0
Umesto da nam u Srbiji umetnici budu kanal preko kojeg možemo da se hvalimo svuda po svetu, stalno se smanjuju fondovi za kulturu, kaže autor romana “Balkanibal” za naš portal.
Iako može delovati kao distopija, svoj roman “Balkanibal” vidim kao hiperrealizam, kaže za Nova.rs Goran Mimica. Pisac (Novi Sad, 1958) koji je bio jedan od gostiju upravo završenog beogradskog Sajma knjiga, objašnjava da se radnja njegovod dela (Akademska knjiga, 2024) odvija u ‘balkanskoj vukojebini’, u hotelu „Popov toranj”, gde čudan gost-kepec Baron fon Balkanibal, priča slučajnom Putniku o poseti tajanstvenom Gradu-Kupoli i tragediji koja je zadesila njegove umetnike…
Mimica je do sada objavio knjigu priča “Kratka motka za neposlušne” i romane “Korografija i “Svinado”. Od sredine osamdesetih živeo je i radio na univerzitetima u Poljskoj, SAD i Engleskoj, a od 1995. živi u u Trevizu, gde se, osim pisanja, bavi kopirajtingom.
– Italija mi je dom, tu mi je kuća gotovo 30 godina. Pre nekoliko godina sam dobio italijansko državljanstvo, iako sam mogao i mnogo ranije, ali me je mrzelo, jer sam bio zadovoljan srpskim pasošem – iskren je Goran Mimica.
Sam naslov romana “Balkanibal” privlači pažnju, a književnik priznaje da „ne mora da znači da je izmislio tu reč”, i dodaje:
– Ali, kratku priču pod istim naslovom objavio sam još 2006. u onlajn časopisu “Balkanski književni glasnik”. Po zvučnosti i smislu ispalo mi je kao idealna kombinacija – Balkan i hanibali. Balkan ima u sebi nešto ljudoždersko. A što se tiče Barona fon Balkanibala – prema kepecima i dvorskim ludama sam uvek imao naklonost. U prvoj knjizi kratkih priča “Kratka motka za neposlušne” koncentrisao sam se na dvorsku ludu koja je živela u 5. veku u Vizantiji, bila polukreten, i svakih pet godina se pojavljivala na nečijem dvoru – objašnjava autor.
S druge strane, dodaje Mimica, tu je veza i sa balkanskim čovekom koji stalno ima potrebu da se predstavlja višim i većim nego što zapravo jeste.
– Uvek se setim Gombrovičevih dnevnika (Vitold Gombrovič, poljski pisac, prim.aut.) koji isti problem vidi u Poljacima. To što se kod nas jelo viljuškom i nožem dok su tamo negde u Engleskoj čerečili ljudoždere apsolutno ništa ne znači. To je samo trivija, jedna lepa informacija. Na tome ne može počivati tvoj nacionalni identitet. Baron fon Balkanibal je čovek koji stalno pokušava da prikaže sebe većim: da je pametan, simpatičan i strastan, kao jedan Balkanac. Ali, zapravo, je mali. Nema ničeg lošeg u tome, i tu treba naći neku snagu – poručuje Mimica.
Radnja romana se odvija u izmišljenom hotelu “Popov toranj”, koji po rečima autora, nema nikakvu posebnu simboliku, ali deluje, kako je primetila Vladislava Gordić Petković u recenziji, “kao jedna od ukletih kuća u čijim je napuklinama zaglavljeno mnogo otuđenosti i melanholije, očajanja i skepse”. Međutim, jedna od centralnih tema knjige je nasilje.
– Nasilje je integralni deo naše istorije – konstatuje Mimica, koji Novi Sad predstavlja u knjizi kao grad s kupolom, u koji ubuduće neće moći da se uđe.
– Moglo bi se to primeniti i na neka druga mesta. Prošlost me vrlo malo zanima, jer mislim da ništa iz nje ne učimo. Nikada ništa čovečanstvo nije naučilo. Vidim da sada sve ono što je progresivno i interesantno odlazi u podzemlje. Ako se suviše eksponira, vlast ili neko ko vlada zahvaljujući novcu u tome vidi ugroženost. Umesto da nam u Srbiji umetnici budu kanal preko kojeg možemo da se hvalimo svuda po svetu, stalno se smanjuju fondovi za kulturu.
Za korice romana “Balkanibal” bio je zadužen poznati novosadski slikar Nikola Džafo, koji je svojim crtežom “Zečja večera: nedeljna [indoktrinacija]” sjajno uhvatio duh knjige, smatra Mimica i dodaje:
– Rukopis sam u startu poslao prijateljima, koji su bili prvi čitaoci. Među njima su bili i Nikola Džafo i njegova supruga Vesna Grginčević, koja je sa mnom prošla kroz rukopis više puta i pomogla mi u lektorisanju. Nikola je vizionar, može da bude guru bilo kome kad bi hteo. Kada je rekao da bi uradio korice, reč mu nisam rekao. Šta ja mogu Nikoli da kažem koji može intelektualno i kao čovek da me “pojede”. To je bio njegov izbor, i mislim da niko nije tako dobro ukapirao knjigu kao on.
Od 1995. Goran Mimica sarađuje sa poljsko-nemačkim režiserom Mihalom Kosakovskim, jednim od najpoznatijih nemačkih reditelja horora. Pisao je, između ostalog, scenario za njegov igrani film “German Angst” iz 2015, ali radili su zajedno i na brojnim kratkim i eksperimentalnim ostvarenjima.
– Upoznali smo se u “Fabrici”- centru za istraživanje savremenih umetnosti, koju je osnovala kompanija “Beneton” polovinom devedesetih, u kojoj sam radio kao frilenser kada sam došao u Italiju. On je bio praktično dete od 18 godina, a ja sam imao oko 35. I od prvog dana smo počeli da se družimo i radimo neke male “zezatorske” projekte, da bih radio posle na svim njegovim filmovima, od prvih ostvarenja do danas. I sada radim na ogromnom filmskom projektu koji je, izgleda, odabran za “Berlinale”. Priča se da Stiven Spilberg i drugi uticajni ljudi iz Holivuda stoje iza filma. Uvek me je nešto vuklo ka filmu. Imam još dva-tri scenarija napisana, i videćemo…
Goran je praktično, od kad je 1985. otišao u Katovice u Poljsku, da radi kao lektor, već 40 godina uglavnom odsutan iz Srbije.
– Poslednjih godinu dana više pratim situaciju u Srbiji, ali uglavnom se informišem putem dva-tri sajta. Ostanem pomalo depresivan kad vidim šta se dešava. Kad vidim naš parlament, šokiran sam. Nije ni Italija idealna, ali tamo je sve, ipak, malo uglađenije. Ovde se zamajavaju oči nekim jeftinim udarcima koji ne vode nikuda. Interesantno je da je od 10-12 nas prijatelja koji smo se uvek držali zajedno, kao „serkl“, kojem je “Balkanibal” i posvećen – samo dvoje ili troje su ostali ovde. Svi ostali smo otišli nekud u svet.
Ko god se preziva Mimica, priča nam Goran, mora da potiče iz istoimenog sela kod Omiša. To prezime vezano je baš za to mesto u Dalmaciji.
– Brat čuvenog reditelja Vatroslava Mimice, Miro napravio je interesantnu knjigu “Knjiga općena”, gde je istražio rodoslov familije Mimica. Knjiga seže sve do hiljadu šesto i neke, kada je izvesni Mio Tavrić, nakon povratka kući s rada u polju, zatekao Turčina kako mu siluje ženu. Ubio ga je, i sa familijom prešao planinu, i pobegao na more. U crkvenim knjigama je taj čovek precrtan kao Mio, i dodato je umesto toga – Mimica. Da li je to deminutiv ili nešto drugo – ne znam. Ali, tada je nastalo to prezime. Sve je počelo prolivanjem krvi, i eto poveznice sa Balkanom.
Goran Mimica se amaterski bavi i muzikom. Svira bas gitaru povremeno sa prijateljima po privatnim žurkama i klubovima u Italiji.
– Nisam neki izuzetan muzičar, ali s jednim takvim sviram. U pitanju je engleski kompozitor i gitarista Frensis Kajpers. Ima 83 godine i legenda je u tim našim krugovima iz “Fabrike”, gde je bio muzički urednik. Komponovao je muziku za sve filmove reditelja Godfrija Ređa, kao bliski saradnik Filipa Glasa, i radio je muziku za četiri ili pet filmova čuvenog Abela Ferare. Frensis živi u Laciju, nedaleko od Rima. I svake godine kad odem kod njega, zajedno sviramo što shvatam kao svoje hodočašće. Kod njega se nikada nije znalo ko dolazi na žurku, od operskih pevača, pokojnog francuskog slikara Baltusa, pa do prilično poznatog sveta koji živi sakriven po kućama u Toskani. Trpi me zato što sam dobar sa ritmom. Inače, Frensis je poslednji “bitnik”. Blizak prijatelj mu je bio važan američki pesnik iz “bitničke” ekipe Gregori Korzo, s kojim je nastupao osamdesetih, i koji je davno preminuo od heroina – zaključuje naš sagovornik.
Bonus video: Milena Marković otvorila Sajam knjiga
