0
Ljubomir Simović je sedamdesetih godina napisao da čovek ima slobodu koju je spreman da zameni za obećanje lažnog raja, društvo blagostanja i potrošačku kulturu koju diktiraju društvene mašinerije i mediji. To je aktuelno i danas, kaže reditelj koji postavlja "Čudo u Šarganu" u Kruševačkom narodnom pozorištu
– Verujem da neću preterati kada kažem da nisam gledao nijednu neuspelu predstavu „Čudo u Šarganu“ – od praizvedbe u Ateljeu 212 koju je režirala Mira Trailović, preko kruševačke predstave u režiji Primoža Beblera, predstave Dejana Mijača, do najnovijeg izvođenja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje je potpisao Jagoš Marković. Sve su to bile punokrvne predstave kojima se radovala publika, a njene replike završavale u svakodnevnoj konverzaciji. Međutim, pored realnog plana, ovaj komad donosi svet fantastičnog i iracionalnog, priču o lažnom usrećitelju i njegovim čudima.
Ovako u razgovoru za „Novu“ reditelj i dramski pisac Nebojša Bradić objašnjava šta ga je inspirisalo da na scenu teatra u Kruševcu postavi komad slavnog srpskog pisac Ljubomira Simovića.
U svojoj bogatoj karijeri do sada niste režirali neko Simovićevo delo. Zašto?
– Nedavno sam listao literaturu o Simoviću i među tekstovima različitih autora pronašao sam i svoj rad o Boju na Kosovu iz 1995. Znam da sam tada mnogo razmišljao o tom komadu i da sam poželeo da ga režiram. Međutim, to bi bila prilično zahtevna produkcija i nisam imao ideju koje bi se pozorišta odlučio za takav projekat. Uz to, pričalo se da posle fimske ekranizacije i sam Simović nije odobravao pozorišna izvođenja tog intrigantnog komada. Imao sam želju da režiram „Hasanaginicu“ i „Šopaloviće“, ali se to jednostavno – nije ostvarilo. Nadam se da ću nadoknaditi propušteno.
Zašto ste sada odlučili da radite baš „Čudo u Šarganu“?
– Kada me je upravnik Branislav Nedić pozvao da režiram predstavu u Kruševačkom pozorištu želeo je da radimo predstavu sa muzikom. Predložio sam „Čudo u Šarganu“ uveren da ovaj Simovićev dramski tekst ima mnogo muzike – u jeziku, u poeziji likova i atmosferi života ljudi sa dna. „Šargan“ nudi savremenom gledaocu svet njegovih starijih rođaka, a koji je još naš svet. U ovom dramatičnom vremenu treba oživljavati tekstove koji govore o tome kakvo je čudo – čovek, i koji svedoče u vrednosti ljudskog života. Uz dobru glumačku podelu i moje stare saradnike – kostimografkinju Marinu Medenicu i kompozitora Zorana Erića, nadam se da ćemo oživeti tu čudesnu galeriju Simovićevih likova.
Kako vi doživljavate likove u ovom komadu?
– Likovi u „Šarganu“ žele da budu prevareni, ali ne zbog toga što su u većini glupi nego zato što su rođeni za radost, a radosti nemaju. Uglavnom zbog toga oni vide samo jednu stranu, lakoverni su i lako se ulove na sjaj, bez obzira na to da li taj sjaj nudi zlato ili samo sija. Niko se ne zadovoljava onim što ima, nego pohlepno nastoji da „prišije osmi džep“. Zbog toga Šarganci bez stida i obzira često prekoračuju granice čovečnosti, a takvo ponašanje vodi ka nesrećnom ishodu.
Na čemu ćete rediteljski insistirati u čitanju ovog dela?
– Šarganska svakodnevica je povest koja se vidi na pozornici kao i povest onoga šta se događa iza zavese, gde se predstava priprema. Prosjakov čin žrtve ne menja ništa jer likovi iz „Šargana“ ne postaju ni bolji ni lošiji zato što ih teret patnje nije naučio ničemu.
Po čemu je „Čudo“ danas „čudnije“ nego pre nekoliko decenija? U čemu je njegova neprolaznost?
– Simović je sedamdesetih godina napisao da čovek ima slobodu koju je spreman da zameni za obećanje lažnog raja, društvo blagostanja i potrošačku kulturu koju diktiraju društvene mašinerije i mediji. Umesto slobode, njegovi i naši Šarganci dobijaju čoveka za govornicom, političara koji se opija ulogom vladaoca.
Odlazak Dejana Mijača
– Godine 1977. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bio sam asistent reditelja na pozorišnoj predstavi „Pučina“ koju je briljantno režirao Dejan Mijač. Tada je pozorište postalo i moja profesija. Mijač je bio reditelj sa kojim je većina glumaca najviše volela da radi. On je napravio niz komada srpske klasike koje su bile potpuno originalne, ne samo zato što je klasici pristupao iz potpuno neočekivanog ugla, već zato što je u svaki trenutak predstave ulagao kompleksnu i nepredvidivu istinu. On je smatrao da je jedan od njegovih poslova da tumači politiku i istorijski kontekst dramskog teksta za publiku koja nije bila bliska vremenu i prilikama njegovog postanka, ali i da napravi čvrst osnov za savremenu interptretaciju. Njegove predstave su pucketale intelektualnom energijom, dok je način na koji ih je opisivao bio nepretenciozan i iskren. Na vest o Dejanovoj smrti poznavalac prilika u kulturi je kratko rekao: „Nismo mi njega ni zaslužili“. Njegova smrt otrgla je srpskom teatru deo njegove savesti.
Umetnički ansambl
Pored stalnih članova ansambla Kruševačkog pozorišta – Biljane Nikolić, Marije Gašić, Marije Marić, Dejana Tončića, Predraga Milenkovića, Nikole Rakića i Jovanke Andrić, u „Čudu u Šarganu“ zaigraće i mladi glumci – Filip Milićević, Ema Petrović, Bojan Veljović, Nikola Cvetković i Stevan Zdravić. Kao gost, Zoran Karajić će tumači lik Skitnice, koji je igrao i 1976. godine u tadašnjoj diplomskoj predstavi Primoža Beblera, upravo u ovom teatru.
Autorski tim čine, pored reditelja i scenografa Nebojše Bradića i Jovan Ristić, dramaturg, Marina Vuksanović Medenica, kostimograf, Zoran Erić, kompozitor, Marija Milenković Mitrović, scenski pokret i Radivoje Simić, muzički saradnik…
Bonus video: Predstava Rolerkoster – Atelje 212