Rodrigo Garsija (60), filmski stvaralac i sin Gabrijela Garsije Markesa (1927-2014), napisao je u "Njujork tajmsu" otvoreno pismo pokojnom ocu, legendarnom kolumbijskom piscu nobelovcu.

Gabo,

Sedamnaestog aprila bila je šesta godišnjica tvoje smrti a svet je uveliko nastavio da ide svojim putem, kao i uvek; ljudi se ophode sa zapanjujućom i kreativnom okrutnošću, prefinjenom darežljivošću i požrtvovanošću i svemu onom što staje između te dve krajnosti.

Jedna stvar je, ipak, nova: pandemija. Koliko nam je poznato, krenula je sa jedne pijace hrane gde je virus skočio sa životinje na čoveka. Mali korak za jedan virus, ali ogroman za njegov soj. To stvorenje je, ne znamo tačno u kom vremenskom roku, prirodnom selekcijom, evoluiralo u proždrljivo malo čudovište kakvo je danas. Ali nije pravedno da ga tako nazivamo i žao mi je ako su ga moje reči uvredile. Ono nema zle namere prema nama. Samo uzima i uzima, jer mu se može. To nam je, svakako, poznato. Ništa lično.

Ne prođe dan a da negde ne naiđem na referencu koja se odnosi na tvoj roman „Ljubav u doba kolere“ ili neku od varijanti njegovog naslova ili na pandemijsku nesanicu iz „Sto godina samoće“. Nemoguće je ne zapitati se šta bi ti rekao na sve ovo. Uvek si bio fasciniran epidemijama, bilo stvarnim bilo onim iz književne mašte, kao i stvarima i ljudima koji se vraćaju.

Još nisi bio rođen kada je pandemija španske groznice satrla planetu, ali si odrastao u kući u kojoj je carovalo pripovedanje i gde je kuga, poput duhova i kajanja, sigurno bila primamljiv literarni materijal. Kazao si da su ljudi pričali o davno prošlim događajima kao o stvarima koje su se desile u danima komete, najverovatnije misleći na Halejevu kometu s početka 20. veka.

Sećam se koliko si iščekivao da je vidiš svojim očima kada se vrati, pred kraj milenijuma. Opčinjavao te je taj misteriozni časovnik koji je otkucavao tihi sat na svakih 76 godina, ciklus koji, otprilike, označava prosečan život čoveka. Koincidencija? Verovatno samo još jedna diverzija.

Bio si ateista ali si smatrao da je nezamislivo da ne postoji neki veći plan, sećaš se? Nema više pripovedača da nam ispriča priču. U tom pogledu, sada, pretpostavljam, imaš bolji uvid od mene.

Pandemija se vratila. Uprkos napretku nauke i toliko veličanoj ingenioznosti naše vste, najbolja odbrana, za sada, je da ostanemo kod kuće. Da se krijemo u pećini od predatora. Trenutak poniznosti za one koji barem malo naginju ka skromnosti. Za one druge, još jedna stvar koju moraju da iskorene.

Dve tebi drage zemlje, Španija i Italija, nalaze se među najteže pogođenim. Neki od tvojih najstarijih prijatelja bore se da prežive najbolje što umeju, u onim istim stanovima u Barseloni, Madridu i Milanu u kojima ste ih tokom decenija Mersedes i ti posećivali nebrojeno puta. Čuo sam od nekoliko njih iz te genereacije kako su odlučni da istraju, ako ni zbog čega drugog, a ono da ne bi sad stradali od jednog gripa, nakon decenija u kojima su preživeli razne kancere, tirane, poslove i brakove.

Ne plaši nas samo smrt, već i njene okolnosti. Poslednji odlazak bez oproštaja, u prisustvu neznanaca obučenih kao vanzemaljci, u prisustvu mašinâ koje hladnokrvno otkucavaju, okružen drugima u sličnoj situaciji, ali daleko od svojih. Tvoj najveći strah – samoća.

Često si pričao o „Zapisima iz doba kuge“ Danijela Defoa, kao jednom od svojih najvećih uzora, ali sve do juče potpuno sam zaboravio da se čak i tvoj favorit svih favorita, „Kralj Edip“, bavi vladarevim naporima da okonča kugu. Do sada sam je pamtio samo po tragičnoj ironiji kraljeve sudbine, ali je kuga ta koja je oslobodila sile i uticala na ishod.

Jednom si rekao da nas epidemija proganja jer nas podseća na sudbinu pojedinca. Uprkos svim predostrožnostima, medicinskoj nezi, godinama ili bogatstvu, svako može da izvuče nesrećan broj. Sudbina i smrt, omiljena tema mnogih pisaca.

Da si sada ovde mislim da bi, kao i uvek, bio zanesen čovekom. Termin „čovek“ više nije na taj način u upotrebi, ali ću ovom prilikom napraviti izuzetak, ne kao znak odobravanja prema patrijarhatu, koji si prezirao, već da bi odjeknuo u ušima mladića i ambicioznog pisca kakav si nekad bio, sa više senzibiliteta i ideja u glavi nego što si znao šta s njima da činiš, i sa snažnim osećajem da su sudbine unapred zacrtane, čak i za stvorenje nastalo po božjem liku koje je prokleto slobodnom voljom.

Saosećao bi sa našom ranjivošću, divio bi se našoj povezanosti, rastužile bi te naše patnje, razljutila zloba nekih vođa i ganula odvažnost ljudi u prvim borbenim redovima. I bio bi srećan da čuješ kako ljubavnici hrabro prelaze svaku prepreku, uključujući i rizik od smrti, samo da bi bili zajedno. Najviše od svega, bio bi jednako opčinjen ljudskim bićem kao što si uvek i bio.

Pre nekoliko nedelja, tokom prvih dana naše kućne izolacije, moj um se borio da mi objasni šta bi sve ovo trebalo da znači ili, makar, šta će od svega ovoga da proistekne. Nije uspeo. Magla je bila previše gusta. Sada, kada su se stvari malo slegle i postale svakodnevnost, što se uvek desi, čak i u najstrašnijim ratovima, i dalje ne mogu sve ovo da dokučim na zadovoljavajući način.

Mnogi su uvereni da život više neće biti isti. Verovatno je da će se neki od nas odlučiti na velike promene, drugi će napraviti manje, ali pretpostavljam da će se većina vratiti plesanju. Zar neće biti odličan argument to da je ova pandemija dokaz da život nestaje na najneočekivaniji način i da baš zato moramo da živimo u sadašnjosti, punim plućima?

Upravo je jedan od tvojih unuka izrazio takav stav.

Na nekim mestima polako počinju da popuštaju mere zabrane kretanja i, malo po malo, svet će pokušati da se okrene ka normalnosti. Čak i sanjarenje o bliskoj slobodi nateralo je mnoge da počnu da zaboravljaju na svoja obećanja nedavno data bogovima. Potreba da se analizira uticaj pandemije na naša najdublja bića i na čitavo pleme, polako nestaje.

Čak i mnogi od nas koji žude da razumeju šta se desilo biće na iskušenju da to prevedu onako kako im se svidi.
Kupovina već preti velikim povratkom, kao naš omiljeni narkotik.

Ja sam još uvek u magli. Za sada izgleda kao da ću morati da sačekam na učitelje, sadašnje i buduće, da svarimo ovo zajedničko iskustvo. Radujem se tom danu. Neka pesma, poema, film ili roman konačno će me uputiti u pravom smeru, tamo gde su mi sahranjene emocije i misli o čitavoj ovoj stvari. Kada stignem tamo, siguran sam da ću morati i sam malo da kopam.

U međuvremenu, planeta nastavlja da se okreće i život je i dalje misteriozan, moćan i zadivljujuć. Ili, kako si ti to umeo da kažeš sa manje prideva a više poezije, niko ne uči život ničemu.

Rodrigo

Pismo objavljeno u „Njujork tajmsu“ na engleskom nalazi se na ovom linku, a na španskom jeziku ovde.