0
Nikada nisam zažalio što sam govorio glasno protiv establišmenta. Moj život je sada mnogo bolji. Konačno mogu da putujem, da radim na miru, da se družim sa prijateljima i snimam bez straha da će mi neko pokucati na vrata i uhapsiti me zbog onoga što govorim, kaže slavni ruski reditelj Kiril Serebrenikov.
Ekskluzivnu priliku da prisustvuju radnom doručku tokom kojeg se, onlajn, preko Zuma, javio čuveni ruski sineasta Kiril Serebrenikov imalo je juče u Beogradu, u kafeu Embers, svega četiri srpska novinara, među kojima je bila i autorka ovih redova.
Serebrenikov, koji sada živi u Berlinu gde se nastanio nakon što je izbegao iz Rusije, ovoga puta se javio iz Rima gde snima novi film, a povod ovog susreta bila je nedavna premijera njegove predstave „Obična priča“ u Centru za kulturu „Vlada Divljan“ (naredna izvođenja su 5. i 6. decembra, prim.aut.).
Na početku razgovora prisetio se rada na prethodnim komadima koji su igrani u Beogradu na Bitefu, poput „Plastelina“ (2005) i „Mrtvih duša“ (2017), ističući da mu je drago što je imao priliku da sada napravi nešto potpuno drugačije. I to srpsko-rusku predstavu, ali i što je imao mogućnost da sarađuje sa sjajnim glumcima iz Srbije.
Podsetimo, dramu „Obična priča“ je napisao ruski klasik Ivan Gončarov 1847. godine. Prvi put je izvedena u Moskvi 1966, a samo godinu dana kasnije doživela je postavku u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Godine 2015. Serebrenikov je postavio savremenu verziju ove drame u Gogolj centru u Moskvi, pri čemu je radnju smestio u modernu Rusiju. Sada se „Obična priča“ vratila na beogradsku pozornicu, a radnja je delimično prebačena i u Srbiju. Naime, momak pun ideala iz srpske provincije odlazi u rusku metropolu kod ujaka koji mu ruši snove i pokazuje surovost života.
– U „Običnoj priči“ Gončarov je predstavio velike promene u društvu koje se događaju i danas – da veliki gradovi uništavaju male jer cele generacije napuštaju svoje domove zbog ideje o boljem životu. Mladi biraju da napuste roditeljski dom i odlaze u metropole. U ovom komadu ujak je prikaz novih kapitalista. To što je predstava u Gogolj centru igrana 12 godina i svaki put bila rasprodata, a i dalje nastavlja da puni sale, dokaz je koliko je priča aktuelna i koliko i dalje prenosi snažnu poruku mladima – objasnio je Serebrenikov kojem je, nakon godina uspešnog vođenja Gogolj centra, Moskva, kao osnivač, odlučila da ne produži ugovor i da mu da otkaz.
Ubrzo je stigla presuda prema kojoj je Kiril Serebrenikov, zbog demokratskih istupa i kritika upućenih autoritarnoj ruskoj vlasti, 2020. osuđen na tri godine zatvora uslovno, i bilo mu je zabranjeno da napusti Rusiju. Kazna mu je smanjena pošto je polovinu odslužio u kućnom pritvoru, bez kršenja ograničenja, pa je aprila prošle godine uspeo da napusti zemlju i ode u Evropu. Rusija ga je proglasila personom non gratom.
Prisećajući se davnih dana kada je došao u Gogolj centar, kazao je da je zatekao potpuno raspadnuto, prljavo pozorište u koje niko nije dolazio.
– Nosilo je ime Gogolja i bilo je proglašeno za zvanično najgore pozorište u Moskvi. Imalo je nekoliko sjajnih glumaca u ansamblu kao što to obično biva. Skrivaju se talenti svuda. Kada smo mi počeli da radimo, za veoma kratko vreme postao je jedan od glavnih teatara u Moskvi. Uvek su predstave bile rasprodate. Da bi se pozorište uzdiglo i sačuvalo, potrebno je mnogo rada, ali i pravih ljudi okupljenih oko prave ideje. Zato uvek insistiram na tome – Gogolj centar nije adresa, Gogolj centar je tamo gde smo mi. Sada smo u Beogradu i veoma je lepo. Mi to zovemo „plemensko pozorište“, jer putuje sa nama. Gogolj centar je ideja slobode i mesto gde se okupljaju ljudi koji teže toj slobodi. Gde god budemo izvodili predstave, a to se pokazalo i kod vas u Beogradu, publika će nas razumeti jer je jezik teatra bogatiji od bilo kog nacionalnog jezika- pre svega zbog emocije.
Na pitanje novinara da li umetnik da bi bio veliki, mora biti i moralno i etički veliki, Serebrenikov se prisetio momenta kada su ga 2020. uhapsili.
– U to vreme moji prijatelji su pravili spiskove onih koji su me podržavali i onih koji su hteli da budem u zatvoru. Kada sam izašao i napustio Rusiju, dali su mi te spiskove. Međutim, shvatio sam da ako budem znao ta imena – razboleću se. Što se tiče morala umetnika, on se ne razlikuje od morala obične osobe. Svako odlučuje za sebe. Postoje umetnici koji su go*nari, grozni, ali i oni koji su poput svetaca. Ali, ne treba se baviti time ko je kakav. Svako odlučuje za sebe i ne volim da osuđujem svoje kolege koji moraju ili žele da primaju novac od vlasti. Za mene je to apsolutno neprihvatljivo. Ali, to je samo moja stvar.
Predstava „Obična priča“ počinje stihovima koje uz gitarski zvuk izvodi mladi glumac Luka Grbić: „Objavljujem rat svakom gmazu što komotno spava, svakom odanom keru što brani bahatu vlast! Govoriću dok ne bude kasno, dok mi je čitava glava, dok vojnička čizma ne izbije glas…“
Na pitanje Nova.rs da li je ikada zažalio što je bio glasan protiv establišmenta, u dahu odgovara:
– Ne! Nikada! Pre svega bih napomenuo da ove stihove izgovara jedan naivni, neiskusni dečak koji objavljuje rat svemu što je loše, ali onda ulazi u borbu sa životom, gubi i postaje čudovište. Ali, u realnom životu ovi stihovi su napisani u vreme pobune u Rusiji. Napisao ih je jedan divan pesnik koji ih je pevao na ulicama Moskve. Prenose duh pokušaja pobune, revolucije, nažalost ugašene u kontekstu svega što se sada događa, ali ono što je bitno jeste taj impuls, energija mladih željnih promene. Važno je ne izdati ideju, ostati veran svom osećaju i želji za promenom – kazao nam je ruski disident.
Istakao je i kako „nikada nije zažalio što je govorio glasno protiv establišmenta“:
– Nikada! Moj život je sada mnogo bolji. Konačno mogu da putujem, da radim na miru, družim se sa prijateljima, razgovaram i snimam bez straha da će mi neko pokucati na vrata i uhapsiti me zbog onoga što govorim.
Da li ipak i dalje vidi Rusiju kao svoj dom, pitamo, a Kiril s uzdahom odgovara:
– Rusija je moja domovina, mesto gde sam rođen, ali sada sam na boljem mestu.
Dodao je i da bi trebalo uvek razmisliti kakav pakao se krije u dušama i glavama onih ljudi koji se boje da kažu šta misle.
– Zamislite kako oni žive i u kakvom strahu preživljavaju svaki dan razmišljajući o tome da li nešto smeju ili ne da kažu, pitaju… Strah jede dušu i tim ljudima je jako teško!
Pitamo i da li misli da mladi puni ideala, vere u dobro i ljubav, kakav je i njegov junak na početku komada, uopšte imaju izgleda u surovom svetu koji nas okružuje? Odgovara kako s ljubavlju u srcima možemo da nadjačamo sve, na kraju dodajući:
– Ljubav je najveća snaga na svetu. Mislim da je najveći problem zbog kojeg svedočimo ovolikim ratovima – manjak ljubavi. Preplavljeni smo mržnjom i zato imamo toliko užasa oko nas! Moj junak je izdao svoju ljubav i veru u dobro. S manjkom ljubavi u srcu postaješ čudovište!
Bonus video: Obična priča
