0
Moja umetnost, u mojoj zemlji, ubijana je već decenijama unazad, može se reći sistemski. Al' sad je jednostavno sklonjena, kao nepotrebna stvar u kući, ćušnuta u neki prašnjavi ćošak, sklonjena daleko od očiju i ušiju... Ne razumem zašto, pita se operski pevač Nebojša Babić.
Nebojša Babić, solista Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i stalni honorarni solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, tokom aprila je obukao uniformu i javio se na dužnost na Vojnomedicinsku akademiju, gde je raspoređen kao civilni vojni rezervista, u sektor farmacije i tako je tokom vanrednog stanja pritekao u pomoć zaposlenima na VMA, pa im je na rastanku čak i pevao.
Trebalo je da peva u „Seviljskom berberinu“ na Tašmajdanu da „Beogradska letnja scena“ nije otkazana zbog korone, a sada se oglasio na svom profilu na Fejsbuku, konstatujući u kakvoj situaciji se nalaze umetnici i umetnost u Srbiji.
„Dugo nisam ništa pisao u svojim objavama. Prosto sam ubijen. Mrtav umetnički, duševno ispijen… Ništavilo… Moja umetnost, u mojoj zemlji, ubijana je već decenijama unazad, može se reći sistemski. Al’ sad je jednostavno sklonjena, kao nepotrebna stvar u kući, ćušnuta u neki prašnjavi ćošak, sklonjena daleko od očiju i ušiju… Ne razumem zašto. Svi oko nas se trude da nekako budu viđeni i slušani… U Bugarskoj – letnji operski festival, u Hrvatskoj – premijere na otvorenom, Nemačka – još krajem maja režirani koncerti sa poštovanjem svih mera (distanca na sceni, u publici…), Italija – takođe letnji operski festivali. Kako možete ovako da se ponašate prema nečemu što je starije od svih nas?! Kako se usuđujete da se prema umetnosti i kulturi ovako ophodite, a znate vrlo dobro da je umetnost neophodna u svakom trenutku? I u ratu i u miru, umetnost ostaje duševna hrana ljudima kojima je potrebno da bar na sekund pobegnu od surove realnosti“, napisao je Babić.
On je naveo da je, dok je radio na VMA, jedina želja zaposlenih farmaceuta bila da im nešto otpeva u toku radnog vremena, da „im razgali dušu i olakša ionako pretežak posao“.
„Snimimo se, pustimo na Fejs, Jutjub, Instagram, pa gledamo koliko imamo lajkova, komentara… A aplauz? A osmesi i čestitanja? A radost u očima kolega i publike? Pa zar to nije najlepši osećaj na svetu u ovom našem poslu?!
Iskreno smatram da se moramo potruditi na sve načine da se istaknemo u ovom društvu koje ponire sve dublje u svakom pogledu. Moramo smoći snage i postupati najbolje i najispravnije, prvo svako za sebe, a onda i zajedno. Želim vam svima, drage moje kolege, da nam što pre počne sezona predstava, proba, pevanja i stvaranja, jer jedino se na sceni osećamo kao svoji, živi i ispunjeni. Želim da pokažemo koliko smo odgovorni, profesionalni, jaki mentalno i fizički, kako prema sebi i za sebe, tako i prema našoj Umetnosti. Nek nam ovo bude za nauk, kako izgleda bez naše Opere, pa kad uđete sledeći put u pozorište budite svesni toga. Živela Umetnost! Živela Opera! Živelo Pozorište!“, napisao je Nebojša Babić.
