0
Umrlo je toliko ljudi sa kojima sam radio, svaki mi nedostaje, i jednostavno ne vidim zašto ljudi moraju da umru. Ali Anđelova smrt me je stvarno pogodila. Neću moći da zovem Anđela telefonom, neću moći više da mu čujem glas, neću moći da radim sa njim. Sva ova muzika koja je bila u njemu, neće izaći. To je jednostavno užasno, kaže Dejvid Linč o Anđelu Badalamentiju, koji je preminuo prošle godine.
Od tame “Mulholland Drive-a” do uzvišenog zamaha “Twin Peaks-a”, Anđelo Badalamenti je stvorio zvučni pejzaž koji je pratio viziju reditelja Dejvida Linča. Kompozitor je umro u decembru 2022, a Linč je sada dao intervju za „BBC Radio 3 Sound of Cinema“.
– Anđelo je mogao sve, mogao je da piše bilo koju vrstu muzike. Proučavao je sve klasične stvari, ali je dugo pravio muziku za džinglove, tako da je mogao sve da uradi. Tajna za Anđela je da ako znaš šta želiš, moraš to da izvučeš iz njega. To je tamo u njemu, ali morate to da iznesete – kaže Linč na početku razgovora.
Prvi put ste ga sreli na snimanju filma “Plavi somot”, možete li opisati kako vas je “kupio”? Da li je to bila ljubav na prvi pogled?
– Na neki način jeste. Snimali smo u Vilmingtonu, u Severnoj Karolini. Želeo sam da dobijem lokalni bend, ne dobar bend, samo lokalni, vredan bend koji će podržati Izabelu Rozalini dok peva “Blue Velvet”. Radili smo puno, radili smo i ništa se nije dešavalo. Moramo da se zahvalimo Fredu Karuzu, jer me je stalno gledao: „Dejvide. ovo ne funkcioniše, dozvoli mi da pozovem svog prijatelja Anđela, on će doći i ispraviti ovo”. A ja sam rekao, ‘u redu dovedi Anđela’. I sledećeg jutra radio je sa Izabelom u predvorju njenog hotela koji je imao klavir koji je bio tamo i došao je u vreme ručka kod mene i svirao mi. I rekao sam, “Anđelo, možemo ovo da ubacimo u film baš onako kako jeste! Fantastično je!”
Napisali ste mu tekst za “Misteries of Love“ u „Blue Velvet-u”, i mislim da mogu da kažem da vas je Anđelo Badalmenti voleo, jer je u intervjuima govorio da ste mu dali reči i da se nisu rimovale, i da nije znao šta će s tim.
– Anđelo je na neki način stara škola, tako da sam ga nekako zbunio, voleo je tekstove koji se rimuju i voleo je formu, ali bi mogao lako da razbije tu formu ako ga naterate. Slava mu, taj momak je mogao sve! Još jedna stvar, Fred Karuzo je rekao: „Uvek pišeš ove male stvari na komadićima papira, zašto ne pošalješ nešto Anđelu?“ Rekao sam, „Fred! Pusti me malo!“ U svakom slučaju, jedno je dovelo do drugog i on je napisao “Misterije ljubavi”. A onda sam rekao, „u redu Anđelo – želim da napišeš muziku za ovaj film.“ I ja bih slušao Šostakoviča u a-molu sve vreme rada, i rekao bih: „ovo mora da ima rusko-američki osećaj“, i on je rekao „u redu“ i otišao. A onda smo počeli da radimo zajedno, nakon toga.
Možemo li da čujemo šta se desilo kada ste bili zajedno u radnoj sobi, postoji nešto alhemijsko u vezi toga. Način na koji sam ga čuo kako to opisuje jeste da imate osećaj, san ili viziju, a on je pored vas i to prevodi u muziku. Šta ste mu rekli kada ste opisivali šta želite kao glavnu temu “Twin Peaksa”?
– Pa, glavna tema “Twin Peaks-a” je “Falling”. A to je bila stvar koju smo Anđelo i ja napisali, a Džuli Kruz je pevala. To smo pisali ranije, kada je “Twin Peaks” bio samo san, samo u počecima, a rekao sam im, ovo će biti glavna tema serije. I oni su me gledali kao, jesi li lud?
Opišite kako je izgledao vaš neposredni rad?
– Kako je to uvek funkcionisalo sa Anđelom i mnom, znam kakvo je raspoloženje i osećaj stvari. Dakle, sedeći sa Anđelom, sedim pored njega na klupi ili uvek blizu njega, i kažem, „Anđelo, muzika mora da ima ovakav osećaj“. I zatvori oči i odsvira nešto, a ja onda kažem, „ne, mora da je niže, ili sporije, ili sa više misterije“, i onda počne da svira nešto drugo. I onda kažem, „ne, to je još prebrzo, nije dovoljno mračno, nije dovoljno teško i sa slutnjom“. I onda on počne da svira nešto, i sve mu dođe, i ja kažem „to je prelepo, Anđelo“, i pokušam mentalno da izvučem sledeće stvari. Ali pošto je uhvatio prvu stvar, onda je u svetu muzike logično da slede ove druge stvari, i on to zna i tu su i izvlači ih, i eto ga – nema drugog načina.
Osećam da posežete za nečim zajedno. One penjuće klavirske note na „Laura Palmer’s theme“, taj postojan sintisajzer ispod njega. Gde ste vas dvoje zajedno u toj muzici?
– Pa, Anđelo sigurno ide među zvezde. On nešto uhvati, a ja sam tu kao njegov brat i ispunjavam vazduh slobodom i energijom da to dobije. Tako je delikatno, početne faze svega su tako delikatne, i samo treba da bude bezbedno i prepuno mogućnosti kako bi Anđelo mogao da to pronađe. Onda, kada uhvati to je tako neverovatno, tako neverovatno.
Postoji puno tuge i osećaja greha u vašoj zajedničkoj muzici. Anđelo je rekao da ste izneli njegovu mračnu stranu, šta je time hteo da kaže?
– Izneo sam, ako ništa drugo, pravog Anđela, a to je ljubav. Osećaj koji može da dobije je osećaj srca, punog srca, duboke ljubavi – duboke, duboke ljubavi. Čak i u takozvanim mračnim stvarima postoji lepota. To može biti slutnja, ali tu je i nešto drugo što je veće – istina.
Hajde da pričamo o “Izgubljenom autoputu”, filmu koji mi je doneo noćne more. To je dobar primer kako muzika izražava prirodu likova, jer je lik Bila Pulmana saksofonista i on svira onaj ludi, plačući rif u numeri pod nazivom “Red Bats With Teeth”. Da li ste želeli tu notu poremećenosti?
– Mislim da se zove Bob tip koji je svirao, i on je odličan saksofonista. Bili smo u Capital Records i Bob je bio tamo, rifovao. I rekao bih, „Bob“ – a ovo je bilo kao i tokom celog “Lost Highway”, ova vrsta razgovora bi se nastavila – „Bob, idem da spavam sa količinom energije koju ispuštaš. da spavam, drugar“. A onda bi me smešno gledao i svirao bi glasnije, sa mnogo više snage. Rekao bih „Bob, pričam o spavanju, zapravo sam zaspao tokom tog poslednjeg, ma daj čoveče!“ Pa onda ubrzo, Bob je bio potpuno lud, i smislio je ovu stvar. I zaista je voleo. Anđelo je bio tamo, ali više je bilo na Bobu da pronađe tu stvar u njemu.
U “Mulholland Drive”, vašem holivudskom noiru, i ti i Anđelo ste potpisani kao kompozitori, zašto? Zašto ste tu zajedno?
– Nisam hteo da prevarim Anđela ili nešto slično, ali se dešavalo da kažem nešto poput „sviraj Šostakoviča“, pa će Anđelo početi da svira. Onda ću reći, „sviraj Vagnera, Anđelo“. I onda će početi da svira Vagnera, i negde tamo su ove note koje su u vazduhu i ja ću reći „Anđelo, šta je to tamo?“, pa onda Anđelo svira to, i oči mu se otvaraju, i on svira to ponovo i ponovo svira i on pronađe ovu ili onu stvar. I onda smo imali dve stvari koje su bile prilično dobre, ali se nisu delovale završeno i rekao sam „Anđelo, zašto ne bismo ubacili obe zajedno?“ i oči mu se rašire i on razmišlja i svira ih obe zajedno i to je tema “Mulholland Drivea”. I napisao je neke lepe stvari za taj film. Nalazili smo ih zajedno, jer u svetu muzike postoji nešto što se zove zdrav razum. Ne možete jednostavno predati muziku nekome. Taj neko može biti u drugoj kući ili drugoj državi. Oni vide film nedovršen, a onda ne možete očekivati da napišu nešto što ćete uključiti i da će uspeti. Možda s vremena na vreme, ali mora da prođe kroz jednu osobu, a to je filmski stvaralac. To nije stvar ega, već tako da se sve drži zajedno. Ne možete dozvoliti scenografu da dizajnira sve to, a muzičar da dizajnira muziku, a montažer da radi sam montažu. Prosto je smešno, oni su tu da ti pomognu. Filmski stvaralac donosi konačne odluke o svim ovim stvarima, razgovara sa ljudima i navodi ih da se fokusiraju na ideje koje pokušavate da pretočite u film.
Anđelo je bio učitelj pre nego što je postao kompozitor. Predavao je muziku i engleski, šta je vas naučio?
– Anđelo me je uveo u svet muzike, otvorio mi je ceo svet koji je bio tako neverovatan. On je živeo u Nju Džersiju, a ja živim u Los Anđelesu, i razgovarali bismo telefonom prilično redovno, otkako sam ga upoznao. Bili smo kao braća, ja jednostavno volim Anđela, samo ga volim. I kada je umro, otišao na drugu stranu, to me je više pogodilo nego… Umrlo je toliko ljudi sa kojima sam radio, svaki mi nedostaje, i jednostavno ne vidim zašto ljudi moraju da umru. Ali Anđelo, stvarno me je pogodilo. Neću moći da zovem Anđela telefonom, neću moći više da mu čujem glas, neću moći da radim sa njim. Sva ova muzika koja je bila u njemu, neće izaći. To je jednostavno užasno.
Primetio sam da ste tokom ovog razgovora Dejvida govorili o njemu u sadašnjem vremenu.
– Morate održati Anđela u životu. Verujem da je život kontinuitet, i da niko zaista ne umire, samo ispusti svoje fizičko telo i svi ćemo se ponovo sresti, kao što pesma kaže. Tužno je, ali nije poražavajuće ako tako razmišljate. Inače ne vidim kako bi iko ikada mogao da pomisli, kada vidi da neko umire, da će jednostavno nestati zauvek. Žao mi je, ali to jednostavno nema smisla, to je kontinuitet, i svi ćemo biti dobro na kraju priče.
Koja je najbolja zabava koju ste imali sa njim? Vi i on zajedno, možete li se setiti dobrog zajedničkog provoda?
– Nakon što je “The Straight Story” prikazan na filmskom festivalu u Kanu, Anđelo i ja, Hari Din i gomila ljudi otišli smo u mali bar u hotelu “Carlton”. I pili smo vino uz predjela, Hari Din je iznenada rekao nešto o snu koji je sanjao. San o čokoladnim zečićima. Tako smo se Anđelo i ja smejali, a onda je Hari Din rekao još jednu rečenicu, u kombinaciji sa onim što je rekao, što nam je bilo smešno, a sada nas je ova rečenica nasmejala još jednom, čak i jače od prve. A onda je Hari Din rekao treću stvar i to nas je još jače nasmejalo, a onda je Hari Din rekao četvrtu stvar, a Anđelo i ja smo se još jače smejali. A Hari Din je te noći rekao 17 stvari! Tako da smo Anđelo i ja umalo umrli! Nismo mogli više da se smejemo. Bilo je bolno, sve suze od smeha su nestale i samo smo umirali! Nijedan stand-up komičar nije nas približio ovome. Kako je Hari Din Stenton to uradio?
Da li smatrate da još uvek razgovarate sa Anđelom?
– Stalno razgovaram s njim.
Mogu li da pitam šta pričate?
– Pričam mu o vremenu, ili “Anđelo, ti tako lepo sviraš ovu stvar”, kada slušam njegove stare stvari. Još uvek imam gomilu stvari i on je još uvek živ za mene.
Bonus video: Klint Istvud: Dobar, loš, najbolji – Sva lica najprljavijeg filmskog inspektora
