će biti organizovana panel diskusija. Stručnjaci iz Nemačke i svih zemalja u kojima je projekat predstavljen, analiziraće šta su sve zidovi na ovom putovanju „izgovorili“, a umetnik naglašava da su u Dizeldorfu veoma zainteresovani za projekat.
Kubal pominje da je njegova Nemačka svojevremeno bila podeljena zidom, a simbolično projekat je započet u Sarajevu, još jednim, toliko godina nakon rata devedesetih, i dalje podeljenim gradom:
– Da, a bilo mi je zanimljivo što mi je, kad smo u Ljubljani prezentovali zid u obliku slova „u“, direktor tamošnjeg muzeja rekao da imaju izložbu o Drugom svetskom ratu tokom kog je Ljubljana bila podeljena bodljikavim žicama. Gde god da odeš, susrećeš se sa bolnom istorijom – smatra naš sagovornik.
Simbolike ima i u tome što je baš u ovom trenu, kad je i Srbija u previranju i podeljena, ova instalacija dala glas onima koji žele da kažu nešto. Otuda je neizbežno pitanje može li umetnik da anticipira stvarnost?
– Mislite na blokade širom Srbije? Da, može. Američki vajar Ričard Sera, koji je bio poznat po svojoj apstraktnoj umetnosti, napravio je print o zločinima koji su se dešavali u zatvoru Abu Graib u Iraku od strane američkih vojnika. Taj print je bio njegov stav, kojim je pokazao da umetnik ne treba samo da insistira na kontinuitetu svog rada, već da stupi u akciju, kad je čovečnost dovedena u pitanje. Kada sam video taj ogroman prostor ispred Čačanske gimnazije, prvo što mi je upalo u oko jeste transparent na kom piše – Blokada. Znao sam da će ljudi blokirati i ulicu, što se dešava u Čačku dok pričamo. Da, moja umetnost koja poziva ljude da iskažu svoj stav u zajednici koincidira sa protestima. I to je važno. Sebe vidim kao katalizatora koji ljudima omogućava da govore. I zbog toga se neću nikome izvinjavati – odsečan je umetnik.
S ovom instalacijom želeo je, naglašava Kubal, da promeni uvreženo mišljenje o zidovima.
– Mišel Fuko je pričao kako stalno razmišlja o prostorijama, sobama bez zidova. Ako mislimo o prostoru, moramo da razmišljamo i o tome kako ga prevazići. Mislim da je to važno i za Srbiju, da se razmišlja van granica nacionalnosti, granica. Jer, granica deli, ne poziva na ujedinjenje, zajedništvo. I to jeste glavni problem ovog regiona. Pa, u BiH imate tri različite vlasti, što samo doprinosi multiplikovanju problema, a ne njihovom rešavanju. Ne pojednostavljuje život pojedinaca, ne podstiče zajedništvo, već sve komplikuje. Moji zidovi imaju drugačiju poruku – pozivaju, ujedinjuju, daju ljudima glas, moć!
A kada bi on sam ispisao poruku na zidu, kako bi glasila, pitam ga za kraj?
– Oslobodite prostor! U svakom smislu. Dajte prostor, ne samo u fizičkom smislu, već i metafizički. Nešto poput Agore. I slušajte ljude. Ako ne slušamo, već samo pričamo, neće biti mira – poručuje Miša Kubal.
Kustos Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ Predrag Živković istakao je na otvaranju instalacije su se uvek trudili da publika bude aktivni deo zajednice i da, ne samo konzumira, već i kreira sadržaj:
– Omogućena je potpuna demokratija na ovom zidu, i videćemo na kraju kako novi kvalitet prostiče iz spoja galerijske i strit-art umetnosti.
Kustos projekta Zoran Erić naglasio je da participativna umetnost u realnom prostoru može da govori dosta o problemima svih gradova i zemalja u regionu.
– Projekat je zamišljen kao otvoreno polje gde umetnik deluje samo kao katalizator. Ne nameće nikakve zadatke građanima, već postavlja tri bela zida u različitim oblicima. Ti zidovi su tabula rasa, kao belo platno pred slikarom za sve građane koji žele da ostave neke otiske, da napišu nešto, izraze osećanja, poruke. Namenjeno je svima. Nama je bitan proces participacije i kako galerije komuniciraju s publikom – kazao je Erić, najavivši da će sutra u 17 časova, u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku biti održana i panel diskusija na temu „Umetnost u javnom prostoru – dokumenti destrukcije“, u kojoj će učestvovati Mariela Cvetić, Jasmina Čubrilo, Bojan Đorđev i Predrag Živković, uz moderiranje kustosa.
Nakon panela, kada će instalacija privremeno krasiti ovu kulturnu instituciju, već narednog meseca preseliće se na strit-art i muzički festival DUK koji se održava u Čačku, otkrio je za Nova.rs na kraju Predrag Živković.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare