36
Napustila nas je Gordana Suša. Pojam Novinarke, uspešne u svim medijima. Pripadnica prve, legendarne generacije školovanih žurnalista sa beogradskog Fakulteta političkih nauka. Prva naša skupštinska reportreka, nepokorna urednica alternativne produkcije VIN i RTS-a, izveštačica Yutela, autorka slogana "Vase je pravo da znate sve". Izgovorila ga je petog oktobra, a kada je prestao da važi na RTS-u, ona je otišla. Snoseći posledice turbulentne karijere kao da je, do poslednjeg daha, tražila medij u kome će moći da govori Istinu.
Čini se da u vreme tabloidiotizacije Suša nema naslednica. Da li je tako? Zar novinarstvo nije dominantno ženska profesija? Zar i Jelena Obućina, potekla iz Jove Ilića 165, nije jedna od dostojnih sledbenica? Nema Suše, ali nema ni suše u srpskom novinarstvu.
Istina, mnogo je onih koji samo glume novinare i šmiraju da rade u medijima. Zato shvatam razloge italijanske književnice Elene Ferante navedene u knjizi koju upravo čitam, “Frantumalja”, da se krije iza pseudonima, odbijajući planetarnu medijsku slavu. Ferante smatra da knjige imaju svoj autonomni život nevezan za biografiju pisca: “Nije li za kulturne dodatke dovoljna vest da je objavljena neka dobra knjiga? Ili je to pak vest da je neko, za redakciju važno ime, potpisalo kakvu god knjigu?” Možda je naivna njena preporuka da bi bilo lepo pokrenuti novinarsku inicijativu koja bi preporučila publici: “Čitajte knjige, gledajte filmove, idite u pozorište, slušajte muziku i izgradite lični ukus na osnovu samih dela, a ne na osnovu redakcijskih inscenacija iz dnevnih novina, ilustrovanih časopisa, televizije?” Reč je o pokušaju bekstva od sveprisutnog šou biznisa i svođenja i književnih dela na robu. Jer, Ferante stoji iza stava da se “u igrama na kraju sve uvek završi lažima, a u korenu laži krije se potreba da se publici ponudimo u najboljem mogućem obliku, s mislima koje odgovaraju ulozi, s rumenilom koje smatramo prikladnim.’’
Na stranicama “Frantumalje” nalazim objašnjenje Sušinog građanskog protivljenja. “Koje nas je to vredno delo ubedilo u njegove velike državničke sposobnosti? Možda njegovo carstvo loše televizije sačinjeno od njegovih visokocenjenih službenika?
Može li se, dakle, postati veliki državnik samo zato što si već veliki preduzetnik loše televizije, koja je u stanju da učini vulgarnim i druge televizije, i, srodnim sklonostima, čak i fim, novine, časopise, reklame, samu podsticajnu književnost i čitavu slušalačku i gledalačku publiku Italije?… Ako je zaista veliki podvig preduzetnika Berluskonija ono što imamo pred očima svake večeri, kako je moglo da dođe do toga da je pola Italije poverovalo da je zaista mogao, kako sam kaže, da popravi naciju?’’
Pokušavajući da preživi sve naše Berluskonije, Goca je u tome sagorela.
P. S. Pod frantumaljom Ferante podrazumeva one unutrašnje sile koje nas, suočene s bezizlazom, razdiru.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
