0
Vigdis Jurt "Nasleđe", Štrik, 2022. i Ana Zegers "Tranzitna viza" Radni sto, 2021.
Vigdis Jurt, „Nasleđe“, Štrik, 2022.
Matematički jednakost, tvrdi sestra glavne junakinje Bergljut, prosta je kad je reč o novcu, ali vikendice su druga stvar. Aritmetika nasleđivanja uključuje operaciju deljenja: porazna je i u idili, a nekmoli u rasutoj porodici sa žigom incesta. Bergljut, najstarija od četvoro dece i žrtva nasilja, rastrzana je i očajna ali rešena da dobije deo onog što joj je oteto: tvrdoglavo se izoluje od roditelja sve dok nepravedni testament ne pokrene orkansku anamnezu njene izolacije.
Roman norveške autorke sagledava nasleđe kao traumu, kao pravnu proceduru, kao ritual podlog prećutkivanja. Nepravda i neravnopravnost pri podeli porodičnog carstva podsetiće na Šekspirovog „Kralja Lira“: Vigdis Jurt se ne obazire na njihove posledice po društvo, već snima privatni pakao i prati kako igru testamentom vode surove strategije čuvanja laži. Pravo na nasledstvo tek je prvi korak ka pravdi: zlostavljanje nije skriveno ni zaboravljeno, već je drsko prećutkivano.
Da ovaj roman psihološkog samosatiranja ne bi dangubio u Srbiji, Bergljut svraća na izložbu Marine Abramović „Ritam 0“, koja dokumentuje šestočasovni performans iz 1973, kad je publika mogla da na umetnici upotrebi 72 predmeta među kojima su bili nož, žica i maramica. Ilustracije ove vrste nisu samosažaljive analogije: bez straha od ožiljaka i rana, Bergljut zahteva da za nasilje staro četvrt veka porodica položi kakav-takav račun.
Ana Zegers, „Tranzitna viza“, Radni sto, 2021.
„Čovek očekuje šećer, a dočeka ga biber.“ To što je pica okrugla i šarena poput torte, ali ukrašena paprikom i maslinama umesto trešnjama i suvim grožđem tek je prvi točkić u lancu sablasnih simbola koji opasuje roman Ane Zegers (1900-1983).
Emigrantsko iskustvo nemačke autorke koja se 1941. preko Švajcarske i Francuske dokopala Meksika pretočeno je u ispovest mladića koji lavirintom apsurda i administracije tumara u potrazi za vizom. Bežeći najpre iz logora u Nemačkoj, pa se izbavivši i iz logora u koji su ga, kao Nemca umaklog pred fašizmom, strpali Francuzi, junak se zaglibljuje u stanju tranzita, u međuvremenu čekanja, straha i stida. I izbeglica i nomad, istovremeno marginalizovan i nadziran, izložen je na milost i nemilost prostorima od kojih je svaki smrtna pretnja i signal za beg: ulice liče na tunele, a neljudska pustoš mora utešna je tek ako je obala kraj lutanja.
Spasonosno samoubistvo pisca Vajdela omogućuje junaku da prisvoji tuđi kofer i tuđi identitet, da nakratko ublaži nemir čitanjem tuđeg rukopisa. Elegija i ironija čvrsto se spliću u mučnoj pustolovini. Viza je sama po sebi akumulator apsurda, i fokus moralnog spektra u kom žive i anđeoski solidarni i demonski proračunati.
Bonus video: Vida Ognjenović na promociji knjige Žarka Lauševića
