1
Izgubio sam mnogo dragih prijatelja i kolega u 2020. godini. Ta knedla mi stoji u grlu i nikako da je progutam i počnem da razmišljam o sledećoj godini, kaže za Nova.rs muzičar Nikola Vranjković.
I kraj ove turobne godine, umesto tradicionalnim koncertom, kantautor, producent, tonac i nekadašnji gitarista sastava „Blok aut“ dočekuje sa novim albumom. I to trostrukim koncertnim albumom „Biološki minimum“, koji je snimljen u decembru 2019. godine, na prednovogodišnjem nastupu u Kombank dvorani.
Bend u kojem su, pored Nikole Vranjkovića, i Danilo Nikodinovski, Milan Vučković, Ivan Mihajlović, Ivan Zoranović, Vladan Božilović, Andrej Mladenović i Ivan Petrović publici, odnosno slušaocima na ovom trostrukom izdanju predstavlja gotovo tridesetogodišnji opus beogradskog muzičara. Sve, od pesama koje je radio sa bendom „Blok aut“, do dragulja iz Vranjkovićeve solo karijere, sa albuma „Bremeplov“ i „Veronautika“ mogu se čuti na ovom impresivnom izdanju, vrlo retkoj formi u današnjoj, naročito domaćoj diskografiji.
Šta je za Vas „biološki minimum“?
– Ta se fraza već nekoliko godina često provlači kroz medije, a trebalo bi da označava minimalni nivo vode koji omogućava živom svetu da uspe da preživi u jednoj maloj planinskoj reci kada je strpaju u cev i naprave malu hidroelektranu. Ali, takođe može da označava i nivo kiseonika u vazduhu u zimskom periodu u bilo kojem gradu u Srbiji i okolini. Ili, recimo, nivo arsena i hlora u zrenjaninskom vodovodu. Ima bezbroj primera. Svakako smo kao društvo veoma blizu biološkog minimuma.
Album je snimljen na prošlogodišnjem koncertu u Kombank dvorani. Zašto je baš taj nastup ovekovečen u vidu trajnog svedočanstva i da li ste tokom te svirke osetili da se na sceni tvori nešto posebno?
– Mi smo u poslednje dve godine snimali sve svoje koncerte. I male i velike. Negde u aprilu sam počeo da se pribojavam da u decembru nećemo moći da održimo naš tradicionalni prednovogodišnji koncert u Kombank dvorani. A pošto smo prošlogodišnji koncert odlično odsvirali, rešili smo da ga smiksamo i izdamo kao trostruki album koji traje više od tri sata. I da, na neki način, ipak nastavimo tu tradiciju.
Na tri diska nalazi se gotovo 300 minuta muzike. Koliko se danas isplati objavljivanje takvih albuma, kada su prosečni slušaoci odrasli u eri Spotifaja, Epla, Dizera, Jutjuba i naviknuti na singlove?
– Trenutno je to najmanje važno. Svi koji prate rad domaćih muzičara znaju koliko je teško baviti se ovim poslom. Zahvaljujem se publici, jer je već prvog dana po izlasku albuma uspela da nam prepolovi prvi tiraž. Album se može naći na svim internet platformama, ko želi da ga sluša ili preuzme. Veliku pomoć imali smo od izdavača „Multimedia Music“ i od banjalučke „Nektar pivare“ koja se odlučila da podrži nekoliko domaćih rok izdanja.
Posle mnogo godina, zbog vanrednih okolnosti, izostaje tradicija koju ste sami sebi nametnuli – prednovogodišnjeg koncerta. Da li ovaj album uopšte može da bude neka vrsta zamene za interakciju sa publikom?
– Pre neki dan sam baš uživao, jer sam svakih pola sata silazio ispred zgrade u Beogradu da nekome donesem i potpišem disk. To mi govori da ovaj album može da bude trenutna zamena za interakciju sa publikom. Minimalna zamena. Naravno da ništa osim koncerata pred publikom ne može da donese pravu energiju i osećaj ispunjenosti, ali tu smo gde smo trenutno. Pogledajte na šta liči Liga sampiona u fudbalu bez publike…
Opisujući svoj stvaralački proces rekli ste da pevate o životu, onome što osećate, što se dešava vama ili nekom bliskom vama. Kakva bi sad bila skica vašeg života kroz muziku?
– Trenutno završavam rad na novoj pesmi koja se zove „Kad tuga pobedi bes“. Eto, takva je i ta skica.
I pre nego što nas je zadesila pandemija, govorili ste o nekoj vrsti „otupljenja“ ljudi u Srbiji, kojima ako se kaže da im je dobro, sa tim će se složiti. Da li su vanredne okolnosti nešto promenile u tom poimanju stvarnosti?
– To je proces koji traje još od 1991. godine i uspešno se razvija. Nisu ovo sad vanredne okolnosti, nego normalne, kao i ranije. Kad sam bio mali, aktuelan je bio pojam „stabilizacija“, pa potom „Zajam za Srbiju“, pa rat u kojem se ne učestvuje, onda bombardovanje, svetska monetarna kriza, 11. septembar… A sad je kovid-19. Gasile su se jedna po jedna pismene emisije u medijima i pojavljivale nove, moderne, veoma „edukativnog karaktera“ sa novim popularnim učesnicima. I uvek se sve svodi na Zvezdu i Partizan i prva i osnovna stvar je nikako ne dozvoliti da neko treći, osim njih, osvoji prvenstvo. A oni se međusobno sjajno razumeju… U politici se, kao što vidimo iz mnogih primera, malo češće prelazi iz kluba u klub nego u sportu.
Svedočili ste nedavno za Nova.rs o katastrofalnoj situaciji sa kojom se suočava čitava armija ljudi, koja radi iza kulisa koncerata, a među njima ste i vi. I dok ugostitelji ili neke druge delatnosti mogu da računaju na neku pomoć, vi i dalje ne postojite za državu?
– Ne vidim da su se ni ugostitelji usrećili… U tom tekstu bilo je reči o situaciji u kojoj su ljudi koji se bave tehničkom stranom posla vezanog za muziku. O situaciji su govorili vrhunski ton-majstori, ljudi koje jako dobro poznajem, a od nekih sam dugo i učio taj posao. Prvih nekoliko komentara na društvenim mrežama su se odnosili na kopanje krompira i šargarepe, jer tu „uvek ima posla za one koji kukaju“… Ja sam dobar deo ove godine proveo na selu i sadio sam luk i paradajz i svašta još. Volim to da radim, umem i nije mi teško. Naučio sam od mojih prijatelja zemljoradnika iz Krčedina, ali taj genije koji je napisao takav komentar nikada neće umeti da smiksa jedan koncert od 50 kanala ili da izaranžira ili isproducira muzičku kompoziciju, jer da je to ikad pokušao nikada ne bi napisao takav komentar. U maju je bila uplaćena pomoć ljudima koji imaju status umetnika, a trenutno se članovi udruženja bore da izdejstvuju još nešto. Vredni su i uporni i nadam se da će uspeti. Teška je to borba, jer neki misle da je to čime se ovi ljudi, od kojih su mnogi svojim radom i delima ostavili neizbrisiv trag, bave – jednostavno hobi.
U kontaktu ste sa mnogim mladim muzičarima, s obzirom da već dugo radite i kao producent. Kakva je sada slika srpske muzičke scene?
– Ukoliko pratite samo TV program možda možete da pomislite da ta scena ni ne postoji. Međutim, ukoliko samo malo zagrebete po internetu i nekoliko radio stanica, videćete da je veoma jaka, šarolika i da ima fenomenalnih bendova.
Posle tridesetak godina bavljenja muzikom šta je to što ste želeli da uradite, a još niste uspeli?
– Da snimim album za decu.
I dok biste, u nekim normalnim okolnostima, Novu godinu verovatno dočekivali radno – ili nastupom, ili tonski oblikujući koncert nekog od kolega muzičara, šta vas čeka ovog 31. decembra? Koju biste reč upotrebili za godinu za nama i gajite li danu da će 2021. možda doneti i neko svetlo?
– Izgubio sam mnogo dragih prijatelja i kolega u 2020. godini. Ta knedla mi stoji u grlu i nikako da je progutam i počnem da razmišljam o sledećoj godini. Čujem se sa ljudima koji su se oporavili iz skoro nemogućih situacija, radujemo se i smejemo. Imam i nekoliko poznanika koji o situaciji sa virusom iznose neverovatne gluposti na nivou onog nesretnika koji se usudio da vređa Seku Sablić u parlamentu. Ne reagujem više na takve stvari i zaista nam svima želim samo da ostanemo zdravi.
Novu godinu ću, kao retko kada, dočekati sa porodicom u Zrenjaninu. Nadam se da ćemo prošetati do Tise. Jer, Tisa je moje utočište. Godinu koja će uskoro ostati iza nas sa zadovoljstvom ću da da zovem „Prošla godina“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
