0
Možda je najpametnije prihvatiti poslednje Marvelovo čedo, treći film o Thoru (i drugi u režiji Taike Waititija) kao ono što najverovatnije i jeste - nebulozni i par stotina miliona dolara vredan omaž grupi Guns N’Roses, čija čak četiri hita (Sweet Child O’ Mine, Paradise City, Welcome to the Jungle i November Rain) krase audio ovog filma i čine uporišna mesta tona filma koji je Waititi odabrao.
Ništa manje pametno je ući u analizu Ljubavi i Groma kao reprezenta one stare da “tragedija kada se ponavlja stiže kao parodija”, jer i za to, u kontekstu Marvelovog pretencioznog opusa, ima dosta argumenata. Ono što me je sprečilo da se više obradujem ovom filmu jeste činjenica da Waititi nije toliko dobar u realizaciji, koliko u ideji, čemu sam se u krajnjem slučaju uverio i na primeru njegovog “probojnog” ostvarenja What We Do In The Shadows.
U osnovi Ljubavi i Groma nije priča o ocu i ćerki (“Ljubavi” i “Gromu”), kojom film i počinje i završava, već melodramčina slična onoj koju je Axl Rose priredio u (spotu) November Rain – Jane Foster, Thorova ljubav, vraća se u njegov život kada otkrije da joj Thorov čekić Mjolnir vraća snagu kojoj rak, od koga je obolela, oduzima.
Međutim, sve do svog teškobaladnog finala, ova priča, ipak ostaje u senci jedne zanimljivije konstrukcije, koja takođe ostaje nedovoljno isprovocirana – a to je da bogovi više ne zavređuju pažnju i sledbeništvo svojih vernika, jer ovima više ne pružaju podršku i zaštitu koja im je potrebna. Na braniku te pobunjeničke frakcije samostalno se nalazi posrnuli Gorr (u jedva prepoznatljivom izdanju Christina Balea) koji dolazi u posed “Nekro-mača” koji ima moć da ubija bogove, što ovaj i želi da ostvari kao osvetu za smrt svoje ćerke.
Deluje da ove dve mračn(jikav)e teme rezultiraju filmom koji je u stanju sam sebe da rasplače, ali ovo je sci-fi komedija više u duhu Billovih i Tedovih avantura, Beavisa i Buttheada i hevi metal ikonografije koja se neprekidno kempira zarad humora (počevši od Thorovog izgleda, kostima, akcionih sekvenci, “satanolikih markera” itd). Waititi u potpunosti rastura dramsku pseudo-ozbiljnost većine Marvelovih filmova i srozoava je na ono što ona jeste – jeftina oktanska bioskopska zabava.
Problem je što to ne radi dobro, koinzistentno i na neki nov način. Čikam vas da posle projekcije filma ne izađete s utiskom- “a što sve nije bilo zabavno kao koze?!”. Jer ništa u ovom filmu nije bilo zabavno kao histerične i prestravljene koze koje Thor dobija na početku filma i koje su mu verne druge sve do kraja.
Dobra je stvar što Waititi svoj koncept tretira opušteno, ali loše je što ne uspeva da mu se odupre i da od njegovog (sa)učesnika postane neko ko daleko hladnije glave i suvljeg humora gradi čitavu stvar.
OCENA: 6/10
Bonus video: Prijem u Srpskom kulturnom centru povodom filma „Leto kada sam naučila da letim“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare