7
Mnogi domaći poznavaoci sedme umetnosti zavoleli su filmsku umetnost zahvaljujući svojim tetkama, a čuveni Bogdan Tirnanić je bio zaslužan za otkrivanje novih profesionalaca u ovoj oblasti.
Uticaj tetaka, bile one domaće ili uvozne iz Kanade, na stambeno zbrinjavanje ministara u novijoj političkoj istoriji Srbije ostaje krajnje upitan. S druge strane, tetke su kod više generacija filmskih kritičara imale važnu, gotovo glavnu ulogu u otkrivanju bioskopa.
– Volela je film i mnogo je čitala. Sa tetkom sam u bioskopu “Avala” video svoj prvi film, rusku igrano-animiranu bajku “Zlatan ključić”. Imao sam tada pet ili šest godina. Rasplakao sam se u bioskopu. Taj dečko, koji je glavni junak, gubi ključ od kuće i ne može da se vrati domu svom i onda na toj reci, jezeru očajava – sećanje je filmskog i džez kritičara Slobodana Aranđelovića, autora voluminozne knjige “Filmski vodič Beograda 1944-1963.” (Jugoslovenska kinoteka).
Dovoljno je samo da je prelistate i shvatite da ste zapravo gledali mali broj filmova. Reč je o preseku bioskopskog i festivalskog repertoara sa podacima sa špica oko 4.000 prikazanih naslova.
Kritičar s štopericom
Aranđelovića prati urbana legenda da trajanje filma meri štopericom. Uveravao me je da je “Permanentni Stojko” (kratki crtani film Bojane Makavejev, prikazan na prvom FEST-u 1971. na tzv. Makovom programu, prim.aut.) duži celih 11 sekundi u odnosu na zvanična merenja.
Boban, kako sam ga oduvek zvao, suočio me je i s nizom zanimljivih podataka o jednom od Bondova – glumcu Pirsu Brosnanu, ali i kako se ranih sedamdestih na FEST-u našao u zagrljaju Karen Blek. Postojao je razlog za to baš kao i Frensisa Forda Kopole, koji mu nije oprostio što u ateljeu vajara i slikara naivca Bogosava Živkovića nije lobirao da kao poklon dobije još jednu skulpturu. Do Beograda Kopola sa Bobanom nije razmenio ni jednu jedinu reč.
Ali vratimo se tetkama. Sredinom osamdesetih godina ne Raselovi, već nešto mlađi “Demoni” Lamberta Bave punili su beogradske bioskope.
– Tetka Caca mi je rekla da petnaestogodišnji sin njene prijateljice koji je gledao “Demone” noćima ne može da spava. Pa šta ako imam deset godina – odgovorio sam. Gledao sam “Stravu u Ulici brestova”, zašto ne bih i “Demone”. Kako je reč o večernjoj projekciji, nisam mogao da idem sam već sam morao da ubedim tetku Cacu da pođemo zajedno. Malo se nećkala, ali je na kraju ipak pristala.
Tako se desetogodišnji Đorđe Bajić s tetkom Cacom našao ispred biletarnice bioskopa “20. oktobar”. Red se razvukao niz Balkansku ulicu. Strpljivo su čekali. Na samom cilju umesto karti, pojavio se kartončić na prozorčiću biletarnice: “Karte rasprodate“.
– Oborio sam nos i pokunjen pomislio ništa od “Demona”. Koji sekund kasnije tetka Caca se šeretski nasmešila. Iz novčanika vadi dve karte. Stigla je ranije, kupila ih sluteći da će biti gužva. Divna Caca na sve je mislila – seća se filmski i pozorišni kritičar Đorđe Bajić, koga na njegov prvi FEST i “Indijanu Džons” vode otac i ko drugi nego tetka Caca.
Tekst koji Bajić posvećuje Stanislavi Caci Bajić deo je grupnog (auto)portreta više do 40 filmskih kritičara i novinara koji su decenijama pratili film, a koji je uramila Jelica Stojančić i sama deo, istog “Posebnog kadra” (“Čigoja”).
Slavko Ćuruvija na sto Jelice Stojančić, tada urednice Kulture i TV strane “Dnevnog telegrafa”, spušta pismo, predlog Bogdana Tirnanića ko bi mogao da piše filmsku i pozorišnu kritiku za novi dnevnik. Kako u svakom, ne samo filmskom, kritičaru čuči neki Muhamed Ali sa jasnom porukom – „Ja sam najveći“, taj predlog Tirnanić rešava u lidu:
„Najbolji filmski kritičar sam ja, ali pored ostalog moje angažovanje ne dolazi u obzir i zato što na tom planu pripremam jedan projekat za ’Fokus’.“
Uspešna generacija
Tirnanić ipak daje savet lišen svake sujete, predlažući zaista najbolje, pre svih mlade filmske kritičare.
„Zato treba obratiti pažnju na Aleksandra Kostića, koji trenutno piše u ’Našoj borbi’, što mu po svemu odgovara, osim po jednom – nije zadovoljan lovom, jer se tamo lova i ne dobija.“
Postojala je i neka Saša Marus (mislio je na Sašu Markuš), žena koja je pisala vrlo zanimljivo, ali ne znam šta je sa njom. Najprovokativniji je Goran Terzić, asistent na Akademiji, ljubitelj je američkih žanrova, pravi “pajkićevac”, zamerio se svima u ovoj kinematografiji.
U listu “XZ” Pere Lukovića postoji dobra grupa klinaca, među kojima je i Miloš Đukelić, sin nesrećnog Nebojše, pa bi možda bilo rešenje iz niza razloga koji su verovatno jasni… Mlad, talentovan, sin našeg kolege…
Jedna od Tirnanićevih nominacija je prihvaćena pa je tako filmski vrhovni sudija DT postao Goran Terzić, danas profesor FDU. I Saša Markuš je u profesorskim vodama i predaje film na Programu za internacionalne studije Univerziteta Pompeu Fabra u Barseloni. Miloš Đukelić je filmski i televizijski reditelj i producent, dok je filmski kritičar Aleksandar D. Kostić, dugogodišnji urednik Filmskog programa TV B92 i saradnik „Vremena“, preminuo 2017. godine.
Drugi Tirnanićev predlog Ćuruviji ticao se pozorišta. Kratko i jasno Tirke kaže-piše: „Uglavnom šljam. Nema mladih. Ono što je iole podnošljivo, već je angažovano. Angažovano je i ono nepodnošljivo. Najbolje je uzeti nekog sasvim novog s Akademije.”
Kritika lagano nestaje
Izuzetak je, piše Tirnanić, Aleksandar Milosavljević, koji piše u „Vremenu“. Za njega misli da nije sklon promeni posla, ali ističe da je bez posla kao kritičar Feliks Pašić, jedan iz stare garde koji zna, voli, tolerantan je, nije u klanu. Jedino je u pisanju više sklon idejama nego imenima, pa bi zbog toga trebalo obaviti informativni razgovor.
“Bez kritičarskog angažmana je i Daša Kovačević, možda najbolje rešenje. Nekada je pisala u ’Politici’. Sada Struja (Hadži Dragan Antić, glodur ’Politike’) ponovo pikira na nju, ali ona kaže da joj kao dramaturgu JDP Ćirilko (Jovan Ćirilov) ne dozvoljava da piše za novine“, objašnjava situaciju Tirnanić.
– Pozorišnu kritiku je preuzeo Feliks Pašić, koji je zamenio beskompromisnu, talentovanu Kseniju Radulović, a ona se zapravo debelo zamerila pozorišnom establišmentu svojim britkim perom – pojašnjava Jelica Stojančić. Ksenija je sada je profesorka FDU.
Kritika lagano nestaje, tiho umire, gubi se, smatra naša sagovornica, ali i dalje uporno ne razume zašto. Možda smo postali preosetljivi, smeta i kad nam neko stane na senku. Zavladala je žeđ za hvalospevima. Uvek glasam za kritiku, jer ona nije držanje za vazduh nego neki horizontalni oslonac. Takvoj slobodi valjda težimo.
Bila su i onda druga vremena, reći će Božidar Zečević posle 1.100 objavljenih filmskih kritika, pride eseja, studija… U gornjem redu i 12 knjiga. Tada je filmska kritika bila uvažen i popularn žanr. Pamti i velike polemike oko filmskih listova i časopisa, koje su išle ukorak sa fudbalom i modom.
– Ovakvu rubriku imao je i list beogradske omladine “Susret”, koji je negde u zimu 1966. raspisao konkurs za filmsku kritiku. Iza svega krio se praktičan razlog. Lik koji je do tada pisao filmsku kritiku otišao je u vojsku. Bio je to Bogdan Tirnanić. “Susret” je tako ostao bez popularne rubrike ”- seća se Zečević .
U istom listu, na anonimnom konkursu, Zečević dobija prvu nagradu.
– Kada sam došao u redakciju da primim nagradu, pitali su me da li bih mogao da preuzmem filmsku kritiku u ”Susretu”. Rekoše, i kada se Tirke vrati iz vojske biće za obojicu mesta.
Dugogodišnjeg filmskog kritičara Radio Beograda Nenada Dukića nedavno su pitali na koliko je filmskih festivala bio.
„Došao sam do cifre od preko 270. Kanski festival sam pratio 37 puta, 37 godina, Veneciju 26, Berlin 25 puta, potom i ostale festivale A kategorije San Sebasitijan, Karlove Vari, Montreal…”
Radio Beograd, po Dukićevim rečima, nikada nije dovodio u pitanje službeno putovanje na velike festivale.
Bonus video: Tarantino – Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji, šokirao i svađao publiku sa holivudskim kritičarima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
