„Najverovatnije sam bio prvi koji je gledao Smitse, a vi kako ste?“: Slobodan Nešović Loka u „Saundtreku za moj život“

Slobodan Loka Nešović je vlasnik kompanije „Mascom“, jedan od „4 i po muškarca sa Ivanom Ivanovićem“ i gitarista benda Crna lista. Stariji ga se sećaju i kao voditelja na TV Studio B, a još stariji kao pankera koji je svirao u bendovima Urbana gerila i Defektno efektni. Ovo je njegov izbor pesama koje su mu iz nekog razloga obeležile život:

Sex Pistols – „Holidays in the Sun“ (italijansko izdanje)

https://www.youtube.com/watch?v=2Ah1JM9mf60

Januar je 1978. godine, festival u San Remu je tek završen. Za dva meseca ću napuniti dvanaest godina i nekoliko puta nedeljno idem u Đušinu ulicu na časove klavira. Moja muzička kolekcija se sastoji od crvene i plave kompilacije Bitlsa, koje smo do besvesti vrteli na rođendanima i na velikim odmorima kada bi smo pauzu od sat i po vremena koristili da odemo u moj stan i glumimo Bitlse svirajući na teniskim reketima. Bilo ju tu i albuma Pink Flojda, Kvin kao i gomila singlova koje sam dobijao za rođendan među kojima i nezaobilazni singl Status Kvo „Rocking All Over the World“, koji je bio hit na žurkama te godine.

Trst je tada bio centar sveta za mnoge Beograđanke, među kojima je bila i moja mama koja ga je redovno posećivala. Minimum dva puta godišnje, tokom leta kada bi iz Rovinja sa drugaricama „skoknula do Trsta“ da popije kafu, pojede sladoled i snadbe se najnovijim modnim detaljima i u januaru kada je magična reč „sconto“ odzvanjala ulicama grada na vrhu jadranskog mora. U toj jurnjavi od radnje do radnje, najverovatnije potpuno slučajno, mama je naišla na gužvu ispred prodavnice ploča gde su se tršćanski klinci gužvali da kupe najnovije proizvode diskografske industrije.

Kako se kasnije ispostavilo upravo je tog dana italijanska pop zvezda u nastajanju Ana Oksa objavila singl pod nazivom „Un Emocione da Poco“, sa kojim je debitovala na festivalu u San Remu, plasirala se na drugo mesto i ekspresno vinula u sazvežđe italijanske pop kulture. Ova činjenica je najverovatnije bila razlog za gužvu ispred prodavnice ploča koja je će klincu iz Beograda promeniti životni tok. Da obraduje svog sina, već deklarisanog ljubitelja pop muzike, mama ulazi u prodavnicu i od prodavca traži ono što je u tom trenutku najpopularnije. Iz radnje izlazi sa dve singl ploče, pored Ane Okse tu je i „Holidays in the Sun“ Seks Pistolsa. Draga mama nije ni znala da je ovom bezazlenom kupovinom iz ljubavi prema italijanskoj pop muzici i sinu jedincu, sebi nagomilala probleme koji će je dočekati u neposrednoj budućnosti kada je morala da se bori sa minđušama, neprikladnim oblačenjem, farbanjem kose, kožnim jaknama sa nitnama i mnogim drugim stvarima koje u tadašnjem Beogradu nisu bile za pohvalu, posebno ako dete dolazi iz „fine“ kuće.

Radost zbog maminog povratka iz inostranstva sa poklonima u vidu najnovijih ploča je bila je nešto što se pamti zauvek. Na gramofon je prvo sletela Ana Oksa, naravno iz čisto esteskih razloga jer je na fotografiji na omotu jako dobro izgledala. „Un emocione da Poco“ je odlična pop pesma, bila mi je zanimljiva ali ničim nije nagoveštavala buru u nevinom mozgu jedanaestogodišnjaka koju će izazvati zastrašujući ritam koračnice kojom počinje najopasnija stvar koju su moje uši do tada čule. Činjenica da „Holidays in the Sun“ počinje potmulim zvukom vojničkog marša je doživljaj onoga što je izlazilo iz zvučnika pojačalo na maksimum. Kada se priključio prljavi gitarski rif šok je prerastao u uzbuđenje a sa recitovanjem „ A cheap holiday in other people's misery!”, na najzajebanijem engleskom naglasku ikada, nešto me je tako snažno pogodilo po sred čela da mi je bilo potrebno nekoliko minuta da uopšte razumem o čemu se radi.

Jedino što sam osećao bilo je to da je svaki atom u mom adolescentskom telu bio uzdrman i da je radio na povišenoj frekvenciji. Razumeo sam tek po neku reč, ali to nije bilo ni važno upijao sam ono što je izlazilo iz zvučnika kompletnim bićem i sve mi je bilo kristalno jasno. Tih tri minuta i i dvadeset tri sekunde su mi, zaista, bez preterivanja, promenili život zauvek i pokrenuli niz koji mi je trasirao ne samo život već i životni poziv, sve to zbog mame, San Rema, krpica iz Trsta i Ane Okse. Ovaj singl ponosno stoji uramljen u mojoj kancelariji i svakodnevno me podseća da je život čudnovat niz.

The Smiths – „What Difference Does it Make“

Floskula „Biti u pravo vreme na pravom mestu“ ponekad dobije svoj smisao. Vreme je bilo 7. avgust 1983. godine, mesto je „Lyceum Ballroom“, The Strand, London, England. Ranih osamdesetih je bilo je popularno slati decu da preko leta uče engleski. Za nas kojima se sve vrtelo oko muzike to je bila najbolja moguća vest pa smo sa puno entuzijazma menjali sunčanje na plaži za tumaranje po Londonu gde smo satima preturali po prodavnicama ploča i jurili da gledamo koncerte o kojima smo preko godine samo mogli da maštamo. Spektakularna pank eksplozija je za sobom ostavila mnogo „šrapnela“ koji su slobodno leteli po etru.

https://www.youtube.com/watch?v=XbOx8TyvUmI

Na nama je bilo samo da ih uhvatimo što pre i budemo prvi koji ćemo otkriti novu ploču kojom ćemo fascinirati društvo i dokazati da je naš ukus baš onaj pravi. Jedan od tih slobodnih strelaca je bio i Hauard Divoto, koji je karijeru počeo u grupi Bazkoks i bio koautor jednog od najboljih pank i post pank gitarskih rifova koji se preplitao u pesama „Shot by Both Sides“ benda Magazin i pesme „Lipstick“ njegove matične grupe, koja je imala veliki uticaj na beogradske klince jer je njihova kompilacija „Singles Going Steady“ bila licencno objavljena u Jugoslaviji.

Divoto je brzo napustio Bazkoks i osnovao Magazin čiji je debitantski album „Real Life“ bio fenomenalno ostvarenje i postavio je temelje onoga što smo zvali post pank. Kao takav je bio odličan kandidat za dokazivanje dobrog ukusa. Magazin se takođe brzo raspao i Hauard Divoto je nastavio solo karijeru. Na moju veliku radost tog avgusta „Nju Mjuzikal Ekspres“ je najavio koncert Divota u „Lajciumu“ za nekoliko dana. Obzirom da su karte kupovale na licu mesta, nacrtao sam se nekoliko sati ranije, za svaki slučaj. Pozorište u rokoko stilu, u kojem se danas igra Lajon King je bilo je ispunjeno do zadnjeg mesta. Uz malo zakašnjenja u ulozi predgrupe na binu je izleteo čudak u raskopčanoj košulji i širokim farmerkama koji je mlatarao buketom gladiola sve vreme koncerta.

Latice su letele oko njegove glave dok je plesao na bini ne obraćajuči mnogo pažnje na publiku. Frontmen i bend su bili u potpunoj suprotnosti sa trenutnom estetikom, gitare su zvečale, nije bilo ni traga distorziranom zvuku, gitarista je imao „bitls“ frizuru a melodije koje izlaze iz grla pevača su imale neku čudnu harmonijsku dinamiku, na granici da zapara uši. Šta je ovo? Ko je ovaj tip? Iskreno prvi utisak nije obećavao i uskoro sam svu pažnju usmerio ka Divotu.

Nekoliko meseci kasnije u januaru 1984. sve je bilo mnogo jasnije kada je objavljen singl „What Difference Does it Make“ i kada su Smitsi niotkuda završili na 12. mestu britanske top liste singlova i najavili spektakularni marš kroz život klinaca koje niko ne razume a posebno ne oni kod kuće. Prvi album Smitsa se pojavio u februaru iste godine. U svetu muzike je veoma važno da si u nečemu prvi i da nečim možeš da se šepuriš. Tog avgusta sam se zaista našao u pravom trenutku na pravom mestu i stekao legitimno pravo da se baš šepurim do mile volje. A svi vi kojima su ove stvari bitne, šta da vam kažem… Ja sam najverovatnije bio prvi koji je gledao Smitse i pre nego što su objavili prvi album. A vi kako ste?

R.E.M. – „Find The River“

https://www.youtube.com/watch?v=KIJGlTu5sEI

Da li ste bili na najboljem koncertu u životu a da niste bili prisutni. Ako ste naopake sreće kao što sam ja, onda je i to moguće. Negde u jesen 2004. godine javili su nam iz „Vornera“ (Warner Bros. Records) da će R.E.M. doći u Beograd. S obzirom da je ovaj legendarni bend iz Džordžije uvek imao jak i jasan politički stav i da je 1998. godine Majkl Stajp uručio nagradu „MTV Free Your Mind“ Radiju B92, pomislio sam da bi bilo dobro da ih primi demokratski izabrani predsednik Srbije, kao što je Vlaclav Havel primio Roling Stonse u Pragu 1995. godine. Verovao sam da će taj simboličan čin učiniti mnogo za generaciju koja je proživljavala svoju najveću tragediju slušajući „Automatic For The People“ objavljenog baš 5. oktobra grozne 1992. godine. Taj album je za mnoge bio uteha i gromoglasna brana od jauka koji su dopirali sa svih strana.

Moj mali-veliki plan se uz sve muke sa još uvek mladom predsedničkom administracijom ipak realizovao i tako smo se 20. januara 2005. godine u Starom dvoru našli Majkl Stajp, Majk Mils, Pit Bak, menadžer i drug iz detinjstva Bertis Dauns i ja u društvu predsednika Borisa Tadića i njegovih saradnika. Malo je reći da sam uživao trenutku koji se ne dešava baš mnogo puta u životu. Prijem nije dugo trajao i noć je još bila mlada, te je ova vesela družina sat vremena kasnije završila „Kod Radeta“ koji je tih godina bio mesto koje se ne zaobilazi.

Nadao sam se da su gosti umorni i da ćemo uskoro na počinak jer sam sutra ujutro morao na put na muzički festival „Midem“ u Kanu koji je 1.360 kilometara daleko. Kako je vreme prolazilo razgovor je postajao sve zanimljiviji i ovi ljudi sa naslovnih strana časopisa su postajali sve otvoreniji i zabavniji čemu je mnogo pomogao „Vranac Pro Cordem“, jedino pristojno vino u tada još mladoj vinskoj kulturi Beograda. Šest sati kasnije i sa puno detalja koje ću zadržati za sebe, rastali smo se kao braća. Oni su krenuli da oduševe beogradsku publiku i ja sam se mamuran vozio ka Francuskoj slušajući „Find the River“. Nikada nisam gledao R.E.M. uživo, ali i dalje s vremena na vreme razmenimo čestitke za praznike.

“I have got to leave to find my way

Watch the road and memorize

This life that pass before my eyes

And nothing is going my way.”

R.E.M. „Find The River“

Bonus video: Mik Džeger - Sex, Drugs, and Rock’n’Roll i tako 80 godina