0
Od dece imigranata, feminizma sa slike Paule Rego, preko porasta ekstremizma, do porobljavanje mladih umova… Šest pisaca koji se bore za najprestižniju britansku nagradu za beletristiku "Buker" dele tajne koje se kriju iza njihovih nominovanih knjiga, a uoči proglašenja dobitnika 26. novembra.
Paul Murray „The Bee Sting“
Počeo sam da pišem „The Bee Sting“ krajem 2017. Proveo sam prethodnih 18 meseci radeći na scenariju i žudeo sam da se vratim slobodi i mogućnostima romana. Ali, dugo nisam mogao da odlučim šta da napišem.
Ipak, jedan lik se izdvajao iz ogromne gomile beleški. Zvala se Kas Barns, imala je 17 godina, želela je da bude pesnikinja. Imala je ožiljak na ruci i znao sam da ga je dobila od pada kroz stakleni sto kada je bila pijana. Ali gde je bio ovaj sto? A zašto je bila pijana? Počeo sam da razmišljam o njenom životu – gradu u Irskoj iz kojeg je došla, njenoj porodici, njihovim nevoljama. Imao sam nekoliko prijatelja iz tog dela zemlje, i sećao sam se njihovih priča – pčela koja je uletela u veo mlade, posao sa automobilima koji je propao, užurbani ljudi koji su pratili svaki dolazak i odlazak. Svi su oni našli svoj put u romanu koji je postepeno dobijao oblik preda mnom, isprepleten novijim pričama, stvarima koje su se pojavljivale na mojim dnevnim vestima: porast ekstremizma, porobljavanje mladih umova tehnologijom, stalna pustoš naše zemlje.
Posle otprilike tri meseca pisanja o obespravljenom pesniku tinejdžeru, shvatio sam da knjiga nije samo o Kas. Nisam mogao da je shvatim, a da ne uvedem i ostatak njene porodice – njenog mlađeg brata, njenu majku i oca. Svako od njih ima svoj problem sa kojim treba da se nosi, a ono što ne može da vidi – iako čitalac može – jeste da su svi ti problemi povezani, ukorenjeni u njihovoj zajedničkoj prošlosti. Želeo sam da svaki član porodice ima poseban glas, i proveo sam dugo radeći na zvucima i ritmovima njihovog govora. Diki, tata, je težak, troši svoju inteligenciju beskrajno se preispitujući. Supruga Imelda je suprotna: ne zna kako da se nosi sa svime što je zadesi i priča svoju priču gotovo bez daha.
Kas i njena porodica prave mnogo grešaka i nisu uvek dobri ni jedno prema drugom, ni prema sebi. Ali zavoleo sam ih i, iako je to roman o tuzi i traumi, rad na njemu doneo mi je mnogo sreće. Sve u svemu, trebalo mi je pet godina: od prvog nacrta, pisanog rukom u mom malom studiju u Dablinu, preko mnogih revizija, uglavnom urađenih kod kuće. Naslov, “Ubod pčele”, bio je poslednja stvar koja je stigla, otkriva Murray za „Gardijan“.
Chetna Maroo “Western Lane”
“Western Lane” je počeo sa osećajem da sam unutar terena za skvoš i glasom koji mi je rekao: „Bilo nas je troje.” Znala sam da su tri sestre na terenu. Znala sam da je otac na balkonu iznad, koji daje uputstva devojčicama. I znala sam da su svi osećali odsutnost majke. Retko sam doživljavala tako jasan početni impuls za priču, ali sam mu verovala.
Knjiga govori o porodici koja se bori sa gubitkom. Nakon majčine smrti, 11-godišnja Gopi i njene dve starije sestre su se zadubile u igru, trenirajući sa svojim ocem svakog dana u sportskom centru lokalne zajednice – “Western Lane”. Dok sam razmišljala o svetu Gopi, čitala sam “The Ice Palace” Tarjeija Vesasa i “The Member of the Wedding” Karsona Mekalersa. U oba romana dete stoji na pragu, žudeći da se poveže sa drugom decom ili odraslima, ili sa nečim što je izvan sebe ili sveta koji poznaje. Ovi romani su mi oduzimali dah jer su uhvatili misterije i nelagodu detinjstva, kao i nade. Ali, imam osećaj da je najdublji uticaj na moj roman imala naučna fantastika koju sam čitala kao dete. Danima pre nego što sam napisala uvod, vratila sam se ovim knjigama. Što sam više ulazila u “Western Lane”, činilo se da je ova linija – i ideja da trenutak trajno postoji u svemiru – postala suštinski deo njenog tkiva.
Za mene je pisanje bilo kog romana suštinski misteriozno. Tri godine koje su bile potrebne da se napiše “Western Lane” bile su mukotrpne; vikende i večeri provedene u promišljanju i prepravljanju izbora reči, pasusa i narativa. Pišem zbog ove koncentracije, osećaja smirenosti, i neke vrste nevinosti i iznenađenja onim što sam pronašala ispred sebe.
Paul Lynch “Prophet Song”
Negde u kasnim 1990-im, pročitao sam roman Hermana Hesea iz 1927. “Steppenwolf” i zaustavio me je odlomak koji je proricao veliko uništenje koje dolazi u Evropu. Antiheroj knjige, Hari Haler, hladnim je okom posmatrao nemire u Nemačkoj, fragmentaciju njene politike, javni diskurs prepun rasizma i ksenofobije. U nihilističkoj mašti, pitao sam se o brzini života u takvim vremenima. Devedesete su izgledale samozadovoljno i dosadno, a politički nemiri nemogući. Na kraju krajeva, živeli smo u periodu kada je „istoriji” došao kraj, smatra politički teoretičar Frensis Fukujama.
Ponovo sam pročitao “Steppenwolf” 2018. godine, malo pre nego što sam počeo da pišem “Prophet Song”, i sledio sam se zbog aktuelnosti. Razmišljao sam o Bregzitu, Trampu i naletu odbrambenog nacionalizma koji se širi Evropom. Razmišljao sam i o imploziji Sirije i odgovoru zapada na izbeglice. I pitao sam se kako stvarno više nije stvarno, kako su dezinformacije dovele do pada poverenja u tradicionalne izvore autoriteta. Hteo sam da shvatim kuda bi sve ovo moglo da odvede.
Shvatio sam da ne želim da pišem politički roman, da vizit karta ozbiljne fikcije nije žalba, već tuga – ono što je izvan našeg znanja, ono što smo nemoćni da kontrolišemo. Pokušao sam da uobličim naraciju o životu i smrti, moći i nemoći, o tome kako se život živi u slepilu, i da delujemo sa sigurnošću, ali žanjemo nepredviđeno. Želeo sam da istražim prirodu sile, probleme izbora i slobodne volje, i da postavim pitanja o ljudskom dostojanstvu. Uokvirivanje pitanja pokazalo se važnijim od odgovora, iako sam rano znao da se roman mora završiti pitanjem na koje samo čitalac može da odgovori.
Jonathan Escoffery “If I Survive You”
Kada sam prvi put počeo da pišem ovaj roman, imao sam ideju o tome da u priči budu Amerikanci sa Jamajke na način koji nas tačno predstavlja i kaže svetu: mi smo ovde. Istovremeno, želeo sam da istražim nepokretnu porodičnu dinamiku, koja je vrlo brzo postala istraživanje pripadnosti i otuđenja u širem smislu. Mislim da sam osećao, sa retkim izuzecima, da sam uvek bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Možda sam samo čudan ili preosetljiv, ali mislim da je to uobičajeno među manjinama. U nekom trenutku se zapitamo: šta ako bih živeo u zemlji, gradu ili vremenu koje je obuhvatilo punoću moje ljudskosti?
Mislim da je na neki način taj osećaj veći za dete imigranata, jer emigrirajuća generacija razume zašto je napustila svoju zemlju porekla. Možda su doneli najbolju odluku koju su mogli, pa se osećaju smireno. Dete, koje nije imalo pravo glasa u ovim odlukama, moglo bi samo da zna da je zemlja njihovog rođenja otvoreno i aktivno neprijateljski nastrojena prema njima i da su oni u velikoj meri stranci u zemlji rođenja svojih roditelja. Ova deca žive u svojevrsnom limbu. Govorim generalno, naravno, jer različite populacije imigranata imaju različite istorije i razloge za imigraciju, i imaju različite prijeme u svojoj usvojenoj zemlji.
Sve ovo zvuči veoma teško i ozbiljno, ali poslednja stvar koju sam želeo je da užasavam svoje čitaoce. Ja vidim humor kao ulaz u ove teme, koji bi mogao omogućiti čitaocima da napuste knjigu sa osećajem energije, a ne da ih demorališem. A pošto sam moj prvi čitalac, nisam želeo ni sebe da užasavam.
Sarah Bernstein “Study for Obedience”
Pre nekoliko godina otišla sam na izložbu retrospektive dela portugalske slikarke Paule Rego. Na jednom zidu su postavili citat umetnice koja je rekla nešto poput: „Mogu da okrenem ploču i radim šta hoću. Mogu da učinim žene jačima. Mogu ih učiniti poslušnim i ubojitim u isto vreme.”
Kako bi, pitala sam se, osobina poput poslušnosti, obično feminizovana, obično okarakterisana kao pasivna, mogla da postane nešto drugo, čak i neka vrsta ubojitosti? Postala sam pomalo opsednuta ovom dinamikom, što je evidentno u Paulinom radu, posebno na njenim slikama scena gde vidimo sluge, žene i ćerke kako obavljaju svoje uobičajene radnje služenja, ali na načine koji destabilizuju privid moći, ponekad čak i koje izazivaju pretnju nasiljem.
Želela sam da vidim da li mogu da ponovo stvorim takvu dinamiku koristeći jezik, i to je vrlo brzo postalo osnova za “Study for Obedience”. Želela sam da istražim kako sistemi dominacije mogu da onemoguće ljude koji vrše dominaciju, kao i ljude koji su joj podložni, i to na način koji takođe uzima u obzir šire iskustvo istorije. Dakle, s jedne strane, tu je odnos između pripovedačice i njenog brata, a dalje sa njenom širom porodicom, njenom zajednicom, očekivanja rodno opredeljenog ponašanja, kako sekularnog tako i religioznog. S druge strane, postoji odnos naratora prema građanima na mestu gde je njen brat stvorio svoj život, a to je upravo mesto odakle su njeni preci pobegli.
Zanimao me je način na koji se određeno iskustvo istorije može prenositi kroz generacije naroda – u ovom slučaju jevrejski narod. U romanu, iskustvo istorije je ono koje karakteriše osećaj početne katastrofe – ne konkretan događaj koji se može prikovati i nazvati traumatičnim, već osećaj da svaka nova katastrofa izgleda kao da se nalazi u poslednjoj. To je način na koji se stvari dešavaju i nastavljaju da se dešavaju. Ponavljanje je zastrašujuće, ali je i apsurdno, pa čak i komično, što se nadam da će se naći i u knjizi.
Paul Harding “This Other Eden”
“This Other Eden” je nastao iz procesa poput kolaža. To je sinteza elemenata iz moja prva dva romana, nekoliko književnih tradicija kojima sam fasciniran i kojima često predajem na svojim univerzitetskim časovima, pejzaža, mrtve prirode i portretnog slikarstva, i istorije – posebno istorije i kontinuiranog nasleđa američkog ropstva i rasizam na kojem je osnovan i koji se nastavlja bez prekida.
Konkretni istorijski događaji koji su inspirisali radnju odigrali su se u leto 1912. na Malagi, ostrvu pored južne obale Mejna, kada je rasno mešana zajednica iseljena iz svog doma. Roman ne prepričava stvarnu istoriju porodica ili pojedinaca iz Malage. Dva ili tri članka koja sam pročitao o mračnoj epizodi su podstakla ideju o izmišljenom prikazu sličnog, zamišljenog stanovništva koje pati od sudbine koju su mnoga rasno integrisana naselja doživela širom zemlje.
Likovi na ostrvu Jabuka, kako ga u romanu nazivaju, potekli su iz raznih delova sveta. Kada sam video fotografiju starije žene iz Malage, koja sedi u stolici za ljuljanje sa dvoje male dece u krilu, slika se stopila sa likom čije prisustvo proganja moj prvi roman, “Tinkers” – baka koja odgaja dvoje svojih unučadi koje je njena ćerka rodila nakon što ju je otac silovao.
Tako je nastala Ester Hani, matrijarh ostrvskih porodica, koju smatram nekom vrstom starozavetnog proroka. Mladić koga sam isprva nejasno povezivao sa afroameričkim slikarom iz 19. veka Čarlsom Itanom Porterom, koji se pojavljuje slikajući plastove sena na livadi na imanju u izmišljenom, istoimenom selu u Masačusetsu iz mog drugog romana, „Enon“, postao je Itan Honi, poslat tamo da slika sumnjive motive učitelja/misionara na ostrvu Jabuka. Prvo sam skicirao lik Zahari nakon što sam video srednjovekovne religiozne rezbarije u slonovači u Muzeju Ontarija i pomislio da bi moglo biti interesantno da neko provede svoje vreme urezujući slične scene unutar šupljeg drveta, kao čin odanosti.
Provodim godine skupljajući različite elemente, raspoređujući ih i preuređujući ih iznova i iznova, sve dok nešto poput književnog kosmosa ne počne da se artikuliše i otkriva u finijim rezolucijama, sve dok na stranici ne počnu da se pojavljuju likovi koji izgledaju kao prava ljudska bića, sa stvarnom dušom.
Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu
