„Ne umem toplije“: Mladi pesnici vam poklanjaju pesme za Dan zaljubljenih

Šestoro mladih pesnika poklanja čitaocima Nova.rs po jednu svoju ljubavnu pesmu za Dan zaljubljenih. Uživajte.

Poezija u poslednje vreme doživljava pravi bum i ponovo je kul, kao što je bila u vreme Ginsberga, Bukovskog, Prevera ili Branka Miljkovića. Društvene mreže vratile su stihove u žižu književnih dešavanja i to je jedna od koristi novog vremena i novih tehnologija.

Imajući u vidu činjenicu da je u Srbiji, sve veći broj mladih ljudi koji piše dobru poeziju, pozvali smo mlade srpske pesnike: Radmilu Petrović, Vladana Krečkovića, Jelenu Žugić, Marka Stalevskog, Mašu Živković i Kristinu Milosavljević, da izaberu po jednu svoju ljubavnu pesmu kao poklon našim čitaocima za Dan zaljubljenih.

Novi i autentičan glas naše savremene književnosti, Radmila Petrović, za sada ima vrlo popularnu zbirku poezije “Moja mama zna šta se dešava u gradovima”.

Ne umem toplije

dođi, imam imanje
žicu kroz koju protiče struja
da čuva krave i komšinicu
koja će o nama znati više nego mi

dođi, ovo je selo puno matičnjaka
spornih međa i neiskorišćenih talenata

ovde ćeš jesti trešnje
i postati dovoljno snažan
da iz poezije proteraš Ikeu
ustupiš prostor jelkama sa Tare

i deci kojoj nisu slavili rođendane

dođi, na ovim brdima
završavaju helijumski baloni
kad se otrgnu uličnim prodavcima
rađaju se lepe devojke
a godine šire ramena muškarcima

moj će te tata voleti
jer ličiš na bistri planinski potok
s kog navodnjavamo sve plantaže
što i kad nema kiša ne prestaje da huči

svi moji školski sastavi bili su o tebi
dođi i zagrli me tako da ponovo imam

devet godina

umeš li to još uvek?

Vladan Krečković (33) nam donosi pesmu iz nagrađene zbirke pesama „Pariz, Teksas“.  Krečković je prošlogodišnji laureat prestižne međunarodne nagrade za mlade pesnike „Mostovi Struge”. Iza sebe ima i roman „Aleksa ili kroz snegove i sirene“.

Pre ponoći u sobi 25
(sećanje na Šloselgase 11)

U iznajmljenoj sobi
lakše podnosim prolaznost.
Plafoni su visoki
i ima mesta za sumnju
u zgradi gde duhovi
prošlih turista cvile

zgurani u procepe parketa.

Otvaram paklu
koju si zaboravila u mom rancu
i posle prvog dima shvatam
samo su cigarete
pretplaćene na dodir usana.

Iza prozora prekoputa,
nazirem obrise tuđe intime.
Nisam siguran,
možda je to majica
obešena preko stolice,
a čak i da je stvarno glava

bez nosa, očiju i usana,
ni to me sada
ne bi uznemirilo.

Jelena Žugić (Beograd, 1989) za sada ima objavljenu zbirku „Kako sam postala flamenko pevačica“ u izdanju PPM Enklava. Ova svršena studentkinja književnosti, je prava evropska putnica i poznavalac mnogih jezika.

Ako se ipak vratim

ako ne okupim trupu crnih žena
da lupe kopitima o sveto tlo

ako ne bacim bračni prsten
među barske trave

ako se ipak vratim
da zajedno sečemo meso

nožem iz hiljadugodišnje kovačnice
dok napolju veje

možda ćemo u napola popijenoj
šolji crnog čaja čuti kako bubnji

kao da čitav jedan bend
propada kroz krov u dnevnu sobu

(iz zbirke „Kako sam postala flamenko plesačica“, PPM Enklava, 2021)

Marko Stalevski je rođen u Beogradu 1982. Priprema prvu zbirku pesama „Tragovi kočenja“ i trudi se da što više vremena provodi u planinama. Radi kao viši naučni saradnik na Astronomskoj opservatoriji u Beogradu.

Prepoznavanje lica dodirom

pitaš me zašto ćutim

hteo bih da ti objasnim:
tišina je brižna majka
sklonište za preosetljivu decu

reči su poput retkih metala
u Zemljinoj kori
vrede više kao prašina
rasuta na skrovitim mestima

želim da kažem:
kosa ti je olujni oblak
nad ispucalom zemljom,
prsti su ti zraci sunca
na licima šetača
u zatvorskom krugu

još toliko bih ti toga rekao
ali jedino vrhovi prstiju
prenose verno
skice našeg budućeg
zajedničkog života

radije učim
azbuku utisnutu u tvoje dlanove
topografiju nežnosti leđa
prepoznavanje lica dodirom

Maša Živković  (1994, Beograd) završila je Filološku gimnaziju, a trenutno je studentkinja Filozofskog fakulteta na Odeljenju za klasične nauke. Zbirku poezije „Kroz visoku travu“ objavila joj je PPM Enklava.

Bioskop na Mesecu

odjednom su me rastužila
tvoja maštanja o odlasku u svemir,
slanju Nasinih rovera na Mars,
bespovratnoj vožnji bulevarima nebeskih tela

to su moje misli
koje projektujem na platno
tvoje kućne kinoteke
ćutim o tome

na suvozačevom mestu
usmeravam te kuda nas
navigacija odvodi

prirodni satelit
s desne strane tvog auta
čini se kao zasut crvenom prašinom

vidi kako nas prati

Mesec doživljavam prisnije
od kad sam prvi put čula kako ga pominješ

Kristina Milosavljević, rođena je 1997. godine u Smederevu. Jedna je od organizatorki poetskih večeri Mladi i zeleni. Objavila je zbirku pesama „Piši kad stigneš“.

I momka je šminkala za kuhinjskim stolom

nanosiš rumenilo na moje obraze

blizu subotice je pačir banja
u kojoj odmara
prapočetak našeg odnosa

tvoj bivši momak ima plavu periku
povremeno me poseti u snu
lucidno
izvire iz paučine

u roze jezeru lovim minerale
sa reumatskim bolesnicima
reklamiram pačir, pačir
dođite mi opet – on i ti
nepodnošljivo prisni
zavodljivi kao prošlost

skidaš mi grumen maskare
plaše me ljubičaste tačkice
i ćutanjem
najavljeni nemiri

Bonus video: Milena Marković, dobitnica NIN-ove nagrade