3
Dete je biće koje treba voleti. Dete je manifestacija oba roditelja i oba roditelja se vide u detetu, govorio je osnivač Rolingstonsa Brajan Džons o kojem je nedavno snimljen novi dokumentarni film.
Reditelj i producent Nik Brumfild stoji iza filma „Stonsi i Brajan Džons“, koji kroz lično sećanje kao i razgovor sa ljudima koji su ga poznavali, osvetljava sudbinu jedne od najtragičnijih ličnosti iz sveta rokenrola, osnivaču i frontmenu Rolingstonsa.
– Uvek sam želeo da snimim film o šezdesetima, koje su bile period mog odrastanja. Slučajan susret sa Džonsom u vozu urezao mi se u sećanje, pre svega zato što je on tada delovao kao da ima sve. Bio je mlad, harizmatičan, neverovatno talentovan i neizostavan deo grupe koja je više od bilo koje druge, osim Bitlsa, definisala to vreme. Na mnogo načina je oličavao te blistave godine, a onda je odjednom nestao. Još se sećam šoka koji sam osetio kada sam čuo vest o njegovoj smrti – prisetio se Nik Brumfild, koji se u filmu pojavljuje kao narator i intervjuer.
Njihov susret se dogodio 1963. kada su se, slučajno, našli u istom vozu. Nik je imao 14 godina i opčinjen poznatim muzičarem, sakupio je hrabrost da mu priđe. Seća se Džonsove srdačnosti, razgovora o vozovima i bio je impresioniran njegovim ljubaznim i pristojnim ponašanjem. Samo šest godina nakon njihovog susreta, 3. jula 1969, Brajan Džons je pronađen mrtav u bazenu svoje kuće Kotčford farmi u Hartvildu, u Saseksu. Patolog je utvrdio da je smrt nastupila „iz nehata“ i istakao da su mu jetra i srce bili značajno uvećani zbog dugotrajne upotrebe droga i alkohola. Imao je 27 godina.
Priča o brzom usponu i tragičnom padu Džonsa već je detaljno ispričana, posebno u dokumentarcu „Rolingstonsi: Život i smrt Brajana Džonsa“ iz 2019. Osnovna premisa tog filma je da je Džons zapravo ubijen u svađi oko novca sa građevinskim radnikom Frankom Torugudom, koji je renovirao njegovu kuću i, kako jedan saradnik kaže, živeo na račun nesrećnog muzičara. Međutim, 2010. godine, policija u Saseksu je nakon utvrđivanja činjenica saopštila da nema novih dokaza koji bi pobili prvobitni zaključak.
Nik Brumfild je u svom filmu detaljno istraživao Džonsov uspon ka slavi, njegov doprinos Rolingstonsima i izazove s kojima se susretao na tom putu i u potpunosti izbegava tzv. „zavere o ubistvu“. Film istražuje i emotivnu prazninu koja je obeležila Džonsovo detinjstvo i pruža uvid u činjenice koje su mogle da utiču na njegovu sudbinu.
– Mislio sam da one ne vode nikuda i što se tiče priče, samo sam pomislio, šta je poenta da gubim vreme samo da bih ih odbacio? – rekao je Brumfild.
Umesto toga, njegovo ostvarenje je, pre svega, psihološka studija vanserijski nadarenog, kompleksnog pojedinca, nespremnog za slavu i progonjenog nesigurnošću. I iako je Džonsova rana smrt svojevremeno dovela do toga da ga gledaju kao ikonu šezdesetih, zajedno Džimijem Hendriksom, Džimom Morisonom i Dženis Džoplin, Brumfild smatra da se njegova genijalna kreativnost danas gotovo potpuno zanemaruje.
Jednostavno rečeno, ne bi bilo Rolingstonsa bez Brajana Džonsa. Muzičar koji je svirao gitaru, usnu harmoniku i klavijature, a na inovativan način je koristio tradicionalne instrumente kao što su sitar i marima, formirao je grupu. Nazvao ju je po stihu pesme jednog od svojih idola, Madija Votersa, i usavršavao zvuk Stonsa u stilu američkih bluz muzičara koje je obožavao. Pre nego što su pronašli menadžera, upravo je on zvao klubove u Londonu i šire kako bi se dogovorio za nastupe uživo.
– Brajan je bio vođa. Već na početku je potpisao ugovore o menadžmentu i snimanju, a kao najpopularniji član benda među devojkama, primao je 75 odsto pisama od fanova u tim ranim godinama – kaže Bil Vajman, bivši basista Stonsa.
Linda Lorens, koja je bila Džonsova devojka od 1962. do 1964, u fimu se prisetila sledećeg:
– Mik (Džeger) bio očaran Brajanom Potpuno ga je voleo. Hteo je da bude Brajan, jer je Brajan imao sve devojke koje su mu slale pisma.
U mesecima koji su prethodili njegovoj smrti, mladić koji je nekada izgledao anđeoski i bio muzički najdarovitiji u bendu, postao je gotovo neprepoznatljiv. Njegova nekada besprekorno plava kosa bila je raščupana, a crte lica naduvene. Kao što se vidi na snimcima iz 1968. iz filma „Simpatija za đavola“ Žan-Lika Godara, on je često, pod narkoticima i pospan, dolazio u studio gde je bend snimao svoj sedmi album „Beggars Banquet“. Ponekad se uopšte nije pojavljivao.
Do juna 1969, njegovo samouništavanje, u kombinaciji sa promenljivim raspoloženjem i nepredvidljivim ponašanjem, postalo je previše za njegove kolege iz benda. Uoči američke turneje, Mik Džeger, Kit Ričards i Čarli Vots posetili su Džonsa u njegovom domu u Londonu, gde su mu saopštili da više nije član grupe koju je osnovao.
– Činjenica da je to očekivao nekako je olakšala situaciju. Nije bio iznenađen. Mislim da nije ni sve to shvatio. Već je bio visoko gore u stratosferi – kasnije je komentarisao Ričards.
Napušten, ostao je bez oslonca, „prevratom od sopstvenog benda“opisao je situaciju muzički pisac Dejvid Dalton u ovom filmu. Tri i po nedelje kasnije, bio je mrtav.
Brajan Džons je u Brumfildovom ostvarenju duboko problematična osoba opsednuta anksioznošću koja se često prelivala u samoprezir. Autor korene toga pronalazi u odrastanju u turobnom okruženju poratnog Čeltnama, mesta u kojem je rođen 1942. Njegovi roditelji, otac Luis, avio – inženjer, i majka Lujza, koja je svirala orgulje u lokalnoj baptističkoj crkvi, bili su pošteni i strogi. Iako je njegov otac takođe bio profesor klavira, žestoko je osuđivao sinovljevu opsesiju džezom i bluzom i, prema Vajmanu, konstantno „terao Brajana da nađe ‘pravi’ posao“.
– Majka mu je bila veoma stroga. Nije bilo zabave, smeha. Sigurna sam da ga je volela, ali mislim da nije znala kako – svedoči u filmu Pat Endrjuz, jedna od Džonsovih devojaka iz tinejdžerskog doba i tako oslikava mračniju stranu njegovog detinjstva.
Tokom svog kratkog života, Džons je tragao, ali nikada nije dobio podršku svojih roditelja, istovremeno ih izazivajući i šokirajući svojom buntovnošću i potpunim nepoštovanjem konvencija i pristojnosti. Kada je osnovao Rolingstonse sa 20 godina, već je bio otac troje dece s tri različite devojke i bio je proteran iz roditeljske kuće zbog sramoćenja porodice. Njegova prva ozbiljnija devojka, Valeri Korbet, ostala je trudna kada su oboje imali samo 16 godina, a dete je dato na usvajanje. U filmu, Endrjuz, koja je majka njegovog trećeg deteta, opisuje kako je Džonsova slava rasla, on je „jednostavno izgledao kao da odlazi“.
Brumfild povezuje ovaj obrazac ponašanja sa surovošću njegovog odrastanja:
– Brajan je u suštini bio bespomoćno dete koje je žudelo za podrškom svojih roditelja. Nakon što je izbačen iz njihove kuće kada je imao 17 godina, nekako bi pronalazio porodice koje bi se brinule o njemu. Šarmirao bi roditelje svojih devojaka i useljavao se u njihovo porodično gnezdo kao kukavica. Uvek bi se brinuli o njemu sve dok ne bi saznali da je njihova ćerka u drugom stanju.
Mnoge žene koje govore o Džonsu u filmu, sećaju ga se s ljubavlju i prema njemu gaje različita saosećanja, a Endrjuz je čak neko vreme vodila njegov fan klub. Najpreciznija je Linda Lorens, koja je bila u vezi s Džonsom na početku popularnosti Stonsa. Ona je majka njegovog četvrtog deteta. Nakon što su se prvi put sreli, preselili su se kod njenih roditelja u Vindzor. Bili su, kako kaže, veoma zaljubljeni, a u filmu ga opisuje kao „džentlmena koji je otvarao je vrata i bio veoma pažljiv s rečima“. U julu 1964. rodila je sina Džulijana a sledećeg oktobra, mlada žena Don Moloj, kontaktirala je menadžment Stonsa da im saopšti da je zatrudnela sa Džonsom. Za 700 funti složila se da se ne objavi ta informacija u javnosti.
Dok je slava Stonsa rasla, a scene haosa i neobuzdanog seksualnog zanosa pratili svaki njihov nastup, dinamika moći u bendu se promenila, pa je harizmatični frontmen Džeger postao centralna figura medijske pažnje i fanova. Džonsova ljubomora i nesigurnost su se pogoršavale zbog manevrisanja njihovog mladog menadžera Endrjua Lug Oldema, koji je podsticao Džegera i Ričardsa da pišu svoju muziku kao što to rade Lenon i Makartni.
– Džonsovo samopouzdanje je patilo zbog toga. Bio je muzički genije, ali mu je nedostajalo samopouzdanje da piše pesme – kaže Vajman, koji u filmu detaljno govori o njegovim muzičkim inovacijama i hrabrim detaljima koje je uneo u hit pesme poput „Paint It Black“.
Džonsonov osećaj otuđenja se pogoršavao zbog sve veće konzumacije alkohola i droge. U iskrenom intervjuu s Brumfildom, francuska pop pevačica šezdesetih godina Zuzu, koja je kratko bila Džonsova devojka 1965, kaže:
– Radio je toliko glupih stvari sve vreme. Stimulansi. Nismo spavali danima…
Naredne, 1966. godine, iza scene nakon koncerta, Džonsov neukrotivi način života doživeo je još jedan dramatičan preokret kada je upoznao Anitu Palenberg, živahnu nemačko-italijansku glumicu i manekenku koja će postati njegova ljubavnica. Prvi put se zaljubio u nekoga ko je bio divlji, mračniji i jači od njega. Džonsov biograf, Pol Trinka, govori Brumfiildu da je muzičar razmišljao o napuštanju benda, „ali kada se spojio sa Anitom znao je da će postati pravi fenomen – što su i postali“. Zajedno su krenuli na ono što on naziva „poslednjom velikom vožnjom“ Džonsa.
U početku, Palenberg je duboko uticala na Džonsovu sliku o sebi, podstičući ga da se oblači na sofisticiraniji način i obnavljajući njegovo samopouzdanje unutar benda.
– Ta njihova veza je imala takvu erotsku snagu i glamur. Želeo je da bude viđen kao glavni igrač u Stonsima, a ona mu je pomogla da se to ostvari – ispričao je Trinka.
Do 1967. su bili jednako glamurozan par kao Mik i Merijen Fejtful, ali njihova veza, čak i prema nestabilnim standardima vremena nabijenog seksualnošću, bila je destruktivna poput oluje. Filmski režiser Volker Šlendorf, koji je te godine angažovao Palenberg u filmu „A Degree of Murder“, seća se kako su često podsticali nasilje jedno kod drugog:
– To nije bila nežna veza. Oni su bili izbezumljeni.
Do tada, Džonsovo prekomerno uzimanje droge i pića nije samo nagrizalo njegovu kreativnost, već je uticalo i na njegovu sposobnost funkcionisanja. Njegov odnos s Palenberg brzo se pogoršao.
– Kada više nije mogla da ga kontroliše, samo je otišla prema sledećoj oluji – kaže Šlendorf.
U martu 1967. godine, Džons, Palenberg i Ričards su zajedno putovali u Maroko. Kada se Brajan razboleo, Palenberg i Ričards su postali ljubavnici i pobegli zajedno dok je on ležao u bolnici. Ta neobuzdana brutalnost izdaje duboko je povredila Džonsa. Kako je Ričards kasnije rekao, to je bila „poslednja kap u čaši“ njihovog već krhkog prijateljstva:
– Znao sam da mi nikada neće oprostiti i ne krivim ga.
Džons je toliko pao u očajanje da su roditelji, šokirani njegovim fizičkim i mentalnim propadanjem, napokon ponudili pomoć. Jedan od nekoliko dirljivih trenutaka u Brumfildovom filmu je snimak u kojem Luis Džons govori o tom bolnom periodu: „Ono u šta sam čvrsto verovao da je prekretnica u Brajanovom životu bilo je kada je izgubio jedinu devojku koju je zaista voleo. Po našem mišljenju, nikada više nije bio isti… postao je tih, sumoran i okrenut sebi čovek.“
Kako je kasnije primetio Ričards, 1967. je bila „bolna godina“, ne samo za Brajana Džonsa već i za Stonse. U februaru, Džeger i Ričards su uhapšeni u čuvenoj akciji racije zbog droge u Saseksu, nakon organizovane kampanje koju je vodio tabloid „News of the World“. Par je jedva izbegao zatvorsku kaznu. A 10. maja je Džons uhapšen zbog posedovanja droge nakon policijske racije u njegovom londonskom stanu, tokom koje su pronađene značajne količine marihuane, kokaina i metamfetamina. Po izlasku, poslao je telegram roditeljima: „Nemojte me suviše osuđivati. Nemojte misliti loše o meni.“
Poslednji nastup Brajana Džonsa sa grupom dogodio se tokom snimanja karnevalske spektakularne predstave „The Rolling Stones Rock and Roll Circus“. Do vremena kada su nastupili u ranim jutarnjim satima, bio je previše pijan da bi pravilno svirao gitaru.
– Bio je jednostavno odsutan i nije bio u stanju da uradi ništa. Morali smo ga paziti kao dete – kasnije je rekao Džeger o propadanju člana benda.
Merijen Fejtful izrazila je ono što mnogi savremeni gledaoci mogu da pomisle:
– Videla sam ga kao osobu sa izuzetno niskim samopouzdanjem, kojoj je potrebna pomoć, a ne da bude uništena i zgažena.
Samo dva dana nakon njegove smrti, na velikom koncertu i okupljanju u Hajd Parku, Stonsi su se setili Brajana Džonsa, svog svrgnutog vođe, pred 250.000 ljudi kada su tehničari pustili stotine belih leptira iznad mase. Međutim, sa Džegerove desne strane, prisustvo novog gitariste, neiskusnog Mika Tejlora, svedočilo je o tome da su Stonsi već nastavili dalje. Nekoliko dana kasnije, Vajman i Vots bili su jedini članovi benda koji su prisustvovali sahrani Džonsa na groblju u Čeltnamu.
Vots je kasnije sa žaljenjem rekao:
– Postao je mnogo ljubazniji neposredno pre smrti. Osećao sam još više žaljenja zbog onoga što smo mu uradili. Oduzeli smo mu ono jedino što je imao, a to je bilo pripadanje bendu.
Film Nika Brumfilda je, kako piše „Gardijan“, svojevrsna elegija za to doba i prvu žrtvu rokenrola. Počinje sporim snimcima u crno-beloj tehnici mladog Brajana Džonsa na sceni, blaženog u svetlu reflektora. U pozadini se čuje izvod iz intervjua koji je Džons davno dao nemačkoj novinarki. Govori o neizbežnom pucanju frojdovskih veza između deteta i roditelja koje se dešava kada dete počne postepeno da odrasta:
– Dete je biće koje treba voleti. Dete je manifestacija oba roditelja i oba roditelja se vide u detetu… on je odraz njihove sopstvene ličnosti. Ali, jednog dana, kada odraste, on će afirmisati svoju sopstvenu ličnost, koja se može razlikovati od pogleda i ličnosti njegovih roditelja, koji odmah osećaju tugu… Osećaju da su ga izgubili.
Film se završava snimcima njegovih roditelja, izgubljenih i ožalošćenih, na sahrani svog sina. U pozadini, Linda Lorens čita odlomak iz pisma koje je Džonsov otac napisao svom sinu, pronađeno u kutiji koja je 40 godina nakon Brajanove smrti ležala na tavanici porodične kuće. U njemu piše:
„Dragi Brajane, imali smo nesrećne trenutke, a ja sam bio veoma loš i netolerantan otac na mnogo načina. Odrastao si na tako drugačiji način nego što sam očekivao. Bio sam potpuno nespretan… Ne verujem da ćeš mi ikada oprostiti, ali sve što tražim je samo malo one naklonosti koju si nekad imao prema meni. Ovo je vrlo privatna i lična poruka, pa nema potrebe da odgovaraš. Voli te tata.“
Brumfild za „Gardijan“ kaže da je nemoguće saznati da li je Brajan Džons ikada pročitao, ili čak primio, to pismo.
Bonus video: I dalje se kotrlja – Branko Rosić i Brajan Rašić
