0
Film je simbol saradnje. I kad snimite nešto dobro, shvatite to kao jedinstveno iskustvo u kom su, pored vas, učestvovali ostali glumci, tonci, montažeri, reditelj, scenarista, statisti, kazao je danas u Sarajevu slavni američki glumac, reditelj i scenarista Džon Torturo.
Kultni američki glumac Džon Torturo održao je danas, jutro uoči svečane ceremonije uručenja nagrade Počasno srce Sarajeva, masterklas u Bosanskom kulturnom centru u okvriu 30. Sarajevo film festivala.
Uz inserte iz velikih filmova u kojima je tokom karijere igrao, ali ih i pisao i režirao, Džon Torturo pričao je o svemu i svačemu – o počecima, procesu pripreme za ulogu, saradnji s rediteljima, poput Džoela i Itana Koena, ali i tome kako se ohrabrio da piše i započne i rediteljsku karijeru. Bio je rad i da udeli neki savet znatiželjnima.
Zanimljivo je da je pored studenata, mladih stvaralaca ili onih koji bi tek voleoi da se otisnu u svet umetnosti masterklasu glumca iz Bruklina prisustvovao i jedan veliki sineasta koji je na istom mestu sedeo pre neki dan – Aleksandar Pejn, ali i srpski reditelj Vuk Ršumović.
– Evo, sad ste mogli da vidite da sam želeo da budem plesač u svom životu. Predložio sam, kad smo snimali „Velikog Lebovskog“, da odigram nešto, samo da bih zabavio kolege na setu, i jesam zaplesao, ali mislio sam da nikad to kako, poput Muhameda Alija u ringu, plešem na podijumu za kuglanje, neće uvrstiti u film – prokomentarisao je kultnu scenu iz ostvarenja braće Koen.
Otkrio je i kako je, eto, želeo i mogao da bude pevač, osvrnuvši se na insert iz još jednog ostvarenja Džoela i Itana Koena – „O, brate, gde si“. Na ta glumčeva otkrovenja savršeno su se „naslonili“ inserti iz dva filma, koja je potpisao kao reditelj – „Mac“ (za koji je dobio nagradu Camera D` Or u Kanu) i „Ljubav i cigarete“.
– Muziku vidim kao način emotivnog transponovanja. Otuda toliko muzike u mojim filmovima. Teško je, doduše, bilo naterati Džejmsa Gandolfinija da zapeva u filmu „Ljubav i cigarete“ (smeh). Mnogo je moje majke i oca u filmu. Oba filma su suštinski o radničkoj klasi, mom bekgraundu, i veoma su lični. Znate, baš tako sam odrastao. Stalno smo pevali u kući. Još dok sam radio „Bartona Finka“ počeo sam da pišem scenarija. Sećam se da su me Itan i Džoel pitali jednom prilikom: „A šta ti to stalno pišeš?“
I sam je podsetio kako je tokom karijere rado sa mnogim velikim rediteljima.
– Kad radiš s divnim rediteljem i piscem pokušavaš da uđeš u njihov senzibilitet i vidiš koliko možeš da im se približiš, da priđeš njihovoj viziji. Nani Moreti, Almodovar, Skorseze, braća Koen… Sa mnogima sam radio, i divan je proces kada se razumeš s nekim, a opet učiš od njega. Možda ti ne bi radio na njihov način, ali prilagodiš im se, i to je neka vrsta edukacije – objasnio je Torturo.
Ali, priznao je da zna koliko glumčevo iskustvo može biti samotno:
– I zato s tim na umu pristupam glumcima kad režiram. Mnogi reditelji odmah imaju u svesti glumačku ekipu i tako ih ne boli glava. Moram da priznam da je bilo i reditelja, s kojima je radio, a bili su militaristički u svom pristupu, poput Majkla Ćimina. Govorili su: „To tako mora da bude“. Imao sam osećaj kao da sam u vojsci. Jer, tvoja ličnost ili ponašanje utiču na čitav set, celu ekipu, ne samo na glumce.
Setio se i i zanimljivog iskustva kad je bio reditelj velikanu režije i glume Vudiju Alenu:
– Za jednu scenu sugerisao sam mu da je odigra malo delikatnije, a Vudi mi je rekao da je to neprihvatljivo. Ali, ipak je uradio, no prethodno mi je kazao: „Zar nije bolje da sam igraš u svojim filmovima jer sam sebe režiraš, razgovaraš samo sa sobom…“ I volim da radim s glumcima kad režiram, a svako od njih ima drugačiji glumački metod. Svi su različite ličnosti. Nekima nisu potrebne nikakve indikacije. Kada bih Džejmsu Gandolfiniju hteo da sugerišem nešto, on bi samo podigao ruku, i shvatio sam da zna šta hoću. Uvek želim da budem blizu glumaca kada režiram. Čak i kad ja, kao glumac, radim s nekim rediteljem uvek sam slobodan da im nešto sugerišem. Gluma je krvavi rad. Ne teba biti samo koncentrisan na replike, već i na ostale radnje – kazao je Torturo.
Iz ogromne filmografije izdvojio je, zanimljivo, jedan naslov iz 1997, evropsku produkciju, u kojoj je igrao i Rade Šerbedžija, kao jedno od najdragocenijih iskustava u čitavoj glumačkoj karijeri. U pitanju je film „Primirje“ Frančeska Rosija o povratku italijanskih Jevreja iz Aušvica, rađen po scenariju velikog italijanskog pisca, pesnika i scenariste Tonina Gvera:
– Tonino je, po meni, rame uz rame s najvećim piscima, s Dostojevskim. Bio je to jedan od najbitnijih filmova u mom životu. Snimali smo ga u Ukrajini, gotovo godinu dana smo ga radili, i teško je bilo naći distributera. Morao sam mnogo da smršam za ulogu, i bila je to neverovatna škola u svakom smislu. Frančesko Rosi, cela ekipa bila je savršena. Zaista sam veliki zaljubljenik u neorealizam – iskren je bio glumac.
Pomenuo je saradnju s još jednim italijanskim sineastom – Nanijem Moretijem u filmu iz 2015. „Moja majka“:
– Mnogo je sjajnih italijnskih reditelja, a Nani je jedan od njih. I kad smo snimali morao sam da pričam na italijanskom, a na tom jeziku mogu da govorim samo u sadašnjem vremenu, tako da je to bila muka živa (smeh). Morao sam da improvizujem. Ali, Nani me je gurao van moje komfort zone i bilo je to zabavno. Voli da radi mnogo tejkova jedne scene, i bio sam šokiran koliko vremena odvaja za snimanje flmova. Bilo mi je to i kreativno iskustvo, jer kao reditelj dozvoljava da na kraju scena improvizuješ. Mislim da je to divan film o tri generacije žena, ima specifičnu senzibilnost.
Govoreći o svim onim umetnicima, bilo da su pisci ili reditelji, koji su presudno uticali na njega, izdvojio je, reklo bi se, divove:
– Pored komada Filipa Rota na teatarskoj sceni sam dosta radio Čehova, Ibzena, Šekspira, Pintera. Ali, Beket i Čehov su moji omiljeni pisci. Volim i Tenesija Vilijamsa ali nisam nažalost, radio nijedan njegov komad još od studentskih dana. Od sineasta volim Eliju Kazana, Akiru Kurosavu, ma toliko je sjajnih reditelja. A kad sam video prve Skorsezeove filmove pomislio sam: „Vau, to mi je tako blizu“. Od glumaca volim Kristofera Vokena. Lako je voleti ga, on je Kris, faca i sjajan glumac. Mnogi možda ne znaju ali u pozorištu je postavio komad na osnovu tekstova koji su izlazili u tabloidu „National Enquirer“ o tome da je Elvis Prisli još uvek živ. I Kris je i igrao je Elvisa, i mislim da je jedini koji ga nije imitirao. On mi je i drag prijatelj.
Ocenio je, s toliko iskustva, da je „teško biti u pristojnom, a kamoli dobrom ili odličnom filmu“:
– Film je simbol saradnje. I kad snimite nešto dobro, shvatite to kao jedinstveno iskustvo u kom su, pored vas, učestvovali ostali glumci, tonci, montažeri, reditelj, scenarista, statisti… Na primer, volim film „Box of Moonlight“ iz 1996. Mislim da je u njemu Sem Rokvel dobio prvu veliku ulogu, ali taj film je, nažalost, prošao ispod radara. Nekad imaš dobro iskustvo, a desi se da film ni ne izađe…
A osvrnuo se i na svoje role u blokbaster serijalu „Transformers – Revenge of the Fallen“ iz 2009, ili iz još jedne franšize – „Betmen“ pre tačno dve godine:
– Uvek sam odbijao te velike filmove, kad su mi ih nudili devedesetih. Ali, sad su mi moja deca, koja su imala te igračke transformersa, rekla da pristanem i uradio sam to zbog njih. Ja to zovem svojim poslom električara. Obično se bavim poslom vodoinstalatera, a ovo je posao električara (smeh). A „Betmen“ je ozbiljniji, poput film-noara. „Betmen“ je bio zanimljivo iskustvo, pogotovo što smo ga snimali tokom Kovida.
Podelio je s publikom i urnebesno iskustvo snimanja scene seksa u filmu „Ljubav i cigarete“, kad su se u krevetu našli Kejt Vinslet i Džejms Gandolfini:
– Kejt Vinslet je u filmu prilično gruba, pa i vulgarna junakinja. Po scenariju Kejt je u sceni seksa trebalo da bude u takvoj pozi da sedi na Džejmsu. Međutim, kad sam je video na Džejmsu nije mi se svidelo kako to izgleda, a i Gandolfiniju je bilo užasnbo neprijatno. Rekao sam im: „Hajde da sklonimo Džejmsa iz kadra“. I umesto da vodi ljubav s Džejmsom Kejt je sela na onaj veliki balon, koji se koristi za vežbanje, simulirala je seks, i bilo je gotovo opsceno, toliko da nisam sve što je snimljeno smeo da upotrebim u filmu. Bio sam u šoku, toliko se unela (smeh).
A kad je reč data publici u sali BKC-a, jedna dama iskazala je divljenje spram glumca i maltene kroz suze kazala da joj je, svojim delom, učinio život podnošljivijim. Prihvatio je poziv da, kao veliki kolekcionar filmskih postera, svrati u jednu sarajevsku galeriju u kojoj je u toku izložba postera.
Delio je i savete… Jedna 11-godišnjakinja, koja sve što želi u životu jeste da bude glumica, upitala je Tortura šta da radi. Usledio je ovakav odgovor:
– Čitaj mnogo! Znam mnogo talentovanih ljudi koji su odustali od glume. Prosto, nisu imali dobru „konstituciju“ za glumu, nisu imali debelu i tanku kožu, koje su ti istovremeno neophodne da bi se bavio ovom profesijom. Znate, nekad mi se čini kao da smo mi glumci u nekom cirkusu… Uvek bih gledao oko sebe i upijao šta god mogu, jer će ti to pomoći.
Za scenariste je imao pomalo drugačiji savet:
– Znate, na svetu ima 15 priča sve zajedno. Gotovo sve je već ispričano, sve ostalo je ponavljanje. Treba biti inspirisan klasicima, ali ako uneseš nešto lično u scenario, knjigu mislim da će ljudi to razumeti. Možda vam neće poći za rukom da nađete nekog ko bi finansirao scenario, ali ako je dobar, ne odustajte. Bar tako ja mislim – jer kad pročitam nešto intimno, obično sebi kažem – ova osoba zna o čemu priča!
Kada je neko iz publike pomenuo mini TV seriju „Monk“, o pomalo čudnovatoj braći Monk, u kojoj Džon Torturo igra uz Tonija Šalhouba, koji pati od opsevno-kompulsivnog poremećaja i agorafobije, slavni glumac priznao je da je imao i sasvim lične razloge da zaigra u tom projektu.
– Mentalno zdravlje je bitna stvar u mom privatnom životu. Znate, bio sam godinama staratelj svog starijeg brata koji je bolovao od šizofrenije. Obično vam, kad ste staratelj obolele osobe, svi pričaju o tome da će biti bolje, ali niko vam ne priča o strašnom putu koji moraš da prođeš s obolelim. Niko ne priča o žrtvama koje je neophodno podneti, novcu, niti o tome koliko je ta samoća strašna za bolesnika, ali i za onog koji brine o njemu. Još uvek se nedovoljno priča o tome, kao da postoji stigma. A nema razloga za tim. Potrebno je da svi shvate da oboleli, nehotice, mogu da budu najzabavnije, ali i najokrutnije ličnosti. Veliki reditelj Džon Kasavetes je istraživao tu temu, u porodici Tenesija Vilijamsa je bilo obolelih i zato je i pisao o tome. Moj brat, nažalost, nije više među nama, kao ni moji roditelji. Ali, jednom mi je rekao: „Imaćeš dobrog materijala od mene“. I nije pogrešio.
Bonus video: Meg Rajan priča Počasno srce Sarajeva
