6
Mnogi od logoraša i logorašica su pisali da se posle tog iskustva više nikada nisu osećali kao ljudi i navode da ono što su tamo saznali o sebi i drugima, ono što su videli da čovek može da bude, da postane i čini, trajno je izmenilo njihovo samopouzdanje i dostojanstvo, priča autorka ovog filmskog svedočanstva.
Dokumentarni film „Šagargur“ Nataše Nelević, o političkom i moralnom stradanju žena u vreme IB Rezolucije 1948. godine, međunarodnu premijeru imao je na nedavno završenom 71. Martovskom festivalu.
Sa Golog otoka, mitskog logora ostrva, na kojem su u vreme najbolnije totalitarne epizode jugoslovenskog socijalizma prevaspitavani “nelojalni” Jugosloveni, film skreće pogled ka manjem, ženskom logoru na susednom ostrvu Sveti Grgur ili Šagargur, kako glasi njegov lokalni naziv. Sećanja na te dane Đine Markuš, jedne od logorašica, sačuvana u njenim memorima, susreću se u filmu sa svedočenjima njene nećake Marine i zabrinutim pogledima koje nekoliko mladih crnogorskih umetnica odašilju ka Svetom Grguru.
Sa rediteljkom Natašom Nelević razgovarli smo o tome kako je više od 600 Jugoslovenki, uglavnom mladih i obrazovanih komunistkinja, ućutkano u logorima i zašto tu tišinu čujemo i danas.
– Tema ženskog logora celog života me je pratila, kao i mnoge ljude iz moje generacije koji u svom sećanju imaju Goli otok, jer su im članovi porodice to proživeli. Uvek me je zanimalo šta se tamo zaista dogodilo, šta je bila suština te traume. Onda se pre nekoliko godina desilo da, sticajem okolnosti, dođem do neobjavljenih memoara logorašice Đine Markuš, koja je postala junakinja ovog filma – objašnjava naša sagovornica.
Čitajući memoare, došla je, kako kaže, do suštinskih odgovara koji su je zanimali:
– Đina piše o “nepodnošljivoj moralnoj usamljenosti”, sramu i posramljivanju kao osnovnoj metodi logorskog uništavanja i degradacije ljudi. Dok sam ih čitala, uspevala sam da shvatim šta se tamo suštinski događalo. Goli otok nije bio politički zatvor, nego pravi logor, mesto u kojem ne važe moralne i ljudske norme, ne važe ni pravni poredak, zakon, zaštita… Bio je to zverinjak, mesto gde se ljudi dovode da se bore za goli život, zbog čega su spremni na sve. Oni bivaju posramljeni, a kao rezultat svega toga izgube bilo kakvu političku nadu i ideju o otporu.
Film „Šagargur“ je isključivo iz ženskog ugla, čime je rediteljka želela da da novi pogled na istoriju tih logora.
– Nasilje, koje je vršeno nad ljudima koji nisu bili dovoljno lojalni komunističkoj partiji Jugoslavije, postaje očiglednije kada vidimo kako su žene tretirane. Mnoge od njih bile su obrazovne mlade komunistkinje posveće revoluciji, antifašističkoj borbi protiv klasnog društva… Nekoliko godina nakon završetka rata, one su se našle u logorima. Kad gledamo njihovu sudbinu, vidljiviji je opseg tog nasilja i nepravde. Ženska svedočenja i memoari su mnogo autentičniji i svedoče o ponižavanju kojem su ljudi tamo bili izloženi zbog toga što su žene imale manje stida da progovore o sopstvenim slabostima – ocenjuje rediteljka.
Najznačajniji odgovor do kog je stigla, ističe Nelevićeva, ticalo se ljudskog dostojanstva i načina ne koji su u logorima želeli da ga ponište.
– Dostojanstvo je krhko i može da se dovode u pitanje, a logor je upravo mesto gde se ta granica prelazi da bi čovek za sva vremena bio degradiran. Mnogi od logoraša i logorašica su pisali da se posle tog iskustva više nikada nisu osećali kao ljudi. Oni navode da ono što su tamo saznali o sebi i drugima, ono što su videli da čovek može da bude, da postane i čini, trajno je izmenilo pogled na svet, njihovo samopouzdanje i dostojanstvo.
Kazne na Golom otoku i “Šagarguru” u osnovi su bile iste kada je reč o fizičkom nasilju, ali su za žene postojale određene “specijalne kazne”, piše Đina Markuš.
– Šišanje do glave, na primer. Šišani su, naravno, i muškarci, ali su žene šišane da budu naružene. Takođe, udarane su po zadnjici mokrim konopcem, ponižavane su na način kao u patrijarhatu ako su bile nelojalne mužu ili ocu. Nazivane su pogrdnim imenima, prostitutkama… Tu se vidi kombinacija socijalizma, gde je žena izjednačena sa muškarcima kao izdajica domovine i Komunističke partije, ali vidimo kako iz dubine progovara i kažnjava patrijarhat.
Đina Markuš u svojim memoarima ističe da je bila na Svetom Grguru zato što se pobunila protiv takozvanih diplomatskih magazina.
– To se desilo već 1949, samo nekoliko godina nakon rata, kada je počelo socijalno raslojavanje. Mnoge socijalističke elite su počele da zaplenjuju diplomatske magacine, da za sebe obezbede privilegije u odnosu na ostatak naroda. U nekoj situaciji je to Đina i prokomentarisala. Tema je bila veoma popularna, jer je počelo da se šuška da se formira crvena buržoazija, da nastaju privilegije… Jedna rečenica bila je dovoljna da završi u „Šagarguru“ – ističe rediteljka i dodaje:
– Tako je bilo i sa ostalim ženama. Suština je uvek bila ista – to je bila atmosfera u kojoj najveći broj Jugoslovena i Jugoslovenki nisu mogli da se nedvosmisleno stave na jednu stranu – Josipa Broza Tita ili Staljina. Ako kažu bilo šta što nije „podobno“, bio je dovoljan razlog da budu pokupljene sa ulice i bez ikakvog suđenja i prava na odbranu, jednostavno deportovane i odvedene u logor.
Film “Šagargur” premijerno je prikazan u Podgorici, pa na Martovskom festivalu, a rediteljka opisujući projekciju veli:
– Nakon završne špice u publici je bio muk, težina i odloženi aplauz. To sam shvatila kao dobar komentar. Mislim da je publika bila spremna i da nisu bili samo moralno i emotivno potreseni, već i politički. Želela sam da gledaoci promisle o tome kako ovakve stvari ne smeju da se dese više, ali i da shvate da postoji mogućnost da se opet dese. Volela bih da film proizvede neku vrstu moralnog otpora i negodovanja prema takvom obespravljivanju i strašnom, neprihvatljivom obezvređivanju ljudi.
Iz današnje vizure, Nataša Nelević ocenjuje da ono što jeste bio Goli otok u tom konkretno istorijskom političkom kontekstu se sigurno neće ponoviti, međutim ono što je logor, to uvek može da se desi.
– Svedoci smo toga da uvek postoji mogućnost da se uz izgovor neke pretnje opštoj sigurnosti, ponovi sličan politički eksperiment, da neko jednostavno donosi odluke umesto nas, da je to od najvećeg interesa da se određena grupa ljudi jednostavno skloni, izoluje, da se sprovede biopolitički eksperiment. Mislim da to jeste realna mogućnost. Mogli smo nešto slično da vidimo kada je bila korona, dolazili smo do same ivice. O tome je pisao jedan italijanski teoretičar, koji je govorio da je logor opšti zakon modernih društava, jer na taj način mogu da sačuvaju svoju demokratsku supstancu, tako što će otvoriti jedno malo izolovano mesto na margini države i tamo izmestiti grupu ljudi, koja će morati da brani goli život i neće imati nikakva prava – objašnjava autorka.
Nelevićeva ističe da je danas vreme drugačije, ali moralni otpor u društvu postoji.
– Postoje ljudi koji ne mogu da se slože sa stvarima koje vide oko sebe, ljudi koji su u stanju da prepoznaju tu vrstu nemoralnosti u društvu i politici. Međutim, moraju da se sklope i druge okolnosti da bi individualni moralni otpor mogao da dovede do neke promene u društvu. Politika se na dobroj meri temelji na moralnosti. Zapravo mi to očekujemo od politike – da poštuje određena moralna načela. Ona ne sme da postoji nezavisno od toga, mada smo danas skloniji da to tako shvatimo. Zato, otpor prema nemoralnosti u društvu i politici ne sme da se ugasi – zaključuje rediteljka.
Bonus video: Toni Kukoč o filmu „Magična sedmica“ u Beogradu na Martovskom festivalu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
