0
Kada uđem u prostor na kome treba da radim, prvo zatvorim oči i pokušam da zamislim šta u tom prostoru treba da se desi. To je više koreografski posao, nego skup dobro spakovanih formalnih karatketristika i elemenata enterijera. Arhitektura je događaj, dizajn je događaj, kaže Ksenija Đorđević, jedno od vodećih imena srpske arhitekture.
Piše: Marina Lučić
Ksenija Đorđević inspiraciju crpi iz svog baletskog i muzičkog porodičnog nasleđa i okruženja, koje joj pomaže da jasnije sagleda i razume prostor i kretanje unutar njega. Ova uspešna žena arhitekta (članica je ŽAD – Ženskog arhitektonskog društva i upravnog odbora ASAP – Asocijacije srpskih arhitektonskih praksi) ima veliko iskustvo u rezidencijalnoj i ugostiteljskoj industriji, kako u Srbiji, tako i u regionu, ali i sa potpisom velikog broja međunarodnih projekata širom sveta. Arhitekturu posmatra kao događaj, koji počinje u trenutku kada nastaju prve ideje o izgledu budućeg prostora, a u portfoliju njenog studija nalaze se najrazličitiji objekti: od velikih luksuznih hotela, restorana, barova, klubova, poslovnih prostora, stambenih objekata, do individulanih vila i apartmana. Trenutno se smatra jednim od vodećih imena srpske arhitekture a povod za naš razgovor su značajni projekti na kojima je radila, kao i otvaranje dva prostora koje je pokrenula u Beogradu sa jedinstvenim konceptom opremanja enterijera.
Zaljubljenici u dizajn i arhitekturu već dugo godina znaju za vas i vaš rad. Ono što vas izdvaja od kolega jeste veliki broj projekata na kojima ste angažovani, ali i lični stil. Kako je započet vaš “arhitektonski put”?
– Pred kraj studija arhitekture, moj plan je bio da ostanem aktivna na savremenoj plesnoj sceni kao igrač/koreograf, a zatim da upišem doktorske studije i da se bavim posebnim problemima projektovanja objekata spektakla. Na poziv Ivana Tasovca, u to vreme direktora Beogradske filharmonije, i još nekoliko kreativnih ljudi, počela sam da radim na projektu Informbiroa Filharmonije. Usledili su novi projekti, jedan za drugim i tek posle nekoliko godina sam bila svesna da sam odabrala put koji se značajno razlikuje od mog prvobitnog plana. Sada portfolio moje firme ima preko dve stotine realizovanih projekata.
Viđamo vas na lokalitetima starije gradnje (hoteli „Moskva“ i „Bristol“), ali i veoma modernih zgrada i enterijera. Verujemo da je rad na oba veoma izazovan, ali u čemu se razlikuje pristup poslu i projektima koji su ipak na neki način drugačiji?
– Jako volim da radim na rekonstrukcijama, pogotovu ako se radi o objektima koji su zaštićeni kao spomenici kulture. To je zaista velika čast, odgovornost i izazov. Nikada ne znate na šta ćete naići kada krenete da skidate slojeve vremena. Sa druge strane savremena arhitektura podrazumeva potpuno nove gabarite i dinamiku u prostoru, dozvoljava da brišete granice između eksterijera i enterijera. Upravo to smo uradili na enterijeru poslovnog objekta Green Heart na Novom Beogradu. Iz parka u centru kompleksa, uđete u park koji se nalazi unutar objekta.
Kako nastaju vaši projekti, tj. o čemu prvo razmišljate kada uđete u prostor na kome treba da radite?
– Kada uđem u prostor na kome treba da radim, prvo zatvorim oči i pokušam da zamislim šta u tom prostoru treba da se desi. To je više koreografski posao, nego skup dobro spakovanih formalnih karakteristika i elemenata enterijera. Arhitektura je događaj. Dizajn je događaj.
Koliko je važno čuvanje arhitektonskog nasleđa, i koliko arhitekte danas razmišljaju o tome kada projektuju nove zgrade?
– Postoji veliki broj kolega koji se uspešno bavi projektima rekonstrukcije graditeljskog nasleđa. Na žalost ima i loših primera. Slično je i sa novoizgrađenim objektima. Ima odličnih primera koji dobro korespondiraju sa kontekstom u kome se nalaze, ali još uvek niču čitavi kompleksi zgrada čija je vrednost diskutabilna.
Nedavno ste dobili prestižnu nagradu „Greman Design Award“ za najbolji enterijer poslovnog prostora, za projekat Green Heart na Novom Beogradu. Koliko se projekti iz oblasti gradnje (i uređenja prostora) u Srbiji pridržavaju koncepata održivosti i da li se o tome u poslednje vreme vodi računa ili je to ipak posao arhitekata i dizajnera da na neki način sugerišu?
– Projekat enterijera zajedničkih prostora u okviru kompleksa Green Heart je jedan od divnih primera gde projektni zadatak koji dobijete od klijenta daje prostor i insistira na tome da se uradi nešto nesvakidašnje i da se pomere granice onog što smatramo enterijerom poslovnog objekta. Slična situacija je i kada je koncept održivosti u pitanju. Na ovom projektu je zahtev insvestitora da principi održivosti budu osnovni proces projektovanja. Moram da kažem da je ovakva praksa sve češća i da mi kao struka sve manje moramo da lobiramo u pravcu održivosti.
Članica ste Ženskog arhitektonskog društva za koje je, možda, šira javnost čula tek po pojavi Konstrakte. Koliko danas ima žena i kakva je njihova uloga u arhitektonskoj struci?
– Sudeći po broju studentkinja koje završe Arhitektonski fakultet, žene su u apsolutnoj većini. Sa druge strane, još uvek imamo manje žena na visokim, eksponiranim pozicijama u okviru struke, ali se to zaista velikom brzinom menja.
Koje žene po vama izvršile najveći uticaj u domenu arhitekture i dizajna enterijera?
– Veliki uticaj na moje prve projekte imala je Lina Bo Bardi sa svojim minimalističkim građevinama i neverovatnim enterijerima. Slušajuci Zahu Hadid u jednom od intervjua shvatila sam da je upravljane projektom sa svešću da sam ja ta koja odlučuje šta je dovoljno ili dovoljno dobro suštinski bitno. Velika inspiracija u profesionalnom smislu su mi Kazuyo Sejima, Farshid Mousaavi, Amanda Levete, Patricia Urquiola i Frida Escobedo.
Sa druge strane, učestvujete i u radu udruženja ASAP (Asocijacije srpskih arhitektonskih praksi). Kako struka može da zadrži profesionalne standarde? O čemu razgovarate sa kolegama i koja je misija ovog udruženja?
– U okviru ASAP-a se zaista trudimo da stvorimo platformu za kominikaciju i razmenu ideja i iskustava, unapredimo struku, a konsekventno arhitekturu i dizajn u našoj zemlji i regionu.
U poslednjih godinu dana radite na dva zanimljiva koncepta uređenja enterijera koji nisu viđeni na ovim prostorima. Da li možete da nam kažete o čemu se radi?
– Posle godinu dana od otvaranja The Apartment by KDA na Andricevom Vencu 2, prvog shoppable stana otvorili smo The Apartment by KDA West 65 koji je nastao sa istim ciljom samo u drugačijem prostoru. I ovaj prostor je uređen kao stan u kome neko živi – i to je glavni koncept, gde svi zainteresovani mogu da se inspirišu, a zatim i nabave sve elemente enterijera od sofe, do lustera, ručno rađenih tepiha, kuhinje, mermernog stola, kupatila, sveća, do pažljivo odabranih umetničkih dela, na šta smo veoma ponosni. Ovaj specifičan koncept opremanja i prodaje zaista dobro funkcioniše i za nas dizajnere i za naše klijente. Shvatili smo da pored eklektičnog, french chic stana na Andrićevom Vencu, postoji potreba da stvorimo i ovaj sveden minimalistički prostor koji dobro korespondira sa kontekstom Novog Beograda.
Koliko je vašim klijentima važno vaše iskustvo, posvećenost i fokus na dizajnerski nameštaj i opremanja enterijera? Ko su vaši klijenti?
– Naši klijenti su uglavnom ljubitelji dizajna i umetnosti koji zaista dele i podržavaju ideje, viziju, estetiku, ali najbitnije vrednosti KDA okruženja koje smo stvorili za njih. Moje profesionalno iskustvo ih čini sigurnim da ćemo zajedno stići do jako dobrih rezultata, a to je veoma bitno.
Čini nam se da pokušavate da ponovo spojite arhitekturu sa segmentom kulture i umetnosti. Na koji način to radite i iz kojih nearhitektonskih uticaja crpite inspiraciju?
– Odrasla sam okružena umetnošću, slikarstvom, baletom, muzikom. Taj period mog života je zaista stvorio platformu sa koje i danas govorim i lično i profesionalno.
Koji su svetski trendovi danas u arhitekturi, i čiji rad savremenih arhitekata pratite?
– U dizajnu je dominantan povratak prirodi i prirodnim materijalima kao i zlatnoj eri Mid Century modern estetike. Moj jutarnji ritual je da uz kafu na platformama kao sto su Arch Daily, Archilovers, Dezeen pogledam sve što se dešava u arhitekturi i dizajnu širom sveta.
Bonus video: Boris Podreka, arhitekta