0
Važno je poigravati se sa realnostima, sve dok pristajemo da živimo ovu "novu realnost" koja je društveno konstituisana još 2020. godine tik nakon okončanja pandemije. Veoma je korisno što češće razmatrati gde i kako živimo, kao i kakve nas to ideje okupljaju ili vode napred, ne bi li uočili sistemske greške ili nametnute obrasce koji bi mogli biti prepreka na putu napretka jedne nacije, kaže za Nova.rs umetnik Nikola Radosavljević.
Piše: Nikola Marković
Nikola Radosavljević jedan je od 20 umetnika čija su dela predstavljena na izložbi „Lepota velikog formata„, koja je otvorena juče i trajeće do 9. septembra u Salonu Muzeja grada Beograda. Ovo je izložba kojom kompanija Grafix proslavlja 30 godina postojanja, pri čemu je učestovala i u višemesečnom procesu pripreme i izrade dela velikih formata zajedno sa samim umetnicima.
Radosavljevićev rad „Blagovesti“ predstavlja predstavlja scenu preletanja jata ptica koje sa sobom nose zlatna jaja ispred uniformisanih fasada privatnih domova. „U vremenu kada se društvo i pojedinac sukobljavaju mišljenjima, stavovima, narativima života svakodnevnice, ovaj rad otvara pitanje saradnje i sublimacije zarad opšteg dobra“, stoji između ostalog u opisu rada.
Rad „Blagovesti“ predstavlja momenat okupljanja nacije oko iste ideje, istih želja sa istim nadama, i kao umetničko delo jedinstveno je autorsko pismo društvu u kome živimo”, takođe navodite u opisu vašeg dela. Ako govorimo o Srbiji, koliko je ovakva ideja u raspolućenom društvu realna i hipotetički moguća? Da li vam je ta (ne)realnost važna ili se više fokusirate upravo na poruku – pismo društvu?
– Mislim da je važno poigravati se sa realnostima, sve dok pristajemo da živimo ovu „novu realnost“ koja je društveno konstituisana još 2020. godine tik nakon okončanja pandemije. Veoma je korisno što češće razmatrati gde i kako živimo, kao i kakve nas to ideje okupljaju ili vode napred, ne bi li uočili sistemske greške ili nametnute obrasce koji bi mogli biti prepreka na putu napretka jedne nacije.
Verujem da je Srbija jedna mikro-slika u odnosu na veće i razvijene države, ali da je kao takva dovoljan parametar za univerzalne probleme savremenog sveta sa kakvima se susrećemo na globalnom planu. Rad „Blagovesti“ nudi jednu biblijsku katarzu, u vremenu kada sve može biti religija, a poverenja među ljudima je sve manje.
U širem smislu, da li vas u stvaralaštvu zanima odnos individualnog i kolektivnog, otuđenja individue i individualizma kao temeljnog načela savremene (zapadne) civilizacije?
– Sve civilizacije otuđene su u onoj meri u kojoj same sebe negiraju uticajima nekih drugih civilizacija. Postoji jedna šira mera opstanka čije je korake neophodno preuzeti što pre kako bi se originalno nasleđe i baština sačuvali sistematičnim planom, i umesto da budu zamenjeni trendovima oni bi mogli ponovo biti temelj nacionalnosti i nacije.
Na koji način ste razmišljali o odnosu između tehnika linoreza i suve igle sa digitalnom grafikom? Kako ste rešili da pomirite „analogno“ i „digitalno“?
– Grafika je diverzivna i pomirljiva disciplina. Analogno i digitalno su već decenijama integrisani jedno u drugo, i kao takvi nisu prepreka na putu razvoja ni sebi samima, već alat za opšti napredak. Moje dosadašnje iskustvo rada u grafici pokazalo je da se oba načina mišljenja, i digitalni i analogni, eksploatišu u podjednakoj meri, iako je rezultat kod mene većinski bio analogni. Ovom prilikom pružena mi je mogućnost da razmišljam „šire“ od standardnih okvira, ali kako je grafička disciplina u umetnosti već razmišljanje bez okvira, mislim da je celokupni tok nastanka ovog rada bio definisan sublimiranjem znanja iz tradicionalne i digitalne grafike. Ova sinteza dala je jedan apsolutno neočekivani rezultat, pre svega zahvaljujući profesionalcima koji rade pripremu i doradu u štampariji Grafix, ali i jedan novi uvid u mogućnosti štampe kao revitalizovane umetničke discipline.
Mišljenja sam, stečenog upravo ovim iskustvom, da je celokupna vrednost i težina rada ipak pre sastojana u njegovoj ideji pre nego realizaciji, uzevši u obzir da živimo u vremenu kada sve zaista jeste moguće. Ipak, glavni i najveći podvig koji je ovom prilikom preduzet a potom i ostvaren bila je reljefnost i postupna trodimenzionalnost ovog grafičkog objekta velikog formata, što je svakako nešto sa čime ću nastaviti da eksperimentišem u budućem radu.
S obzirom da ste dosta izlagali i radili u inostranstvu, možete li nam reći koliko je proces rada na ovoj izložbi bio blizu nekim idealnim ili željenim standardima umetničkog stvaranja, kakvi vladaju u razvijenijim umetničkim sredinama?
– Proces rada na svakom novom radu uvek je uzbudljiv teren, posebno kada zalazite u delimično nepoznato polje. Štamparija Grafix ima one vrste tehnologija i obučene ljude zbog kojih je lako otkloniti svaku potencijalnu prepreku. Veoma je važno naglasiti da ovaj proces nije funkcionisao tako što sam ja kao umetnik štampariji „isporučio“ rad a oni ga izveli, već je sam rad rezultat jedne višemesečne saradnje i zajedničkih dogovora koji su sa pažnjom skrojeni sa obe strane. Iako je Grafix bio izvođač koliko i ja, zajedničkim radom formirana je autorska celina gde se razbija stereotip o štamparijama kao mestu realizacije, a ističe se njihov značaj u idejnom tvorstvu i razvoju vrednosti jednog umetničkog dela.
Moje raznoliko internacionalno iskustvo rada i saradnji naučilo me je da pažljivo koristim industrijske resurse kako bi oni dali maksimalni domet u autorskom stvaralaštvu. Ova dva značajno udaljena sektora u kulturi se lako premoste u situacijama poput ove, zahvaljujući upravo obostranoj otvorenosti da se i dalje nešto novo nauči a već poznato usavrši.
U tom smislu, kako ocenjujete značaj privatnih inicijativa / konkursa / stipendija za razvoj domaće umetničke scene, odnosno za vaš lični umetnički rad?
– One su neophodne, posebno u vremenima kada nadležne institucije kulture i matični kulturni sektori izostaju sa podrškom u produkciji i jačanju scene savremenog stvaralaštva. Grafix kao ozbiljna industrijska jedinica ovde pravi poseban i značajan presedan napuštajući sopstveni okvir rada i delovanja u momentu kada odlučuje da putem produkcije podrži razvoj i eksperiment na savremenoj vizuelnoj sceni. Ovaj konkus bio je samo povod da se zapravo prikaže dvadeset aktuelnih i samoodrživih autorskih umetničkih izraza na kojima naša regionalna scena može da se gradi. Negde smatram, i ujedno želim da verujem, da će ova inicijativa biti pozitivan primer svima drugima u privatnom sektoru, gde bi prateći ovaj obrazac sistematičnosti, planiranja i odgovorne raspodele resursa, umetnici dobili jednu novu vrstu „goriva“ upravo u vremenu kada podrške gotovo da nema, iako tvrdimo da ona samo „izostaje“.
Ovim postupkom Grafixa ali i odgovorom umetnika koji su se javili na konkurs, data je šansa formiranju jedne nove kolekcije, baze koja je pregled onoga što smatramo relevantnim, a kroz koju se otvaraju sva ona problemska i dijaloška mesta sa kojima smo suočeni kao radnici u kulturi ali i kao građani ove države. Raznolikost motiva, poetika i likovnih izraza sublimira jedno kolektivno stanje koje će svakako svojim značajem informisati nadolazeće generacije koliko i nadolazeće industrijske sektore podjednako.
Bonus video: Luvr
