1
Ja sam radoholik. Volim svaki film u kojem sam igrao, čak i one loše, svaku TV seriju, svaki pozorišni komad, jer prosto volim da radim. Rad je ono što me vodi kroz život, govorio je najpoznatiji Srbin u Holivudu Karl Malden.
Mladen Sekulović, daleko znaniji po svom umetničkom pseudonimu Karl Malden rođen je na današnji dan pre 109 godina. Takođe, pre sedam decenija ovenčan je i jedinim Oskarom u bogatoj karijeri za ulogu u filmu „Tramvaj zvani želja“. Ali, bio je laureat nagrade za životno delo američkog Udruženja filmskih glumaca (2004) a za života dobio je i svoju zvezdu na Bulevaru slavnih u Holivudu.
Rođen je u Čikagu 22. marta 1912. godine. Odrastao je u obližnjem gradu Geriju, u Indijani. Maldenov otac, Petar Sekulović, napustio je rodno Podosoje kod Bileće i u potrazi za „američkim snom“ došao u Čikago, gde je radio kao raznosač mleka, ali i u čeličani. Malden je bio najstariji od trojice braće, a majka Mini Sekulović, inače Čehinja, bila je šnajderka.
Karl je od malih nogu govorio srpski i vaspitavan je u skladu sa našim običajima. Rado je i kao velika zvezda pričao o svojoj prošlosti i poreklu. Kazivao je kako je njegov otac radio težak posao u čeličani u Geriju, i raznosio mleko, i oba posla se ni on nije libio da radi. Petar je osnovao najstarije pevačko društvo u Americi, „Sokol grupu – Branko Radičević“. Tako se mladi Malden još u porodici upoznao sa srpskom kulturom i običajima.
Mladen Sekulović napustio je Geri i rad u čeličani 1934. kako bi upisao Gudmenovu školu u okviru Gudmen teatra u Čikagu. U pozorištu su ga savetovali da njegovo ime „neće dobro proći“, pa tada postaje Karl Malden i u ovom teatru igra tri godine. Za karijeru je bio presudan odlazak u Njujork 1937. gde u Grup teatru upoznaje reditelja Eliju Kazana, sa kojim počinje da sarađuje na pozorišnim daskama.
No, počinje rat i on se javlja kao dobrovoljac. Gluma ga ni tokom rata „nije zaobilazila“ i čak igra u predstavi i filmu američke vojske „Winged Victory“.
Kada je završen Drugi svetski rat, i tada se prvi put susreće sa glumcem sa kojim će deliti pozorišnu i filmsku scenu – Marlona Branda u predstavi „Truckline Cafe“.
Uspon na velikom platnu počinje pedesetih godina, igrajući u filmovima holivudskih majstora, kao što su Džordž Kjukor, Henri King, Luis Majlstoun. Ali, presudna je bila saradnja sa Kazanom. Već 1951. godine, uz Branda, Vivijen Li i Kim Hanter igra Harolda Mičela Miča u ekranizaciji romana Tenesija Vilijamsa „Tramvaj zvani želja“. I ta rola doneće mu pre 70 godina prvu nominaciju, ali i prvog Oskara.
Kada je pre sedam decenija ovenčan Oskarom za najbolju sporednu rolu u „Tramvaju“ održao je jedan od najkraćih govora u istoriji ceremonije Američke akademije za film, rekavši:
„Mogu vam reći kako se osećam… Sjajno!“
Nova saradnja sa Kazanom i Brandom tri godine kasnije donela mu je još jednu nominaciju za Oskara. U pitanju je film „Na dokovima Njujorka“, u kome tumači katoličkog sveštenika Berija, koji utiče na Terija Maloja (Brando) da svedoči protiv mafije. Ova krimi-melodrama nije donela Oskara Maldenu, ali jeste Brandu i Kazanu. Antologijsko ostvarenje dobilo je još šest Oskara, među kojima i onaj najznačajniji – za najbolji film.
Sa Kazanom je poslednji put sarađivao 1956. godine na filmu „Bejbi dol“, a rola Arčija, čoveka željnog moći, oženjenog tinejdžerkom koja mu zadaje probleme, po mnogima bila je među najboljim ulogama u karijeri.
Karakteristično lice omogućilo mu je da igra veoma različite uloge, od sveštenika do gangsterskog šefa, od rogonje do generala. Iz bogate filmografije izdvajaju se i ostvarenja „Ispovedam se“ (Hičkok), „Zatočenik iz Alkatraza“ (Džon Frankenhajmer), „Jednooki Džek“ (Marlon Brando), „Jesen Čejena“ (Džon Ford), „Sinsinati kid“ (Norman Džuison), „Gomila ubica“ (Henri Levin), „Plavokosi osvetnik“ (Silvio Naricano), „Mačka sa devet repova“ (Dario Arđento), „Paton: General od čelika“ (Frenklin Šefner), „Letnji ubica“ (Antonio Isasi)…
Ostao je upamćen i po ulogama na malim ekranima, naročito onom u seriji „Ulice San Franciska“, koja se emitovala od 1972. do 1977. godine. Zahvaljujući ovoj seriji sin Kirka Daglasa, mladi Majkl koji je igrao partnera Maldena (policajca veterana, poručnika Majka Stouna) proslavio se.
Igrao je i kod nas, pojavivši se u jednom ostvarenju tadašnje jugoslovenske kinematografije – „Suton“ Gorana Paskaljevića. Zbog te uloge je prvi i jedini put bio u Beogradu. Iako je film sniman u Istri, Malden je najpre došao u Beograd, gde je proveo dva dana, da bi potom posetio očevo rodno mesto Bileću, gde je prethodno bio samo jednom, u ranoj mladosti.
A Paskaljević je jednom prilikom otkrio i kako je došlo do toga da glumac 1982. zaigra u njegovom filmu ulogu srpskog imigranta u SAD, Marka Sekulovića. Upoznali su se na jednom prijemu u Kanu, svedočio je pokojni reditelj:
„Sećam se da je govorio je jedan stari srpski jezik, na primer uvek bi rekao cigaretla, a ne cigareta… Jako mu se svideo ‘Poseban tretman’ i pitao me je da li imam neki novi projekat. Tada sam spremao jedan mali film o dedi koji se brine o dva unuka čiji su roditelji otišli da zarade pare radeći u Nemačkoj. Njemu se to kao ideja dopalo, međutim imao je primedbu koja je glasila – ne umete vi da napišete pravi dobar holivudski scenario koji bi ovde, u Los Anđelesu mogao da dobije podršku“.
I Paskaljević se uz pomoć Filipa Davida potrudio da „napravi dobar holivudski scenario“ i poslao ga Maldenu. Kada je došao u Los Anđeles, u glumčev dom, Malden je „već imao štap u ruci i šešir na glavi, kao da je ušao u lik“. Sa radošću se sećao saradnje sa glumcem i njegovom impresioniranošću Pavlom Vuisićem, rekavši još:
„Od njega sam čuo rečenicu koju sam zapamtio za ceo život – `Nije važno da li te ljudi vole ili ne, važno je da te poštuju`“.
Karl Malden je 1993. godine rešio da se povuče. Svoje penzionerske dane „prekršio“ je samo jednom, kada je 2000. godine zaigrao u jednoj epizodi serije „Zapadno krilo“.
Oprobao se i kao reditelj u dva ostvarenja: „Time Limit“ i „The Hanging Tree“. Bio je pet godina predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, a osnovao je i umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, najveću u Americi.
Više od sedam decenija bio je u braku sa Monom Grinberg, a u toj dugovečnoj zajednici dobio je dve kćerke, Milu i Karlu, koja mu je 1997. godine pomogla da napiše autobiografiju „When Do I Start“.
Koliko je bio ponosan na svoje srpske korene i svoje prezime, uprkos tome što je koristio pseudonim, jasno je svakom ko je upućen u njegovu filmografiju.
Primera radi, kada je igrao generala Omara Bredlija u filmu „Paton“ jedna od njegovih replika glasila je: „Dodaj mi taj šlem, Sekuloviću!“
U trileru „Ko je sahranjen u mom grobu?“ u kome je igrao pored Bet Dejvis poručuje kolegi detektivu: „Daj mi moju kapu, Sekuloviću!“ U filmu o bejzbolu iz 1955. „Fear Strikes Out“ prezime skauta je Sekulović, a jedan od zatvorenika čije ime Malden proziva u „Zatočeniku iz Alkatraza“ ponovo je Sekulović. Ali i u seriji „Ulice San Franciska“ Majkl Daglas upošljava kao svog pomoćnika baš Sekulovića…
Karl Malden se nije libio ni da se pojavljuje u TV reklamama. Tako je tokom sedamdesetih podsećao gledaoce da „nikako ne izlaze iz kuće bez `Amerikan ekspres` kartice”. A koliko su reklame bile “dvosekli mač“ prisećao se u jednom intervjuu za „Los Anđeles tajms“:
– Posle više od 50 godina u ovom poslu ljudi mi prilaze sa rečima: „Ne izlazi iz kuće bez nje“. I šta da im kažem. To je pomalo frustrirajuće, ali kad malo bolje razmislim „Amerikan ekspres“ je zapravo bio dobar prema meni. Omogućio mi je nezavisnost. Ne moram više da prihvatam šta god mi se ponudi.
Preminuo je 1. jula 2009. u Los Anđelesu u 97 godini. Posthumno je 2004. godine ovenčan Ordenom Svetog Save, a Maldenova porodica glumčevu zaostavštinu darovala je Jugoslovenskoj kinoteci. Ova ustanova danas se diči legatom koji nosi njegovo ime, a tu se čuvaju lični predmeti i uspomene iz karijere Mladena Sekulovića, a među njima su pismo koje je Malden dobio od Marlona Branda ili šešir koji je nosio u seriji „Ulice San Franciska“.
U novembru 2018. godine Karl Malden je dobio i svoju skulpturu u Beogradu. Statua holivudskog glumca, inače delo vajara Zdravka Joksimovića, nalazi se ispred zdanja Jugoslovenske kinoteke.
Kada je otkrivana, na svečanosti u Kinoteci putem video bima obratile su se glumčeve ćerke Karla i Mila, koje su istakle koliko je njihovom ocu značilo srpsko poreklo, a slavna holivudska zvezda Majkl Daglas nazvao je Mladena Sekulovića svojim mentorom:
– Imao sam privilegiju da četiri godine radim sa Karlom. Sve sam naučio od njega. Imao je dve ćerke, ali ja sam bio njegov usvojeni sin. Nikada neću moći dovoljno da zahvalim Karlu za to što me je naučio umetnosti slušanja drugih ljudi; njegova radna etika bila je bez premca, i bio je u srži divan čovek!
Kada se Karl Malden povukao iz sveta glume i osvrtao na svoju sedam decenija dugu karijeru cenjenom američkom filmskom kritičaru Robertu Egbertu rekao je:
– Ljudi mi stalno govore da sam ušao u filmsku industriju u „zlatno doba“. Ali, kada sam radio, to je samo bilo jedno doba…
