0
Bombardovanje prestonice Kraljevine Jugoslavije 1944. bilo je razornije, surovije od Hitlerovog osvetničkog aprila 1941. godine, svedočili su o tim danima reditelji Nikola Lorencin, Jovan Živanović, Đorđe Kadijević i Aleksandar Saša Petrović.
„Nećeš verovati da se nekada tako lako ubijalo al’ i umiralo, verno i lako“, zabeležio je Dušan Matić posle savezničkog tepih-bombardovanja Beograda na Uskrs 1944. godine. Bio je to dar, danas bi rekli prijatelja. Oduvek temeljni – 16. aprila Beograd je sekundarni cilj, a dan kasnije, 17. aprila, primarni. Leteće tvrđave „gradivo“ utvrđuju i 21. i 24. aprila.
Za devet dana, saveznici su bombama popatosili našu prestonicu četiri puta. Do 18. septembra 1944. još osam puta ga bombarduju.
– Posle osam decenija, evo me opet sa mojom rođendanskom fotografijom. Imao sam tada četiri godine. Bila je nedelja i Uskrs, 16. april 1944, kada je venčani kum mojih roditelja, fotograf Miloš Mandić, iz Glavne ulice u Zemunu, došao kod nas u Vinogradarsku ulicu broj 14 da bismo zajedno obeležili moj rođendan i praznik. On se nije odvajao od svoje „lajke“, pa je tako i nastala ova fotografija slavljenika s roditeljima, majkom Zagorkom i ocem Vinkom, u dvorištu kuće u kojoj smo stanovali – priča nam ove nedelje Nikola Lorencin, filmski i televizijski reditelj, kritičar i pedagog.
Kada je fotografisanje bilo završeno, a čaša vina popijena, kum Miloš je otišao. Nekoliko minuta kasnije nad glavama Zemunaca pojavili su se neki drugi gosti. Pogledi starijih bili su uprti u nebo, dok je dečurlija mahala, pozdravljajući nadolazeće savezničke avione.
Neki od njih počeli su da ih i broje, ali u tome su ih prekinule bombe. Prema zvaničnim izveštajima, 432 leteće tvrđave B-17 i B-24, u pratnji 140 lovaca, istovarivale su smrtonosni teret. Sledećeg dana, teških bombardera još je više, čak 470 u pratnji 200 lovaca.
– Pojavili su se iznad naših glava i umesto bombona počeli su da istovaruju bombe. Našu ulicu, koja je bila na 500 metara od aerodroma, prekrile su eksplozije i crni dim. Svi smo se razbežali po dvorištu. Od gelera me je spasao ovaj drveni bunar, ispod čije sam se strehe sakrio, dok su dobovali po limenom krovu – pokazuje na fotografiji Nikola.
Bombe su u Zemunu padale i po groblju kod Hariševe kapele, kao i Glavnoj i Gospodskoj ulici. Tada je pogođen i bunar prekoputa Gardoš kule, fabrika „Ikarus” u Zemunu…
Tela Zemunca bila su na sve strane. Stradalo je oko 800 ljudi, a u Beogradu 1.200, premda do danas, posle 80 godina, ostaje nepoznat tačan broj poginulih. Samo jedna bomba je na Bajlonijevoj pijaci usmrtila oko 200 ljudi. Padale su i na logor Sajmište. Kasapnica. U krugu je bilo 120 leševa logoraša.
„Shvatio sam da sam zrno na vetru i da visim na dlaci i da je to život u stvari. Da je život jedno stalno izbegavanje smrti“, svedoči o tim danima Đorđe Kadijević, reditelj, scenarista i likovni kritičar.
Jedanaestogodišnjeg Đorđa iz ruševina kuće u Beogradu izvlači okupatorski vojnik. Vode ga sa majkom, sestrom i bakom u njihovo sklonište, gde ih previjaju nemački oficiri.
Žrtava je toliko da se među „Politikinim“ oglasnim porukama pojavljuju nove ponude. Ivo Andrić beleži jednu od njih: „Stihove pripremam za nadgrobne spomenike.“
“Bio sam toliko puta u situaciji da sebi kažem: E, do sada si se nekako izvlačio, ali sada, majci, nećeš, ovo ne može da se preživi. Gledao sam kako leti žena u krošnju drveta, odbačena granatom, i padne telo, a creva ostanu gore u granama. To su neopisivi prizori te entropije, tog haosa koji nastaje na kraju rata”, objašnjava Kadijević. (“Više od istine” – Orfelin)
Bombe su padale i na sklonište za decu u Zvečanskoj ulici. Srušena je Dečja klinika, Državna bolnica, a razorile su i Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Ortopedski zavod, državne domove za mušku decu i za žensku decu, kao i dva doma za decu izbeglica iz NDH… Stradale su i zgrade Ženskog i Radničkog skloništa. Savezničke bombe, smatralo se, “slučajno” su pale i na porodilište u Krunskoj ulici.
O stepenu preciznosti ilustrativno govori potpis ispod fotografije američkog pilota u njegovoj prvoj misiji 3. septembra 1944, gde navodi da je bombardovao savski most iznad reke Dunav.
“A zatim su po granama u Krunskoj ulici, u kojoj je bomba pogodila zgradu porodilišta, visila raskomadana tela beba, egozotično voće Srbije”, opisao je Aleksandar Saša Petrović prvi dan Uskrsa ‘44, i dodao:
„Drugog dana Uskrsa, saveznička avijacija ponovo bombarduje Beograd. Tom prilikom bomba je zviznula i u našu kuću. Pola kuće je srušeno, a druga je ostala čitava. Na njenom vrhu, na najvišem šestom spratu, nalazila se terasa, a na terasi prase koje smo pre Uskrsa tu ostavili i hranili.”
Ono što je malo ostalo od Slavije posle bombardovanja 6. aprila 1941, dokusurili su saveznici.
“Najpre se osetio strašan tresak, pa plamen koji je grunuo u podrum iz svih otvora, a odmah zatim oblak guste nesnosne prašine. Mrak … krici i vrisak. Moj drug, koji će kasnije dobiti nadimak `Miša oficir`, kada su se krici stišali, mirno je dobacio: Ovaj mrak, gospođe i gospodo, pripada paklu. Pretpostavljam da se niko od vas nije nadao da će završiti u raju”, deo je sećanja poznataog filmskog reditelja Aleksandra Saše Petrovića na 17. april 1944. godine.
Reditelja Jovana Živanovića uskršnje bombardovanje zatiče na Crvenom krstu. U današnjoj Mileševskoj prepozanje Aleksandra Tirnanića, poznatog jugoslovenskog fudbalskog reprezentativca, kasnije i saveznog fudbalskog selektora.
„Išao je ulicom i onako razapet vikao: `Evo vam saveznici. Evo Uskrsa`. Poludeo čovek. Mi jednom stranom ulice, a Tirke drugom. Ide i drži miting protiv saveznika“, naveo je Živanović.
Inače, Tirnaniću su u savezničkom bombardovanju 16. aprila 1944. poginule majka i sestra. Bez oca je ostao tokom Velikog rata.
Đorđe Kadijević ne krije da je u Beogradu preživeo neke od najstrašnijih trenutaka u životu i da je njegovu porodicu ovo bombardovanje, posle koga je došlo do opšte bežanije iz Beograda, nateralo da pobegnu na Umku. Porodica Nikole Lorencina spas od bombi potražila je u Sremskoj Kamenici, u koje je kao izbeglica stigao njegov deda 1924. godine.
Ali gde pobeći kada saveznici istresaju bombe širom Srbije? Niš je bombardovan 20. oktobra 1943. zatim još 15 puta. Alibunar, Novi Sad, Smederevo, Ćuprija, Popovac kod Paraćina, Sremska Mitrovica, Ruma, Veliki Bečkerek (Zrenjanin), Kruševac, Peć, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Velika Plana, Prijepolje, Kuršumlija, Prokuplje, Vučje, Lebane, Grdelica, Leskovac, Podujevo, Raška, Stalać, Kosovska Mitrovica, Priština…
Jovan Živanović, baš kao i Aleksandar Saša Petrović i Đorđe Kadijević, ne kriju da je savezničko bombardovanje Beograda 1944. za njih bilo razornije, surovije od Hitlerovog osvetničkog aprila 1941. godine.
Bonus video: Openhajmer i atomska bomba
