1
„Farm Fatale“, režija Filip Ken; Vivarium Studio Pariz i Kameršpile Minhen
Tačno smo na polovini dvotomnog Bitefovog izdanja, posle čega će se prelomiti festivalski fokus. Dosadašnji program su obeležile predstave koje tematizuju ekološke probleme sa kojima čovečanstvo pokušava da se izbori.
U nastavku slede ostvarenja okrenuta preispitivanju fenomena „zamenskih izvođačkih tela“, odnosno digitalizovanih tela, humanoidnih robota ili instalacija umesto živih učesnika, čime se hoće reći nešto na temu otuđenih odnosa u savremenom civilizacijskom trenutku, na temu prevage tehnologije nad ljudskošću.
Farm Fatale je prva duhovita festivalska predstava, što je posle sumračnih vizija koje su joj prethodile donelo pravo osveženje. Ona daje montipajtonovsku, iako postapokaliptičnu sliku sveta, ali u veselim dečjim drvenim bojicama i svetlim tonovima. Iza beskrajne duhovitosti, postepeno se tek otkriva da je to svet koji je ostao bez svih svojih živih bića – bez ljudi, biljaka i životinja. Svet simpatičnih strašila za ptice koja daju sve od sebe da simulirajući život na planeti, život kojeg se sa nostalgijom sećaju, održe iluziju da se stvari nisu promenile.
U toj simulaciji nama znanih i bliskih oblika života, Filip Ken markira ljudsku nesvest pred kataklizmom koja se sprema, ismeva uzaludne aktivističke pokušaje koji trče za događajima umesto da ih preduprede, uzaludne pokušaje da se spasi planeta u trenutku kad je praktično mrtva, jer se odavno prešao Rubikon prirodne održivosti.
Njegova strašila su strašno simpatični mali ljudi, dečje naivnosti. Oni barataju pojmovima kojima tek naslućuju značenja, ponavljaju ljudske rituale koje su upamtili, usput nas obaveštavajući o stvarnim razlozima umiranja farmi u Evropi. Skupili su se sa svih krajeva kontinenta, povremeno progovore na svojim jezicima – nemačkom, francuskom ili valonskom, ali kao trezveni ljudi komuniciraju na engleskom. Imaju svoj bend i svoju radio stanicu, preko koje emituju pevanje ptica, kukurikanje petlova, sve moguće zvukove prirode koje su prikupili, jer prirode više nema.
Ipak, oni i dalje snimaju aktivističke emisije, angažovane intervjue, prema plastičnim životinjama se odnose kao da su žive, a sve te svoje besmislene akcije sprovode sa detinjom ozbiljnošću, naivno previđajući da je svet koji imitiraju odavno nestao.
No sva ta veselost i naivnost u trenutku se, pred sam kraj, preokrene u začudnu mogućnost nastanka nekakvog novog života, opskurno neprepoznatljivog, koji strašila brižljivo neguju. Šta će se izleći iz tih svetlećih jaja, za to se ne nudi ni tračak značenja, a celo morbidno postrojenje se sklanja iza zavese, daleko od očiju gledalaca, i bez objašnjenja šta se tu kuva.
Farm Fatale koristi široku mrežu asocijacija, parodirajući od Orvela do Šekspira, od Monti Pajtona do Porodice Adams i Vriska. Možemo reći i da spaja oba festivalska fokusa, jer je najdirektnije posvećena ekološkoj tematici, ali deluje i kao da na sceni nema živih ljudi, već su to velike lutke. Svi, naime, imaju maske preko lica, maske sa ukočenim izrazima, iz tela im ispada slama, a pokreti su stilizovani, teški, mehanički.
Bela blistavo osvetljena scena, žuti jastuci od slame, cvrkut ptica sa razglasa, simpatična strašila… dobro je, veselo je, nema apokalipse. Gotovo se ne primeti da nema ni života.
Bonus video: Otvoren glavni program dvostrukog izdanja festivala BITEF
