0
Pa, ko nije išao u Trst da kupi farmerke, rečenica je s kojom sam se susretala godinama unazad. Ma, decenijama. Ali, ne, nikada nisam kupila farmerke u Trstu, niti ikad bila do pre koji dan.
Slušala sam zato čitav život storije o tome kako su Srbi „otkrivali svet“ u Trstu. Zavisno od toga s kim bih pričala, ispredale su se legende, od onih o prvim najlonkama, pazarenim na Ponte Rosu, ili plisiranim mini suknjama kad u komunističkoj Jugoslaviji ničeg bilo nije, šuškavcima iz Trsta koji su se ponosom šetali Beogradom uprkos debelom minusu, mokasinama iz „Madrasa“, pa čak i porno časopisima prodavanim ispod tezge u jednoj radnji u centru grada…
Ali, kad se, blaženi u neznanju, danas nađete u Trstu, teško da možete da zamislite da je za Jugoslovene, pa i neke potonje generacije, to bio svet… Ona floskula „Trst je naš“ važi samo u jednom smislu – Srba je posvuda, i naš jezik, kao i hrvatski, slovenački, makedonski možete čuti na svakom koraku, a Bosanac iz Doboja pomoći će vam da se prvi put domognete Trga ujedinjenja. Ili kako mi je to lepo rekao naš čovek, Dejan Nikodijević, koji više od dve decenije živi u ovom italijanskom gradu – Trst je danas Jugoslavija u malom!
Ali, nema više tezgi na Ponte Rosu, niti onih jeftinih butika u kojima su se Srbi, ma svi Jugosloveni odevali i obuvali, niti omiljenih im picerija u kojima su se hranili u predahu od šopinga. No, tu je i dalje plaža Barcola, gde su se nekada osvežavali, dok su radnje bile, tokom popodnevnog predaha, zatvorene. I tu ćete čuti razne dijalekte s prostora bivše Jugoslavije, ali i engleski, nemački, poljski, ruski, španski…
Trst je, danas, poput svake italijanske turističke atrakcije – posetioci iz svakog kutka planete na svakom su koraku. Piju espreso, dave se u italijanskim testeninama i najlepšem sladoledu, šopinguju, a kulturnih dešavanja je pregršt. Da li je posredi omaž Pazoliniju, kroz retrospektivu njegovih filmova, ili velika izložba fotografija Dejvida Lašapela, ili pak postavka koja se osvrće na početke savremene mode, odnosno ona koja objašnjava „Mit afričke umetnosti 20. veka“, ili retrospektiva velikana španske umetnosti Huana Miroa u Revoltela muzeju… Ovih dana Trst je dom međunarodnog festivala kratkog filma „Shorts“, pa Internacionalnog džez festivala, pa muzičkog festivala u Dvorcu Miramare, koncerata kamerne ili popularne muzike, a čitav grad je i u znaku „Fantoma iz opere“, čuvenog mjuzikla Endrjua Lojda Vebera, koji je s Brodveja stigao u Teatar Roseti i izvodi se do 16. jula.
Nabrajanje silnih kulturnih dešavanja moglo bi da traje do prekosutra, ali vratimo se „slavnim danima“ Srba u Trstu, uz osvrt na to gde smo danas u ovom lučkom gradu…
Iako su vekovima unazad naši pohodili Trst, prvi pisani tragovi o Srbima u ovom gradu sežu s početka 18. veka. Dolazili su u Trst jer je bio multinacionalna sredina, priča mi Dejan Nikodijević, u dva mandata predsednik našeg Udruženja „Vuk Karadžić“, koji u je ovom gradu vlasnik uspešne građevinske firme.
– Kad je Marija Terezija ovde, u okviru Habzburške monarhije, otvorila bescarinsku zonu, došli su mnogi trgovci, brodovlasnici. I počeli su, dok smo još bili pod Turcima, da se bave trgovinom ovde, pošto je bio mali porez za uvoz robe. Po statističkim podacima iz 1821. godine 212 Srba je živelo ovde, od toga dva popa i dva učitelja, a sve ostalo su bili ljudi koji su brzo postali bogataši. I bili su kao zajednica veoma čvrsto povezani. Ako neko, primera radi, krene pogrešnim putem, ako je pijanica, kockar ili šta drugo zbog silnog novca koji je zaradio, zajednica najpre radi na tome da ga izvede na pravi put. Ali, ako ne uspeju u tome srpska zajednica bi ga bukvalno prognala iz Trsta, jer se nije ponašao u skladu sa standardima naše komune. U to vreme su ovde postojale tri jake zajednice – osim naše, bili su tu i Grci i Jevreji. Sa Grcima smo napravili najpre zajedničku crkvu, koja se zvala Grčko-ilirska crkva, a nažalost zbog nestabilnog terena i morskih voda, teren je popustio i crkva popucala. Srpska zajednica je onda skupila novac i kupila taj isti plac u centru, a grčka se odvojila i otišla na novu lokaciju kraj mora. I tako je nikla naša crkva Svetog Spiridona – priča Nikodijević.
A ta velelepna crkva, koja krasi suvi centar Trsta i odmah je pokraj Velikog kanala, završena je 1864. godine. Hram je sagrađen u srpsko-vizantijskom stilu, a može da primi 1.600 vernika. Unutrašnjost je ukrašena odabranim freskama i slikama, dok se iznad oltara nalazi lik Hrista na prestolu sa 12 apostola.
– Imamo ogromnu zgradu pokraj crkve, koja je i sama izuzetno bogata artefaktima, i u kojoj je sedište Srpske pravoslavne crkvene opštine. Nalaze se tu i srpska škola „Jovan Miletić“, koja je stara dva i po veka, pa biblioteka s osam hiljada vrednih naslova, pa riznica. Mnogo je blaga tu koje se čuva – ukazuje Nikodijević, i s ponosom pominje i oca Raška Radovića, koji je još od početka devedesetih paroh ovog hrama. Svi ga toliko vole da ga nazivaju „srpskom maskotom“ u Trstu, a čak dolaze i ljudi drugih veroispovesti da ih blagosilja…
Ona floskula da je „Trst naš“ proističe i iz toga što su čak 67 zgrada napravili Srbi. I to u centru, koji i danas krase. Da nije bilo Kurtovića, Gopčevića, Vojnovića, Miletića, Riznića, Opuića, Vučetića, Kovačevića, Teodorovića, Frušića, Popovića, Kvekića Trst bi, bar što se arhitekture tiče, bio mnogo siromašniji.
– Nažalost, vremenom one su prodate, ili su zbog nedostatka naslednika vlasnici postali Italijani ili stranci. Jedan od glavnih osnivača Đenerali osiguranja i zgrade u samom centru jeste Srbin. Doživeo je duboke godine, zašavši u stotu godinu, ali s obzirom da nije imao naslednike, sve je dobio njegov bratanac i prodao. Tako se, nažalost, izgubilo i to da smo mi osnivači Đenerali osiguranja – s tugom konstatuje Nikodijević.
Jedina zgrada na kojoj su biste svih kosovskih junaka, i to Kosovke devojke, Miloša Obilića, cara Lazara i carice Milice „nikla je“ 1850. zahvaljujući Spiridonu Gopčeviću, bogatom brodovlasniku, koji je zaslužan i za prvo izdanje Njegoševog „Gorskog vijenca“. U Palati Gopčević danas je muzej, a u toku je izložba „Memorie nel marmo. I sette cimiteri di Trieste“, na kojoj posetioci mogu da vide fotografije nadgrobnih spomenika s Tršćanskog groblja, od kojih su mnoga dela uglednih vajara, a značajno mesto zauzimaju one vrlih srpskih porodica.
A gorepomenuti Njegoš, čiji je i „Lažni car Šćepan Mali“ štampan baš u Trstu, u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom, samo je jedan u nizu naših umetnika koji su kroz istoriju hrlili u Trst. Srbi koji su već dugo u Trstu s ponosom su mi pričali kako je Njegoš prvi put u životu u ovom gradu gledao balet, a pokazaće mi rado i mesto na kojem je crnogorski vladika ispijao kafu.
A osim Njegoša, Trst su pohodili Dositej Obradović, Vuk Stefanović Кaradžić, Pavle Solarić, Joakim Vujić, Ljudevit Vuličević, Nikola Đurković…
– Vuk je stalno bio u Trstu. Njegov sin je završio osnovnu školu u Trstu. Vuk je živeo u Beču, i kad je Dositej bio u Trstu i Vuk je stalno dolazio, kao i za vreme Prvog srpskog ustanka. I vodi se kao da je dve godine proveo u Trstu – ukazuje Nikodijević.
I ne čudi otuda što srpsko udruženje u Trstu nosi Vukovo ime. Kad su osnivali Udruženje 1990. godine u igri su bila dva naziva – Sveti Sava i Vuk Karadžić. Ali, većina članova, kojih je sada oko 300, odlučila je da ime ponesu po Karadžiću. Ovo udruženje ima misiju da sva naša deca, koja su rođena i odrastaju u Trstu, ne izgube vezu sa svojim korenima:
– Cilj nam je da dolaze ovde, da se druže, nauče nešto. Prevashodno da, s obzirom da se druže uglavnom s Italijanima, ne izgube svoj jezik. Naše pravilo jeste da svako dete koje dođe ovde u narodnoj nošnji ne sme da priča italijanski jezik. I mnogi roditelji su nam zahvaljivali što su njihova deca ispravila ovde u udruženju govor. Drago nam je da smo uspeli nešto da uradimo – iskren je Dejan Cvejić, aktuelni predsednik Udruženja „Vuk Karadžić“, a Nikodijević se nadovezuje:
– Kad se susretnemo s mladim folklornim ansamblima iz Nemačke, Austrije, Švajcarske oni pričaju samo nemački.
Udruženje zvanično postoji od 1995, a pet godina ranije osnovali su Srbija sport fudbalski klub.
– Poznati smo u celom regionu, takmičimo se na svim turnirima, u Udinama, Vićenci, Austriji, Nemačkoj s dosta uspeha. Na nacionalnom turniru u Riminiju osvojili smo prvo mesto. Imamo više od 200 pehara, a takmičimo se u tri kategorije – seniori, veterani 35 i 45. Na teritoriji grada Trsta postoje četiri lige u fudbalu, a mi se takmičimo u Seriji A i tri godine uzastopno osvojili smo prvenstvo, što niko pre nas nije uspeo. A folklorna sekcija osnovana je 2010. godine i uglavnom su u njoj deca i mladi do 20 godina. Učestvovali smo u Sava centru 2011. na Evropskoj smotri s čuvenim „Vranjskim poljem“. Čak sedam parova upoznali se zahvaljujući našoj folklornoj sekciji i dan-danas su u braku – ponosno govori Cvejić.
Najbitnija manifestacija koju organizuju jeste tradicionalni Spasovdanski turnir koji se svake godine održava prvog vikenda u julu. Bilo je tako i prošlog vikenda i to po 14. put:
– Okupi se svaki put nekoliko hiljada ljudi tokom dva dana. Organizujemo fudbalski turnir koji okuplja čak 64 ekipe, od onih iz Švajcarske, Nemačke, Francuske, Senegala a prošle godine je došla ekipa iz Nju Džersija. Ta manifestacija je već poznata u regionu, a dolazi uvek na otvaranje turnira gradonačelnik Trsta i svi vodeći ljudi grada – kaže Cvejić, a Nikodijević poručuje:
– Ne dolaze ljudi samo zbog fudbala, već i muzike. Imamo 1.200 mesta za sedenje pod lipom u hladu, bik se okreće na ražnju, što je Italijanima posebno zanimljivo jer to nikad pre nisu iskusili, a naravno tu je i roštilj. Bude promocija knjiga, poneka izložba na otvorenom, smotra folklora po završetku turnira. Svake godine organizujemo i humanitarnu akciju.
Poenta je, ističu, da se okupe ljudi, da se druže.
– Mi promovišemo Srbiju, Srbe, našu tradiciju i svi nas zbog toga poštuju. Pravimo nešto lepo i zato imamo podršku regiona – pričaju uglas.
A obojica su došli u Trst pre 23 godine. Nikodijević se seća da je posle bombardovanja 1999. godine hteo da napusti rodni Požarevac i došao je u Trst jer je jedino tu mogao da dobije radne papire, dok je Cvejić iz Kasidola. Ima sličnu priču i takođe je vlasnik građevinske firme. Nisu se nadali da će se zadržati u Trstu tolike godine jer su očekivali, kako se sećaju, da će se u domovini promeniti stvari. Ali…
Kad ih upitam kakav je danas život Srba u Trstu, kao iz topa odgovaraju da su se u 99 odsto slučajeva integrisali u italijansku zajednicu.
– Različiti su podaci o tome koliko je danas ovde Srba, ali ako se uzmu u obzir naši iz Krajine i Bosne ima nas oko 16 hiljada. Poslednjih godina mnogi su i postali italijanski državljani. Ali, zvanično ima nas oko osam hiljada – otkriva Nikodijević.
Udruženje „Vuk Karadžić“ u saradnji sa slovenačkim društvom „Muzika bez granica“, pet godina zaredom organizovalo je i festival „Guča na Krasu“:
– Kras je brdo iznad Trsta koje se nalazi na granici sa Slovenijom, i u saradnji s njima doveli smo sve poznate trubače iz Guče, od Bobana Markovića, Dejana Petrovića, do Dejana Lazarevića… Svi su oni prodefilovali ovde. Na toj poljani na kojoj nije bilo bukvalno ničega iznajmili smo šatore, napravili ogromnu binu, doveli struju, vodu, gas i promovisali Srbiju, kako narodnim nošnjama, tako folklorom, prodavali smo i naše suvenire. Prošlo je tu oko deset hiljada ljudi. Čak dve godine zaredom organizovali smo koncert Gorana Bregovića, bio je Emir Kusturica sa No Smoking orkestra, imali smo i strane orkestre, iz Francuske, Italije… Bila je to velika manifestacija. Nema je više jer niko neće dobrovoljno da radi, kao što to mi činimo – jada se Nikodijević.
Nedavno su se preselili u nove prostorije nedaleko od samog centra Trsta. I svakog dana od šest popodne do 23 časa prostorije su otvorene za sve tršćanske Srbe. Igraju šah, remi, slušaju našu muziku, organizuju izložbe članova, slikarskih amatera, prepričavaju novosti iz Italije i Srbije, a imaju čak i pikado sekciju, s obzirom da se pikado klub udruženja takmiči na nivou Italije i ove godine su na takmičenju u Trstu bili četvrti.
– Ovo je mesto gde se čuje samo srpski jezik i muzika i razmenjuju novosti – odsečan je Dejan Nikodijević.
A pre koji dan mogli ste ovde da sretnete Matiju Bećkovića, koji je u Trstu gostovao u okviru Dana srpske kulture, a dok šetate centrom ili sedite u po kojem od silnih kafića i restorana mnogi Srbi će vam, doduše nezvanično, reći da Šapić više ne boravi toliko u Vili Opićini, i da je gotovo sa srpskim pohodom na Trst. Naime, nema više uglednih i „uglednijih“ biznismena koji za bagatelu kupuju stanove u Trstu, jer su cene nekretnina opet „otišle u nebo“, ali ćete zato čuti i po koju psovku Srba koji svake večeri ostaju poslednji i „zatvaraju kafane“.
Bonus video: Nadimci gradova
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare