0
Pisac čije se ime pominje među potencijalnim dobitnicima Nobelove nagrade za književnost, sutra u Velikoj Britaniji objavljuje novi roman “Vukovi večnosti”, kao nastavak prethodnog “Jutarnja zvezda”.
Intervjui su, smatra Karl Uve Knausgor, pomalo veštački, mada ne treba niko, kako kaže, da brine da mu je dosadilo da priča o sebi. „Ne dajem mnogo“, tvrdi on, „pa mi to ne smeta.“ Međutim, veći problem je, možda, njegova stidljivost – on se privatno mnogo “skuplje” prodaje od Knausgora u knjigama. U razgovoru za “Gardijan” vraća se na roman koji je objavljen u Norveškoj 2021. godine – i koji je već (2022.) tamo zamenjen novim, trećim delom.
“Vukovi večnosti” (The Wolves of Eternity) je druga knjiga u serijalu, koja izlazi u Velikoj Britaniji 5. oktobra, koji je počeo “Jutarnjom zvezdom”, u kojoj se na nebu pojavio sjajan nebeski snop, izazivajući veliki nemir i kod životinja i kod ljudi. Iako, u stvari, ove dve knjige imaju malo toga zajedničkog.
„Da, tu je i sledeća knjiga, koja je objavljena prošle godine u Norveškoj, koja na neki način spaja ove prve dve“, kaže Knausgor. Pa da li je ovo trilogija? „Ne. U Norveškoj uskoro izlazi još jedna knjiga, ali…” Razmišlja on za sekund. „Pretpostavljam da mora biti šest knjiga. Neverovatno sam spor u pričanju priče, kao što znate. Ne mogu da preskačem. Moram da opišem kako ljudi izlaze iz sebe ka spoljnem svetu, i tako dalje. Napisaću 100 stranica i ništa se neće desiti. Potrebno je mnogo stranica da bi se stvari pomerile samo malo.”
Šta ga je pokrenulo za knjigu “Vukovi večnosti”? „To je stara ideja… pomalo je neprijatno. Ali 90-ih, u Bergenu, gde sam studirao, bili su sledbenici đavola, black-metal muzičari. Bilo je ekstremnije od panka. Neki su bili neverovatno destruktivni. Palili su crkve, bilo je ubistava. Bili su u istom gradu kao i ja, istih godina kao ja, ali nisam na njih baš obraćao pažnju. Kasnije sam počeo da se interesujem za muziku i za ceo taj stav, jer u Norveškoj, kada sam odrastao, ništa se nije dešavalo. Postojao je samo jedan TV kanal. To je ljubazno i fino društvo, a onda ste imali ove nasilne ispade, i pitao sam se odakle to dolazi. Mislio sam da bih jednog dana voleo da pišem o tome. Ideja je bila: prizivali su đavola, i šta ako su uspeli, a on je došao baš u Bergen, 1990. godine? To je bila polazna tačka. Sve je to pozadina priče.“
Ono što je jasno je da je njegov tempo neumoljiv, ali zar nije iscrpljujuć? On se smeje. „Ne, vrlo je jednostavno. Ključ nije da mislite o pisanju kao o dobrom ili lošem, već da pratite svoju fascinaciju. To je teško, jer postoji veliki pritisak da se razmišlja o kvalitetu i samoprezentaciji; da ne ispadne glupo, ili šta već. Ali samo pisanje je lako.”
Kao što već pola sveta sigurno zna, počeo je da radi na “Mojoj borbi”, koja je objavljena u šest tomova između 2009. i 2011. godine, kao sredstvo za prevazilaženje spisateljske blokade. „Kada sam prvi put počeo da pišem, bio sam neverovatno samokritičan. Nekako sam objavio dva romana, ali sam tada imao fazu od pet godina da nisam mogao da pišem. Imao sam skup stranica koje su bile samo počeci, počeci, počeci. Sa “Mojom borbom” naučio sam da spustim prag, da prihvatim sve što dođe, nastaviti i ništa ne bacati, i da to radim svaki dan.” Proces, insistira on, nije ništa drugačiji čak ni sada, s obzirom da su njegove najnovije knjige fikcija, sa višestrukim narativnim glasovima: „Pisanje je isto, samo se stavite na drugo mesto. Ima toliko stvari koje me zanimaju.”
Šta god da mu je tema, on radi pet sati dnevno, a onda stane: „Ja sam najprivilegovaniji i najsrećniji pisac na svetu. Moj urednik radi taj posao već 25 godina, svaki dan napišem svoje tri stranice, pošaljem mu ih, a sledećeg jutra dobijem odgovor – i tako je bilo od početka. Ne radi se o ispravljanju stvari. To više liči na običan razgovor.“
Knausgor, koji je rođen 1968. godine, odrastao je na Tromoju, najvećem ostrvu u južnoj Norveškoj, a nakon univerziteta u Bergenu, radio je razne poslove dok je pokušavao da postane pisac, među kojima je rad na naftnoj platformi i u psihijatrijskoj bolnici. Godine 1998. i 2004. objavio je dva romana “Van sveta” i “Vreme za sve”, od kojih su oba dobila nagrade u Norveškoj. Ali onda je ućutao, što je uglavnom rezultat njegove borbe da izmisli svoj odnos sa ocem. (Svaka rečenica, kako je jednom rekao, „nailazila je na misao: ‘Ali ti ovo samo izmišljaš. To nema nikakvu vrednost.’”) Ova tišina je trajala sve dok nije počeo da radi na “Mojoj borbi”, seriji knjiga koje će mu promeniti život.
U Norveškoj je njihovo objavljivanje bilo skoro skandalozno. Njegova iskrenost, u zemlji u kojoj, kako sada kaže, ne postoji kultura memoara, doživljavana je kao šokantna, ili dovoljno uzbudljiva da ih učini velikim bestselerima. Novinari su pronašli one koje je pomenuo u knjizi. Njegova tadašnja supruga imala je nervni slom. Očeva porodica ga je odbacila i prekinula svaki kontakt (poslao im je prvu knjigu u rukopisu, ali kada su se oni usprotivili, on je ipak objavio, odluka koja ga je kasnije ispunila krivicom). U međuvremenu, van Norveške se proširio kult Knausgora. Fanovi su jedva čekali da se pojavi svaki tom. Zejdi Smit je rekla da je čeznula za njima „kao krek“.
Da li se oseća nagim dok se kreće svetom, dok svi znaju toliko o njemu? I ako je to slučaj, da li se otuđio od svog najdubljeg ja? „Dobro pitanje“, kaže on. Za trenutak je tih. „Jaz između pisanja “Moje borbe” i onoga što se dogodilo posle bio je toliko ogroman da ga je nemoguće premostiti, zaista. Pisao sam male stvari o sebi – “mali” život – a onda su se desile sve te druge stvari, i bilo je otuđujuće, da. Ali ono do čega je to dovelo je da mogu da živim od svog pisanja i da budem objavljen, nakon godina odbijanja. Svaki dan razmišljam o tome i cenim to.” Sve je to, kaže, za njega čudno apstraktan posao.
On sada živi u Londonu, sa svojom trećom ženom, Mihal Šavit, koja je otkupila prava na “Moju borbu” kada je bila glavna urednica izdavačke kuće “Harvil Seker”. Zajedno imaju sina, i on je srećan zbog toga. Ali ovo nije nikakva vrsta izgnanstva. Njegova druga deca su takođe ovde, a u svakom slučaju, povratak u Norvešku uopšte nije komplikovan – ili bar tako on insistira. „To je sukob, ali ne akutan. To je zbog knjiga, i nije rešeno, i uvek će biti tu.” Neki od članova njegove porodice još uvek ne razgovaraju sa njim.
„Ne, nisam bio u kontaktu sa njima otkako sam im poslao kopiju “Moje borbe” pre objavljivanja. To je razumljiv sukob, ali nije zabavno pričati o tome.“ Da li je tužan zbog toga? „Ne, ne, ne, ne… to je samo činjenica. Imati nećaka ili rođaka koji su pisali o porodici bilo je okrutno, jer nisu mogli ništa da urade povodom toga. Ali, s druge strane, pisao sam o svom ocu jer sam morao. Dakle, nemoguće je to rešiti…”
Bonus video: Novi roman Dušana Miklje -„Istraga o neprilagođenima“
