6
Armija Sovjetskog Saveza oslobodila je najveći nacistički koncentracioni logor Aušvic 27. januara 1945. godine. Ujedinjene nacije su taj dan proglasile Međunarodnim danom sećanja na žrtve Holokausta i ostavile zemljama članicama da same odluče na koji način će ga obeležiti. Za pravoslavne Srbe istog dana se proslavlja Sveti Sava – da li je to problem? Ja mislim da nije, naprotiv, ovako je pisac Ivan Ivanji koji je preminuo juče u 96. godini, pisao za naš portal u svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti.
Princ Rastko Nemanjić – Sveti Sava – bio je i zemski političar i diplomata, možda jedan od najvećih svoga vremena. On bi svakako prihvatio sve što je označavalo mir na zemlji, a slavu na nebesima. Iako nisam vernik usuđujem se da kažem da sećanje na jedan od najvećih zločina čovečanstva može i treba da se čini takođe i u njegovo ime.
Ne treba se baviti balvanom u tuđem, nego iverkom u sopstvenom oku. Posmatrajmo što se događa kod nas. Zbog toga ovde ne želim da govorim o Jasenovcu, iako mi je tamo ubijen ujak Aleksandar Šomlo sa ženom i dvoje dece. Majka mi je ubijena u kamionu-dušegupki u proleće 1942. godine kojom su je vozili iz logora Staro Sajmište kroz centar Beograda u smrt, oca su mi na streljanje odveli iz logora Topovske šupe u novembru 1941. Mene su sa petnaest i po godina transportovali u Aušvic aprila 1944. iz Novog Sada. Uveren sam da i na osnovu toga imam posebno pravo da kritikujem trenutnu situaciju u Srbiji.
Srbija je proglasila Zakon o memorijalnom centru Staro sajmište 24. februara 2020. godine, on izričito obuhvata i logor Topovske šupe. Po mom mišljenju zakon je odličan, ali se krši od samog početka. Da bi njegove odredbe mogle da se ostvare propisao je da se 30 dana posle proglašenja imenuje vršilac dužnosti direktora, a 60 dana posle proglašenja upravni odbor, oni bi formirali programske savete, a tek bi oni mogli da konkretno počnu sa radom. U tom pogledu nije učinjeno ništa, dobar zakon je sve do sada ostao mrtvo slovo na papiru. Pitam se zašto?
Vreme leti. Nestaju, umiru svedoci onog vremena koji su bili žrtve, a i njihovi najbliži kojima su preneli šta so doživeli. Važno, veoma važno je i šta su stražari, dželati i njihovi pomagači, eventualno zapisali u svojim dnevnicima, ispričali svojoj deci, fotografisali, a isto tako i ko je sve za masovno ubistvo svojih sugrađana znao, a bojao se da reaguje, skretao pogled u stranu. Meni se čini da nije bitno ko će kada i gde položiti kakav venac i reći nešto u vetar. Valja uspostaviti i vezu sa Nemačkom i Austrijom odakle su dolazila naređenja i izvršioci – esesovci, takođe i sa Izraelom, koji ima mnogo podataka iz celog sveta, sa sličnim ustanovama širom sveta, pre svega u Poljskoj i Americi.
Za organe koje treba postaviti, odnosno izabrati, ima mnogo posla. Uređenje memorijalnog centra Staro Sajmište veoma je komplikovano, jer nema pravog uzora. Prvobitno je bio „Judenlager Semlin“ – logor za Jevreje u Zemunu – ali pošto su svi u njemu ubijeni postao je prolazni logor za sve koje su nacističke vlasti, sa njima naravno i oni koji su radili u njihovo ime, po njihovim naređenjima, sakupljali da bi ih poslali u druge logore smrti ili radne logore. Neka mi niko ne kaže da je Milan Nedić spasavao Srbe proterane iz Slovenije i Hrvatske, nikog on nije spasio ako Nemci nisu naredili.
Potpuno je smetnuto s uma da je u paviljonima Starog Sajmišta posle Drugog svetskog rata rođena moderna srpska umetnost, nalazili su se ateljei velikih, tada mladih umetnika, održavane književne večeri, igrane pozorišne predstave na tekstove koji nisu mogli da se izvedu na pozornicama zvaničnih teatara. Ukoliko je više teško rešivih pitanja, utoliko pre valja početi sa njihovim rešavanjem.
Sve to se ni najmanje ne tiče nas koji smo bili žrtve holokausta, koji smo ga doživeli. Nama ne treba nikakav centar da se setimo što svakako nećemo zaboraviti dok smo živi. Šta žele nove generacije koje dolaze? Potencijalni posetioci Memorijalnog centra, njegove biblioteke, mogućnosti da se u njemu naučno radi na prošlosti koja je uvek i svuda temelj budućnosti?
Bonus video: Komemoracija književniku Davidu Albahariju
