1
Skoro da nema domaćeg glumca koji nije odigrao nekog negativca u pozorištu, na filmu ili u TV serijama, ali su neki od njih bili toliko upečatljivi da im je publika prišivala nadimke po likovima koje su igrali. Tako gledano, najpoznatijih pet negativaca u serijama nosili su nadimke Kriger, Šicer, Vujković, Kalabić i Šojka.
Uloge negativaca u domaćim filmovima i serijama pojavljivale su se onako kako je, gledano po temama, tekao glavni tok domaće kinematografije. U vreme apsolutne dominacije partizanskog filma prvo su to bili različiti nacisti i domaći izdajnici. U takvim ulogama domaća publika mogla je da gleda i velikane svetskog filma (Orson Vels kao četnički senator u „Sutjesci“), Helmut Berger ostvario je brojne uloge nacista u koprodukcijama, nemački glumci Rolf Remer Vilhelm Koh Hege i Hanjo Hase igrali su u ostvarenju „Valter brani Sarajevo“…
Naporedo sa tim, u filmovima crnog talasa pojavljivali su se i negativci iz svakodnevice koji su imali drugu vrstu pozadine, poput upečatljivog Severina Bijelića kao fotografa Laleta u „Buđenju pacova“ (1967) ili Dragana Nikolića kao antiheroja u ostvarenju „Mlad i zdrav kao ruža“ (1971). Negativaca je, naravno, bilo i u kasnijim ostvarenjima, poput kapetana Ditriha iz „Balkan ekspresa“ (1983) kojeg je igrao Radko Polič, maestralnog Taška Načića kao Pere Mitića u „Davitelju protiv davitelja“ (1984) ili Petra Božovića u „Lepoti poroka“ (1986) i „Crnom bombarderu“ (1992) ili Bore Todorovića kao Ahmeda u „Crnoj mački, belom mačoru“ (1998), pa sve do likova u „Srpskom filmu“ (2010) ili Borisa Isakovića u „Ocu“ Srdana Golubovića (2019).
Širu prepoznatljivost, pa i popularnost, negativci u domaćoj kinematografiji sticali su pre svega u TV serijama. Bilo da u igrali manje ili veće uloge, publika je pratila njihove replike jednako pažljivo kao i ono što govore protagonisti i davala im nadimke i pamtila ih po njima i dugo nakon što su serije prestajale da se prikazuju.
Kriger u „Otpisanima“ (1974)
Stevo Žigon (1926 – 2005) pojavio se u kultnoj seriji „Otpisani“ Aleksandra Đorđevića u ulozi oštrog, ciničnog majora Krigera, koji nemilosrdno progoni i lovi ilegalce u okupiranom Beogradu, a tek je nešto uviđavniji prema agentima kvislinške policije.
Kriger je u „Otpisanima“ ubijen, ali su ga, zbog upečatljivosti lika, scenaristi „oživeli“ u „Povratku otpisanih“.
Inače, glumac Stevo Žigon je kao dete preživeo logor Dahau, a celog života, pa i u vreme kada je igrao Krigera, izjašnjavao se kao komunista.
Šicer u „Salašu u Malom Ritu“ (1976)
Miodraga Radovanovića (1929 – 2019), iako je odigrao nebrojene uloge u pozorištu, na filmu i televiziji, publika pamti pre svega kao Šicera, gestapovca koji hladnokrvno isleđuje meštane okupiranog vojvođanskog sela. Za tu ulogu Radovanović je dobio i Srebrnu arenu u Puli.
– Zašto da nas identifikuju sa ličnostima koje tumačimo? Zašto se glumac, recimo, nikad ne ustručava da igra jednog Edmunda u „Kralju Liru“. I Edmund je odvratan… Naprotiv, svaki glumac želi da od tog Šekspirovog „negativca“ načini umetničku kreaciju. Ja sam to isto pokušao sa Šicerom. Polazna tačka, naravno, bio je Diklićev tekst. A dalje, moja ideja je bila obojiti Šicera, dati mu takozvanu treću dimenziju. Mi se nismo borili protiv crno-belih strašila, već protiv lukavog i moćnog neprijatelja. Takvim sam video Šicera iz „Salaša u Malom Ritu“ – ispričao je Miodrag Radovanović u jednom razgovoru za „Radio TV reviju“ u vreme kada su ga čitaoci tog magazina zbog lika Šicera izglasali za glumca godine.
Kalabić u „Poslednjem činu“ (1981)
Glumac Zoran Rankić (1935 – 2019) pričao je više puta da je zbog uloge četnika Nikole Kalabića u seriji „Poslednji čin“ doživeo i slavu i pokude. Te uloge se prihvatio, kako je rekao, na jadvite jade, ali ne iz straha, a da je kada je odgledao premijeru „shvatio da mu niko neće pružiti ruku“.
Rankić je ispričao i da je njegov otac umalo stradao kada se susreo s Kalabićem 1941. i da je s tim na umu gradio lik, ali da je tokom snimanja „svim srcem bio na njegovoj strani“.
Reditelj Sava Mrmak je, ispričao je u jednom intervjuu, imao velikih problema zbog njegove interpretacije, ali mu je na maestralno odigranoj ulozi čestitao i partizanski general Peko Dapčević.
Svetozar Vujković u „Banjici“ (1984)
Prve informacije da bi u seriji „Vreme zla“, čije snimanje bi trebalo da počne od avgusta, Boris Isaković trebalo da se nađe u ulozi Svetozara Vujkovića, zloglasnog šefa logora Banjica, mnoge je odmah podsetilo na ulogu koju je u „Banjici“ iz 1984. odigrao Ivan Bekjarev. Njemu je ta uloga obeležila karijeru.
Bekjarev je u intervjuu „Politici“ pre tri godine rekao da se za tu ulogu pripremao čitajući zapisnike sa suđenja Vujkoviću i da je u njima „uočio da se Vujković bojao samo svoje žene“, a „Banjicu“ je nazvao jednom od naših najboljih serija i rekao da mu je žao što se, uprkos tome što je tema teška, ta serija ne reprizira.
Zanimljivo je da je u istoj seriji njegovog zamenika, Radomira Čarapića, igrao – Zoran Rankić.
Šojka u „Sivom domu“ (1986)
„Sivi dom“ po scenariju Gordana Mihića i u režiji Darka Bajića prikazan je premijerno 1986. godine. Bio je to prvi put da se u udarnom terminu prikazuje zatvorska drama sa scenama nasilja, zbog čega je bilo i kritika da bi je trebalo prikazivati u nekom drugom terminu.
Među brojnim živopisnim likovima je i Šojka, štićenik KPZ-a u Kruševcu sa psihopatskim crtama, koji odskače čak i u takvom okruženju. Zoranu Cvijanoviću to nije bila jedna od prvih uloga, ali je svakako ostala najupečatljivija u tom delu njegove karijere. Možda pre svega zbog toga što je svaku repliku završavao jezivim cerekanjem. Kod svakog od likova iz ove serije bi se, verovatno, moglo naći bar nešto pozitivno. Ali ne i kod Šojke.
Branka Otašević: Vujković je antologijska uloga
To je odličan izbor, kaže TV kritičarka Branka Otašević, ali primećuje da smo se zaustavili na serijama od pre više decenija.
– Ima mnogo serija i posle njih. Savremene serije su prepune negativaca, jer se one bave kriminalom, kontroverznom politikom i vrve od negativaca – kaže Branka Otašević.
Međutim, saglasna je da su pobrojani likovi svakako izuzetni.
– Ti likovi bili su upečatljivi ne samo zbog toga što su dramaturški dobro postavljeni, to su sve odlične serije, nego su i glumci u njima odigrali fantastične uloge. Oni su snagom svog tumačenja na neki način tim junacima dali na privlačnosti. Sve to je potvrda njihove upečatljivosti – ocenjuje ona.
Za najupečatljiviju od pobrojanih Branka Otašević smatra ulogu šefa logora Banjica.
– Vujković Ivana Bekjareva je antologijski odigrana uloga. Dobro je odigran i Rankićev Kalabić. Nije čudo što oba glumca ljudi pamte po njima, pre svega oni koji ne idu u pozorišta, iako su odigrali i toliko drugih. Za igranje Nemaca postoji određeni šablon: to je hladni, opasni nacista i po tom se šablonu igra. A Bekjarev je Vujkovića morao da izvuče iz sebe – ocenjuje poznata TV kritičarka.
Janković: Običan svet se kod nas više vezuje za negativce
Razliku između „naturenih okupatora i domaćih izdajnika“ i „negativaca iz svakodnevice“ podvlači i Aleksandar S. Janković, vanredni profesor istorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti.
– Sistematizaciju treba produbiti na dijagetički i nedijagetički nivo, to jest na naturene okupatore i domaće izdajnike i negativce iz svakodnevice. Šicer i Kriger jesu pitoreskni negativci iz Drugog svetskog rata, jako dobro zaokruženi kao likovi, puni nonšalantne germanske zlobe i hladnoće. Vujković je snishodljivi nikogović i hulja, ali sa više srbijanskog šlifa, tako da prema njemu nemate nikakvo poštovanje. Kalabić je ambivalentni negativac u svetlu revizionističke i „prave“ istorije, jer mu je jedini greh što je izdao Čiču, a i da li je? Šojka je, pak, savremenik koga je stvorio sistem i situacija u kojoj se nalazi. Znači, tinejdžer skorojević. Meni je u toj seriji problemaričniji Crni (Branislav Lečić) – kaže Janković i dodaje da njemu „deljenje na negativce i pozitivce nikad nije bilo preterano jasno i jednodimenzionalno u domaćim serijama“.
Popularnost ovakvih likova on objašnjava sa tri razloga.
– Za početak, reprizama, to jest mogućnošću da svaka generacija bude upoznata sa arhetipskim domaćim serijama. Onda raskošnom glumom, jer je igranje negativaca uvek bio veći izazov. Treće, iako smo rekli da su negativci poprilično eluzivna kategorija, običan svet se kod nas vezuje za negativce više nego za pozitivce, a dokaz za to je politika i istorija od Kosovske bitke do danas. Pogotovu danas – navodi Janković.
Na pitanje ko je od negativaca njemu najupečatljiviji, nije se odlučio ni za jednog od njih.
– Meni lično, najveći šok je bilo saznanje da u sredovečju shvatim da je najbolja jugoslovenska serija svih vremena puna negativaca. „Grlom u jagode“, ako sklonite sentiment i romantiku epohe, je serija o užasnim ljudima, skorojevićima koji su zbog sopstvene neostvarenosti spremni da izdaju najbliže. Kao da je jedini pozitivac tamo Tale Surovi. Težak udarac za mene. Jako težak – zaključuje Janković.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare