1
Nikolaj Luganski ima kod nas dug staž. Prvi put smo ga na Kolarcu slušali još u njegovim ranim dvadesetim one davne 1995. u ciklusu „Beograd - prestonica pijanizma“, nakon što je na 10. Međunarodnom takmičenju „Čajkovski“ prethodne 1994. godine osvojio srebrnu medalju, pošto zlatna nije ni dodeljena.
Izgledao je tada kao tinejdžer za klavirom, ali od onih već poprilično zanesenih muzikom. Pouzdan, atletskog pristupa sviranju, istovremeno britak, misaon i osetljiv. Pre neki dan, nastupio je sa Beogradskom filharmonijom u Bramsu. I, znate šta – uopšte se nije mnogo promenio.
Beogradska filharmonija
Dirigent: Stanislav Kočanovski
Solista: Nikolaj Luganski (klavir)
Johanes Brams: Koncert za klavir i orkestar br. 1 u de-molu, op. 15
Anton Brukner: Simfonija u de-molu, WAB 100, Nulta
Koncertmajstor: Miroslav Pavlović
Nikolaj Luganski (r. 1972) pijanista je od kojeg se uvek očekuje izvrsna fokusiranost, ozbiljnost i sabranost. To za početak. Njegova nežna pojava dobrog moskovskog momka i staloženost u ponašanju dok izlazi na scenu i smešta se za klavir, umeju međutim da zavaraju. Samo što započne svoje muziciranje, ovaj anđeoski dečak kao da odjednom „otkači“ i momentalno zaprepasti auditorijum svojom strastvenom prirodom. Onom, da se razumemo, koja čupa drveće i odnosi krovove, da bi se odmah zatim preobratila u suštu bezazlenost.
Uvek se zato pitate, šta to tačno prebiva u Nikolaju Luganskom, koja munja na pozornici pogađa njegovo telo, mesmerizuje njegovu dušu?
Nema razrešenja te nedoumice ni ovom prilikom. Reći da je Luganski tek izvanredno inteligentan pijanista, koji vlada trenutkom – pa da, potpuna je istina. Dodati na izrečeno još ponešto o njegovom rafinmanu, ekskluzivnoj genetici, prefinjenom klavirskom obrazovanju, fizičkoj stasitosti, temeljnom karakteru – da, sve stoji, takođe. Primetiti kako ovaj umetnik stabilno obitava sa obe noge na zemlji, uopšte ne znači da mu glava nije u oblacima. I obrnuto. Ali, šta je to što ga izdvaja iz mase izuzetnih klavirskih „životinja“? I, kako se to naziva?
Nismo mnogo pametniji ni nakon nastupa Nikolaja Luganskog sa Beogradskom filharmonijom ovog poslednjeg petka, u pravoj koncertnoj poslastici – Koncertu za klavir i orkestar br. 1 u de-molu Johanesa Bramsa. Možda nije ni bitno, uostalom. Jer, ovaj pijanista smoždio je ovo delo, uleteo u njegov prvi stav i naoko iz čista mira uhvatio se u koštac sa dijaboličnim snagama Maestosa.
Koje su u narednom Adagiu smesta zapevale spiritualnom potresenošću i skupocenim tonskim gestom pred otmenim držanjem Luganskog. Sve izgubljene duše klasike okupile su se u ovom horu ljudskog suočavanja sa sudbinom. Ne preostaje ništa drugo nego da sklopite oči i pomolite se da lepota što duže potraje.
I konačno, finalni stav Rondo: Allegro non troppo doneo je razuzdanost ovog pijanističkog asa, koju svi kao da su željno iščekivali, ali i sada u džentlmenskom sagovorništvu sa maestrom Kočanovskim i orkestrom. Ovde gromoglasni simptomi moći, tamo paleta mašte koja neprekidno treperi povrh tonskih masiva, nalik odblescima neke začikavajuće vatre Svetog Elma.
Plus dve perfektno izvedene Mendelsonove „Pesme bez reči“ na bis. Reklo bi se da je u njima Nikolaj Luganski baš onaj pravi, čudotvorac mikro-težina i legura zvukova. Nakon svega, Luganski je otišao sa scene Velike dvorane Kolarčeve zadužbine izuzetno zadovoljan. Mi takođe.
Ako me nešto svaki put oduševi na koncertima Beogradske filharmonije, onda su to drugi delovi njihovih nastupa. Kad solista završi i ode, pompa splasne, neki zalutali posetioci napuste salu na pauzi i vazduh se, ukratko, raščisti – počinje vreme za prave sladokusce i muzičke znalce.
Ni ovog puta nije bilo drugačije. Orkestar Beogradske filharmonije, koji je još do pre nekoliko trenutaka izvrsno sarađivao sa dragim gostom, u fascinantnoj Bruknerovoj „Nultoj“ simfoniji izrastao je, kao i uvek, u suštinskog protagonistu večeri. Prateći divne i sadržajne sugestije maestra Stanislava Kočanovskog, orkestar je dobio na izvestan način još senzualnije boje nego u prethodnom Bramsu, narastao zvukom usled buđenja solističke supstance u svakom pojedincu. Ne može se rečima ni preneti koliko je svaki put uzbudljivo prisustvovati ovom uzdizanju ličnog sjaja. Kao da Filharmonija trenutno odbaci onu gostoljubivu prikladnost u odnosu sa solistom i, tek nakon što ostane sama sa sobom, pronađe najednom svoj neodoljiv ton, svoj puls, svoj dah i svoje lično biće.
Svi komplimenti dirigentu Kočanovskom. Njegova ljudska toplina i zavidno znanje, učinili su ovo veče tačkom metafizičkog prekoračenja svakidašnjice. A tim umetničkim „izgredima“ svaki put se iskreno obradujemo.
Bonus video: Filharmonija
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
