0
Životopise u pričama donose nova dela Encensbergera i Čilića.
Hans Magnus Encensberger, „Šaka anegdota“, Laguna, 2022.
Brkati muškarac, kose zalepljene za čelo: kad ga je video, dečak M. nije znao šta je to nacista, ali je imao osećaj „kao da su mu za Božić poklonili paket koji mnogo obećava, a unutra se nalazi samo piljevina“. Kada opisuje svog dedu, M. kaže da je kod njega sve bilo preterano: „njegov apetit, njegove govorancije, njegovo vlastoljublje“.
Niz anegdota, koje su i istorijska svedočanstva o Hitleru i intimna sećanja na rodbinu, prati kolaž porodičnih portreta, faksimila, plakata i arhivskih fotografija. Rasute i razastrte tako da upozore na nesigurnost pamćenja i hronologije, one govore o odrastanju tokom istorijskih razdoblja čiji se opis svodi na dve odrednice: (donekle) uzbudljivo i (uglavnom) strašno.
Podnaslov „Opus incertum“ (naziv za gradnju zida od kamenja koje je „pri ruci“) u slučaju velikog nemačkog književnika koji je umro pre tri meseca u devedeset i trećoj godini ukazuje na nepoverenje prema autobiografiji ali i na tvrdu veru u improvizovane, skokovite asocijacije, u razmagljivanje nostalgije uz pomoć naknadne pronicljivosti i ironičnih post festum opservacija. Pretvarajući sebe u svoje srednje ime i treće lice jednine, Encensberger demaskira i razrešava svu problematičnost autobiografije: tek kapitulacija pred nepouzdanošću sećanja i viškom autorskog samoljublja jeste početak solidne povesti o sopstvenom životu.
Đurđica Čilić, „Novi kraj“, Booka, 2022.
Biti svoja sopstvena junakinja nije narcisoidno ni usiljeno kada autorka ume da pusti pogled ka drugima, visoko i daleko. Dok raskriljuje svoj život, Đurđica Čilić je dirljivo obzirna prema njegovim junacima i zbivanjima koje je udenula u srce nežnog i posvećenog pripovedanja.
Slikanjem raskoši i bure životnih iskustava, ona ne rizikuje ničiju intimu. Zato su tako dražesne „švestern“ Đurđica i Lidija koje marljivo pišu razglednice frontmenu benda „Pips, čips i videoklips“; zato je viđena za ljupki prekor Đurđica koja u prvoj trudnoći pešači, pliva i vozi bicikl kao da je čeka triatlon a ne porođaj; zato i kamen gane prizor u dnevnoj bolnici onkologije na Koševu, gde Đurđica prevodi poeziju dok čeka majku. Letovanja u Lumbardi, odrastanje u Vitezu i studije u Zagrebu sliju se u lepi ep ovdašnje Everywoman tek pošto shvatimo da je njenom pripovedanju iscrtana granica dozvoljenog. Tu granicu srećemo na početku, kad voljena majka kaže ćerki: „Nemoj ništa zapisivati, ne dam ti. To je moja priča.“
Da nije te granice odanosti i dirljivog svojatanja iskustva, ovaj spomenar anegdota bio bi tek privatni posed po kom rovari znatiželjna publika: ovako je moćan sentimentalni spektakl sa zavesom od zdravih suza.
Bonus video: Najbogatiji pisci
